Руски крст над српским Вишеградом

Сећање на јуначку прошлост

     

Руски добровољци који су ратовали у Вишеграду, у Српској Босни, 1992-1993. године, имају посебан однос према узвишици Заглавак. Ту су се раме уз раме са браћом Србима дуго борили, проливали крв, изводили подвиге.

     

Сећање на те догађаје не напушта руске добровољце и труде се да га на све могуће начине одрже. Важно је не дозволити себи да заборавиш како је све то било, да и друге људе упознаш са тим јуначким догађајима.

     

Године 2013. навршило се двадесет година од те незаборавне борбе. Те године сам покушао да организујем путовање оних људи који су 12. априла 1993. били на Заглавку. Пре свих сам на то путовање позвао Владимира Сидорова, упорно сам га звао да крене са мном у Вишеград; свакојако је одбијао, али на крају пристао. Јако сам желео да некако посебно обележим ту двадесетогодишњицу.

     

Десет година раније, 2003. године, ветеранска организација „Отаџбински савез добровољаца Републике Српске“ прогласила је 12 април даном сећања на руске добровољце који су ратовали за браћу Србе.

     

На војничком гробљу Вишеграда је 2011. године подигнут споменик руским добровољцима, а 2013. је тај дан унет у посебно поштоване дане Републике Српске – српске државе у Босни и Херцеговини, за коју смо ратовали и коју смо и ми, руски добровољци, створили.

     

     

Споменик руским добровољцима на војничком гробљу у Вишеграду.

     

 

     

Поход на Заглавак

     

И ево нас у Вишеграду. Волођа Сидоров није овде био двадесет година. У тој незаборавној бици смо обојица настрадали од исте гранате: он је тешко контузован, а ја рањен у главу. Још у Москви сам му предложио да се попењемо на Заглавак, да опет дођемо на место окршаја читавог нашег живота.

     

Одлучили смо да никоме не кажемо за поход у брда, бојећи се да нам Срби неће дозволити пењање на узвишицу. Још у време рата се причало да је тамо све минирано.

     

Таксијем смо стигли до најближег српског села Кочарим. Даље је требало пешачити. Пут није сложен, премда треба ићи узбрдо. Ту је изврстан колски пут који смо током рата често користили. Истина, нисмо више били млади као пре двадесет година, али пут смо савладали. Нашем подухвату је доприносило лепо пролећно време – сунчано и топло.

     

Ишли смо без журбе, а нисмо ни могли да журимо, нити нам се хтело. Око нас је била прелепа природа са изванредним погледима. Све је ту било испуњено свежином, лепотом и младошћу – нашом младошћу. Успињући се, као да смо савладавали невидљиву временску баријеру иза које је била јуначка прошлост тих места. И, наравно, присећали смо се, баш као код Пукина: „Борци се сећају минулих дана и битке у којој су се борили“.

     

До Заглавка смо стигли за око четири сата. Било је и догодовштина. Неколико пута смо залутали. Волођа је изгубио свој мобилни телефон. А на једној падини је снимао изванредне брдске видике на свој скупи iPad, снимао, снимао, па га и оставио на падини. Потом, кад је открио да га нема, помислио је да га је изгубио, али смо га у повратку пронашли на истој падини.

     

Већ на прилазу Заглавку пут нам је претрчала дивокоза. Премда је туда прокрчен пут, стално смо се осећали као у дивљини. Добро смо знали да ту, осим дивокоза, има много вукова и медведа, који су стварна опасност. Стварну опасност представљале су и мине које су ту остале још из рата. Час овде час онде на њих су нас упозоравале црвене табле са натписом.

     

Недалеко од наше узвишице пут се сасвим приближава стрмини са које пуца предиван поглед на клисуру Дрине. На самом њеном дну ваља своје смарагдне воде река Дрина, са чијих обала се ка плаветним небесима уздижу величанствена брда. Каткад два брда чине долину, час узану мрачну, час широку осунчану, у тим долинама се могу видети насеља овдашњих пастира и земљорадника, који од давнина настањују ове брдовите обале Дрине.

     

Први пут сам ту лепоту видео мразног дна уочи 1993. године. То је био први поход нашег одреда на Заглавак. У повратку са брда у Вишеград, Срби су нам показали место одакле пуца поглед на дринске лепоте. Посебно су хтели да нам покажу „снежни минарет“. Доле, у долини, коју су Срби звали Ораховци, видело се село усред кога је била џамија, а поред ње – минарет. Показујући тај „снежни минарет“, Срби су говорили: „Џамија у снегу!“ Читава долина је била у снегу, куће, џамија и минарет – све је било завејано. За нас, Русе, то је билоо неприродно: откуд овде, у словенској земљи која је, као и Русија, покривена дубоким снеговима, да стоји минарет који наша свест повезује са песком и палмама Арабије?

     

Већ готово на самом циљу нашег путешествија од две узвишице заредом учинило нам се да је Заглавак. Личиле су на нашу, али су биле ниже и са мање дрвећа. Већ је почело да нам се чини како смо опет залутали.

     

Сунце је већ давно превалило подне, требало би да се вратимо како бисмо за видела стигли до Кочарима. Одлучили смо да ћемо, ако сад не избијемо на Заглавак, кренути да се спуштамо надоле.

     

И ево пред нама још једне падине неког брда. Падина је обрасла дрвећем. Личи на нашу узвишицу, као и претходне. Истина, на овој падини има много црвених табли са црним натписом „MINE“. Ма како чудно изгледало, то је био добар знак. Од Срба смо не једном чули да је Заглавак миниран.

     

Све сумње су отпале када су ми у очи пали дубоки усеци крај саме шумовите падине. То су били трагови наших камиона којима су нам допремали муницију, храну, воду, и на једном од којих смо Волођа и ја рањени напустили Заглавак пре тачно 20 година. Ти војни камиони су својим точковима буквало изорали земљу уз северну падину узвишице. Двадесет година је протекло, али су трагови наших камиона остали, само их је покрило бусење.

     

Тихо сам, готово шапатом, изустио:

     

– Волођа, ово је Заглавак.

     

Онда сам му разјаснио своју претпоставку.

     

Право сунце је синуло на његовом уморном лицу.

     

– Ма тачно је то он! Још се не дамо – узбуђено је, с извесним заносом, радосно ускликнуо.

     

Владимир Сидоров – ветеран два рата – Придњестровског и Босанског, прави руски добровољац, обичан момак из подмосковске радничке породице, како сам за себе каже, већ дуго и тешко болује. Не знам тачно његову дијагнозу, али, колико схватам, има читав букет болести, малтене по шест месеци годишње проводи у болници. Све његове бољке су, овако или онако, повезане са тешком контузијом главе добијеном на Заглавку, пред којим смо сада стајали.

     

Пењање довде му је јако тешко пало. У једном тренутку је тако занемоћао да је већ размишљао да овдашње спасиоце позове у помоћ.

     

И поред својих рањавања и условног здравља, стигли смо до наше узвишице и радовали се као деца. Међутим, на сам Заглавак се нисмо попели. Било је већ касно, били смо на измаку снаге, а требало је још да се вратимо, а што је најважније – црвене табле су обавештавале да је Заглавак миниран.

     

Направили смо неколико фотографија и кренули натраг. Телефоном смо позвали такси да нас покупи у Кочариму, а кад смо до њега стигли био је већ мркли мрак. Наш поход је био успешан, али нисмо били сасвим задовољни, пошто се на сам Заглавак нисмо попели и нисмо дошли на место где смо истрајно држали одбрану.

     

     

Владимир Сидоров са борбеним стегом добровољаца, у позадини је врх Заглавка

     

 

     

И поново на Заглавак

     

Сутрадан је био 12. април, када су многа дешавања у Вишеграду била посвећена руским добровољцима. Главно је било опело на војничком гробљу код Вишеградске цркве. После опела смо полагали венце на споменик руским добровољцима, ту постављен 2011. године.

     

Тог дана се у Вишеграду окупило много људи из Српског и Руског света који имају везе са руским добровољцима. Управо тада је свечано прочитана одлука Савеза добровољаца, од пре десет година, о проглашењу 12. априла за дан сећања на руске добровољце који су дали животе за братске народе. А прочитана је на српском језику. Од тог дана је руководство Републике Српске одлучило да прогласи тај дан за значајан датум у историји српских ослободилачких ратова. Од 2013. године се 12. април стално и широко обележава у Вишеграду.

     

После свечаних догађаја, Волођа и ја смо поподне отишли у манастир Добрун, где смо се срели с још једним добровољцем, Олегом Валецким, и Бобаном Инђићем. Бобан је током рата, премда млад (тада је имао свега 20 година) командовао интервентном четом Вишеградске бригаде. У саставу те чете био је наш Други руски добровољачки одред.

     

У разговору ми, наравно, нисмо издржали већ испричали о свом јучерашњем походу.

     

Пажљиво нас саслушавши, Бобан је изненада предложио:

     

– Хоћете ли да сада кренемо на Заглавак?

     

– А мине? – малтене углас узвратисмо.

     

– Шта, зар се бојите мина? – подсмешљиво нас упита Бобан.

     

Наравно да то нисмо могли рећи. И сместа смо, без сувишне приче, кренули на пут. Истина, прво смо свратили до Вишеграда, где смо прешли у друга Бобанова кола – руску „Ниву“ (њива). Срби кажу да су то најбоља кола за босанске планине.

     

И пре тога сам некако сумњао у минска поља у околини Заглавка. Знајући тај крај и карактер Срба, претпостављао сам да су мине и табле у брдима биле само имитација. Бобанова одлучност ме је још више уверила у то.

     

Испоставило се да је Бобан – страствени ловац, а предео око Заглавка је пун крупних дивљих животиња – медведа, вукова и дивљих свиња, док су дивокозе најмање опасне међу њима.

     

Вожња „Нивом“ до наше узвишице потрајала је нешто мање од сат времена. Док смо се возили, Бобан је испричао о значају Заглавка током рата. Наша узвишица је представљала главне вратнице у везама између две непријатељске енклаве – Горажда и Жепе, а такође служила као добра одскочна даска за српске нападне операције у Дринској клисури.

     

Бобан је зауставио своју „Ниву“ код подножја узвишице. Даље је ваљало да пешачимо. Већ је било предвече и требало је журити.

     

Најзгодније је било успињати се са супротне падине јер је блага и нема ни жбуња ни дрвећа. Међутим, одлучили смо се за чеони „јуриш“ на узвишицу уз падину ближу путу. Била је стрма и обрасла шумом, те је ту теже било постављати мине.

     

И поред Бобановог подсмеха по питању минских поља у том крају, ипак смо страховали. Касније је један наш добровољац, који се после босанског рата бавио разминирањем, рекао да у деведесет одсто случајева после двадесет година мине у босанским брдима губе своју смртоносност.

     

Пењали смо се узбрдо један за другим на растојању од 10-15 метара. Журили смо и били веома узбуђени. После успињања су нам буквално пуцала наша нетренирана плућа.

     

И ево нас на Заглавку, на његовом врху. Пре двадесет година смо га после тешке борбе напустили у полунесвесном стању – и Волођа и ја смо били тешко рањени 12. априла 1993. године. И ево нас, после двадесет година, поново на нашем Заглавку. Осећања су нас преплавила.

     

Али још је било рано за радовање. Још нисмо обавили своју мисију. Требало је да дођемо на оно место где су били положаји руских добровољаца, а њих је тек требало пронаћи. Имали смо око сат времена до смркавања.

     

Врх Заглавка је у виду релативно равног платоа у кругу од око 3-4 километра. Требало је да пређемо тај плато до источне падине где су били наши положаји. Главни оријентир је узвишење на чијем врху расте храст расцепљеног стабла.

     

Наизглед нимало моћно дрво у суштини поседује велику силу, избило је и расте на стени са танким слојем земље. Премда то дрво стоји на ветрометини, не да се нити савија. Под тим храстом је погинуо наш друг Костја Богословски, и по сваку цену смо морали да нађемо то дрво.

     

Трудећи се да се крећемо брзо и пажљиво, ишли смо један за другим. Успут смо наилазили на трагове прошлог рата. Час овде, час онде, виделе су се гомиле камења које смо некада звали бункерима и служиле су као грудобрани наших упоришта. Наилазили смо на гомиле зелених дрвених сандука у којима нам је стизала муниција, сретали и нагорела пројектилима раскомадана стабла. Много тога је овде подсећало на рат.

     

Према Волођиним прорачунима, сваки час је требало да се појаве наши положаји. Али није их било. Морали смо признати да се овде све тако променило да сада ништа нећемо моћи да нађемо.

     

Снуждени од тих мисли, превалили смо читав Заглавак и избили на његов крај одакле пуца диван поглед на кањон Дрине. Током нашег боравка са борбеним задацима на Заглавку у пролеће 1993. године не једном смо били на тој урвини. Без обзира на рат и опасности, од величанствених погледа нам је у души остајало осећање очараности овдашњом задивљујућом лепотом.

     

Иако је кањон покривала измаглица, био је прелеп и величанствен. Са висине од преко хиљаду метара видела се смарагдна Дрина. Овде се, на урвини, увек јавља жеља да полетиш попут птице над том лепотом.

     

Требало је да се враћамо, Бобан нас се већ начекао. Прошли смо од урвине двестотинак метара према средишту Заглавка. Пред нама се указала готово равна ливада покривена лањском травом и острвцима дивље клеке. Пре двадесет година овде није било клеке, а сада је сведочила о томе да се Заглавак из узвишице на којој су се напасала стада оваца претворио у сасвим дивље место.

     

То поље са жбуњем клеке учинило нам се врло познатим, некако смо га, онако пуни адреналина, превидели долазећи овамо. Дужина му је износила двестотинак метара, а на супротној страни се видела узбрдица, попут грудобрана, на којој је расло већ дрвеће.

     

– Ево га наш положај! – узвикнуо је Волођа, изговоривши реч „положај“ на српском, загледајући се у дрвеће на супротној страни ливаде.

     

Да, и ливада, и узбрдица са дрвећем изгледају познато. Убрзали смо корак.

     

Приближавајући се дрвећу, разговетно смо видели узбрдицу и на њој онај заветни храст. Ево њих, наших положаја на којима смо пре двадесет година провели јако важан део свог живота. У поштеној борби смо их истрајно бранили. На њима смо проливали своју крв. Ипак смо пронашли то место, без обзира на све.

     

Заборавивши на мине, почели смо да истражујемо сваки кутак тог места. Хтели смо да у свом сећању обновимо све што нам се овде дешавало. Волођа и ја смо, упадајући један другоме у реч, причали све чега смо могли да се сетимо.

     

     

На месту положаја руских добровољаца

     

Свуда унаоколо су се видели трагови боравка руских добровољаца. На земљи се лепо видело наслагано сиво камење које нам је служило као зидови наших шатора и грудобрана. Било је ту и употребљених једнократних ракетних бацача, вунених ћебади, гумених мешина коришћених за допремање воде. А на оном месту где расте упоран храст и где је био наш главни ватрени положај, било је мноштво митраљеских реденика и чаура, а ту је лежала и метална кутија за метке, на неколико места пробијена.

     

     

ОсIтаци руских положаја на узвишици Заглавак

     

Није нас напуштао осећај да је то место сасвим посебно. Никако нам се није хтело да одемо одатле. Управо у тим тренуцима у нама се родила жеља да некако обележимо то место за себе и будуће нараштаје. Предложио сам Волођи да на том месту подигнемо руски поклонички крст.

     

И ма колико да смо желели да продужимо тренутке на Заглавку, требало је да се враћамо. Покупили смо са собом ћебе, мешину, чауре, земљу са места погибије Костје Богословског и кренули натраг, ка путу где нас је Бобан чекао.

     

Касно увече смо се по мрклом мраку вратили у Вишеградско одмаралиште, где обично смештају руске добровољце и чланове њихових породица. Тамо су нас чекале Људмила Константиновна, мајка Костје Богословског, мајка Дмитрија Попова, погинулог на узвишици Столац, и сестра Владимира Сафонова. Брижљиво смо раширили и показали све што смо донелим са узвишице Заглавак. Наравно, испричали смо и о нашој идеји о постављању поклоничког руског крста.

     

Крст на Заглавку – оваплоћење идеје

     

Идеју о постављању поклоничког крста подржали су и Срби и Руси. Међутим, саме жеље нису биле довољне. Да би се остварило замишљено, требало је предузети подоста корака: прикупити средства, припремити пројекат, наћи извршиоце, усагласити иницијативу са црквом и државним органима, добити подршку јавности.

     

Та идеја почела је да постепено стиче стварне црте. Вишеград је на Видовдан 2013. године посетила делегација руских добровољаца скупа са члановима породица погинулих бораца. Већ сутрадан, 29. јуна, скупина руских добровољаца – Владимир Сидоров, Борис Њемцов, Виктор Заплатин и српски командир Бобан Инђић и још неколицина – упутила се на Заглавак. На месту погибије Константина Богословског поставили су крст начињен од празних једнократних ракетних бацача, коришћених током борби 12. априла.

     

     

Постављање крста на Заглавку 29. јуна 2013 године

     

 

     

По повратку кући, у Русију, живо сам се позабавио остваривањем наше замисли. До октобра 2013. године сачињен је пуни пројекат поклоничког крста, прикупљено довољно новчаних средстава, сачињена су и послата писма државним и црквеним органима Републике Српске.

     

А 8. октобра 2014. године на врх Заглавка се попео руско-српски крсни ход (литија). Тада је на том месту руски јеромонах Корнилије одржао опело погинулим православним ратницима.

     

     

     

Опело код Крста у октобру 2014. године.

     

 

     

У другој половини октобра 2013. поново сам допутовао у Вишеград ради решавања питања око постављања поклоничког крста. Имао сам готов пројекат, требало је пронаћи мајстора који би се прихватио израде крста-споменика и његовог постављања на узвишици.

     

Један православни московски архитекта је на моју молбу начинио пројекат споменика. Крст је требало да буде дрвен, храстов, осмоугаоног руског облика. Особеност пројекта била је у томе што се не побија у тло него стоји на троногом темељу који се после постављања крста покрива камењем кога на Заглавку има довољно. Такво решење је предложено зато што је Заглавак стеновит.

     

Велику улогу у ствари постављања крста-споменика играо је мој друг и саборац из покрета „Косовски фронт“ Жељко Ђуровић. Захваљујући њему, у Вишеграду је нађен мајстор спреман да се прихвати остваривања нашег пројекта.

     

Током припреме су почеле да искрсавају и потешкоће. Тамошње свештенство није листом прихватило нашу идеју. Један мој познаник, свештеник из Вишеграда, изјавио је да крст не треба постављати, јер ће то изазвати негативну реакцију босанских муслимана.

     

Босански муслимани, или Бошњаци, како сами себе зову – то је етничка група која је била зараћена страна током последњег грађанског рата у Босни и Херцеговини. Они су били противници Срба, те смо, према томе, ми, руски добровољци, ратовали против њих. Заправо су босански муслимани – бивши Срби који су током вишевековног турског јарма примили ислам. Из историјских и других разлога Срби и Бошњаци међусобно осећају дубоко непријатељство.

     

Мир у Босни је наступио крајем 1995. године, и земља подељена на два дела: Републику Српску и Муслиманско-хрватску федерацију. Без обзира на мир, људи нису хрлили да се врате својим кућама. Срби су радије продавали своје некретнине у градовима и селима који су припали Федерацији, а исто су чинили Бошњаци и Хрвати. Фактички су људи размењивали лину имовину. Раније вишенационални градови почели су да се претварају у мононационалне.

     

Ипак се незнатан постотак избеглица вратио у своја места, махом старији људи. Тако се у Вишеграду и околини појавио незнатан број Бошњака-муслимана. Поштовање права те мањине помно прате међународне полицијске снаге. Муслиманима-Бошњацима су саградили џамије, које ипак ретки посећују. Они такође имају право и постављају обележја на местима борби Армије БиХ на територији Републике Српске.

     

Пракса постављања споменика на местима борби из последњег рата узрујавала је како Србе тако и Бошњаке. Неретко су такви споменици рушени и скрнављени. Буквално пре неколико година је недалеко од Вишеграда миниран крст постављен на месту погибије српских ратника.

     

Све то имао је у виду мој познаник свештеник. У Босни се од времена турског јарма у многим Србима услед страха од страшних отоманских властодржаца развио посебан стил мишљења и понашања. Смисао таквог понашања састојао се у избегавању било каквих радњи, речи, па чак и мисли које могу угрозити безбедност. Данас више нема султана, бегова ни јаничара, али многи људи, живећи у Републици Српској, оправдано зазиру од муслиманских екстремиста и међународне полиције, која увек стаје на страну босанских муслимана и само тражи повод да за нешто окриви Србе.

     

Нисам приговорио свом познанику свештенику. Рекао сам му да ћемо ми, православни хришћани, поступити онако како нас благослове наши архијереји и додао да сам припремио писмо за митрополита Дабробосанског Српске Православне Цркве.

     

Признајем, разговор са вишеградским свештеником ме је довео у неприлику. Како бих распршио своје сумње, упутио сам се на разговор код свештеника Рајка Цветковића. То је исти онај свештеник са којим смо се ми, руски добровољци, упознали 1992. године. Тај свештеник се уистину може назвати духовним оцем руских добровољаца у Вишеграду. Свакојако нам је показивао да смо добродошли, трудио се да нам помогне, разговарао са нама, посећивао нас, испраћао на последњи пут погинуле добробољце, а потом почео да брижно и дирљиво одржава везу са породицама погинулих добровољаца.

     

     

Свештеник Рајко Цветковић и руски добровољци 1993. године.

     

 

     

Ево какве је задивљујуће духовне речи изговарао свештеник Рајко о руским добровољцима:

     

„Када нам је било јако тешко, када су многи људи били принуђени да беже из града, када је непријатељ био сасвим близу, када су наши ратници клонули духом – у помоћ су нам притекли Руси! Било их је сасвим мало, али утеривали су страх и ужас у наше непријатеље!

     

У Писму је речено: позовите Бога у помоћ, и видећете колико су слаби ваши непријатељи. Управо то се и десило овде, у Вишеграду, када су дошли руски добровољци – тако млади, тако лепи...

     

Упитао сам их: ′Зашто сте дошли овамо?′ Учинило ми се да ни сами не схватају најбоље куда су то доспели. Одговорили су: ′Дошли смо овамо да бранимо Православље′.

     

После доласка Руса наша војска је почела да постепено побеђује.

     

Свети Николај Српски је говорио да, ако морамо ратовати, морамо постати свети ратници којима сам Господ помаже. Руски добровољци били су налик оним витезовима који су, завршивши своју битку, прешли у Царство Небеско. Многи од тих Руса кренули су истим путем – у Царство Божје – не из Москве већ управо одавде, из нашег малог Вишеграда.“

     

Наравно, неизоставно сам морао да се сретнем са таквим духовним човеком, да му изнесем идеју постављања поклоничког крста на Заглавку и упитам за савет.

     

Кренуо сам из Вишеграда у суседну Рогатицу, где је протојереј Рајко био старешина цркве. Пре неколико година је премештен овамо. Свештеника сам затекао како цепа дрва – уобичајена ствар за житеља Босне у јесен. Отац Рајко ме је дочекао домаћински, позвао ме да седнем за сто у дворишту, понудио ми кафу и ракију – српски ритуал гостопримства.

     

Изнео сам му своју причу. Пажљиво ме саслушавши, српски свештеник је кратко одговорио:

     

– Крст треба обавезно поставити. На својој смо земљи и немамо чега да се бојимо. А ако се некоме дигне рука да оскрнави или сруши, грех ће бити на њему.

     

После таквих речи стекао сам још више снаге за рад на постављању поклоничког крста.

     

Други проблем био је правног карактера. Требало је сазнати коме припада земља на Заглавку. То питање било је од кључног значаја за даље деловање.

     

У Босни је током рата владао хаос, и земљиште се, како приватно тако и државно, користило у најразличитије сврхе. Када је настао мир и почела да се рашчишћвају питања влсништва, искрсло је мноштво проблема. На пример, недалеко од Зворника је подигнута православна црква, како се испоставило, на земљи лица муслиманске националности. После дугих расправа, власти су биле принуђене да на захтев власника земље ту цркву сруше.

     

Та ситуација јасно показује да, ако земљиште припада муслиманима, они највероватније неће одобрити постављање православног крста. Такође, неће хтети ни да га продају, ако сазнају у коју сврху је потребно.

     

Катастарска служба Вишеграда је помогла да се пронађе власник земље. Али је претходно требало отићи на лице места и установити координате тачака на Заглавку које нас занимају. У ту сврху сам купио туристички навигатор који може да одређује географске координате.

     

Прошао сам по Заглавку са навигатором и са добијеним подацима отишао у катастарску службу. Међутим, испоставило се да се општеприхваћени географски подаци не подударају са подацима на картама прихваћеним у социјалистичкој Југославији. Разлог томе је била бојазан да би непријатељи земље могли да користе карте са исправним и прецизним координатама. По мишљењу југословенских војних власти, неправилне координате би требало да збуне непријатеља.

     

Како бих добио тачне податке, требало је да применим специјални GPS-навигатор, упоредим податке на карти и, применивши специјалну формулу, израчунам координате које одговарају старим југословенским катастарским картама. Све то је на лицу места могао да обави само службеник катастарске службе Вишеграда.

     

Таквог службеника смо нашли. Звао се Богдан, снажан, здепаст Србин, нешто старији од мене. Заједно са њим смо се поново, опет руском „Нивом“, попели на Заглавак. Богдан је са својим навигатором прошао по свим местима која су нас занимала. Пошто је зачас обавио потребно израчунавање, испоставило се да место које нас занима припада тамошњем сељаку, Бошњаку муслиманске вероисповести, о чему је сведочило његово име и презиме у катастарском регистру.

     

Читав врх Заглавка био је подељен на ситне честице. Како су ми објаснили, земљу су наслеђивали синови и међу собом је делили, тако да су се честице постепено смањивале. Земља се овде, на врху, могла користити само за испашу стоке, чиме су се овдашњи сељаци вековима бавили.

     

Сада смо знали ко је власник земље, али то још увек није значило да се можемо обратити тим људима. Ствар је у томе што у околним селима већ малтене нико не живи. Људи су већином напустили те крајеве, чак и Босну, многи отишли јако далеко у иностранство – Немачку, Америку и друге земље. Тако да ће бити врло тешко доћи у додир са власником земље на Заглавку, а највероватније неће ни имати смисла, пошто нико неће пристати да нам ту земљу уступи или дозволи да на њој подигнемо било какав православни споменик.

     

Такође смо разјаснили да врх Заглавка већином ипак припада држави а не приватним лицима.

     

Шта смо могли предузети ради решавања питања постављања крста на Заглавку?

     

Могли бисмо се обратити власнику земље и покушати да од њега добијемо одобрење за постављање поклоничког крста, или понудити откуп честице за постављање споменика. Могли бисмо предложити откуп земље преко неког удружења грађана, на пример, тамошњег Савеза пчелара, и тек потом на том месту поставити поклонички крст. Или да крст поставимо на другом месту, нешто даље од врха Заглавка, на државном земљишту.

     

Јавила се и идеја да се брдо-курган (громила) наслаже од камења кога на Заглавку има много. А да врх крунише крст, раније начињен од два једнократна ракетна бацача. Слично брдо поставиле су на Галипољском полуострву 1920. године руске јединице које су се повлачиле са Крима. Такав курган изгледао би као природна појава.

     

Тако је и могла да се заврши читава прича око постављања крста на Заглавку. Ратна 2014. година тражила је своје, и ја нисам могао да останем по страни од страшних догађаја у Донбасу.

     

Од почетка Руског пролећа 2014. године живо сам се укључио у догађаје који су узбуркали читав Руски свет. У то време је за мене важан задатак представљало пружање помоћи српским добровољцима који су почели да пристижу у помоћ устаничком Донбасу. Све што се у то време дешавало у Новорусији одвојило ме је од свега оног чиме сам се раније бавио. Покрет „Косовски фронт“ сам преоријентисао на пружање помоћи народу Донбаса и његовој војсци.

     

Српски добровољци у Новорусији привукли су пажњу русофоба на Западу. Српске власти биле су присиљене да кривично гоне добровољце. Истина, пронашли су компромисну варијанту – ти добровољци су добијали само условну казну за то што помажу Русији. У српским јавним гласилима су мене и покрет „Косовски фронт“ називали главним организаторима доласка српских добровољаца у Донбас. С тим у вези, моји пријатељи који су имали везу у тајним службама Србије препоручили су ми да неко време не посећујем ту земљу.

     

Наравно да у таквим околностима нисам могао да се бавим постављањем поклоничког крста на Заглавак. Али, прича се на том месту није завршила већ стекла неочекиван наставак захваљујући човеку који се зове Верољуб Петронић.

     

Верољуб Петронић

     

У јесен 2008. године упознао сам се са Верољубом Петронићем у Косовској Митровици, једином граду на Косову који су Срби задржали. Дошао сам на Косово са циљем да се сретнем са косовским епископом Артемијем, како бих га упознао са делатношћу покрета „Косовски фронт“ из Русије, и замолио да благослови ту иницијативу.

     

Верољуб је био југословенски официр у пензији. Учествовао је у борбеним дејствима до 1999. године, после чега се пензионисао, оженио и настанио у Косовској Митровици. Радио је у органима локалне самоуправе Косовске Митровице и живо се дружио са представницима различитих српских родољубивих организација које су помагале Србима осталим на Косову.

     

Резиденција владике Артемија налазила се у манастиру Грачаница, у дубини српског Косова окупираног од Албанаца и натоваца. Верољуб ми је помогао да стигнем до манастира и безбедно се вратим натраг у Косовску Митровицу.

     

Следећи пут сам стигао на српско Косово у јесен 2011. године. У то време је српско становништво почело живо да пружа отпор албанској агресији. Организовано је нешто попут народне одбране која је блокирала путеве око Косовске Митровице. Било је очито да покрет „Косовски фронт“ мора пружити помоћ тако живом отпору српског народа.

     

     

Верољуб Петронић

     

И у тој ствари је Верољуб постао ослонац за „Косовски фронт“. Радио је у државној организацији која је помагала српској народној одбрани. Као бивши официр и учесник делатности многих српских родољубивих организација, добро је знао Српско Косово и тамо уживао велико поштовање.

     

Истичем да је Верољуб Петронић, као и већина Срба, био русофил, и то врло предузимљив. Треба рећи да предузимљив српски родољуб не може а да не воли Русију, Русе и све руско. Верољуб је заједно са својим пријатељима ветеранима-официрима у Косовској Митровици покренуо удружење „Косовско огњиште“, чији пуни назив овако гласи: Друштво српско-руског пријатељства „Косовско огњиште“.

     

У то време је, као и пре тога а и сада, у свим српским земљама – од Бања Луке до Ниша, од Суботице до Бара – дошло до следеће појаве: називати разна удружења грађана српско-руским. Очигледно је спомињање руског имена уливало Србима посебно надахнуће и снагу. Истовремено Срби стварају козачка удружења и региструју неколико руских странака.

     

Када сам почео да редовно доносим и предајем разну помоћ за српску народну одбрану на Косову, Верољуб није могао са скарије своју радост. Говорио је:

     

– Александре! Ти си први који нам је допремио реалну помоћ из Мајчице Русије. Многи су нам Руси долазили, све смо им показивали, помоћ нам обећаше. А ти ништа ниси обећао већ си нам просто донео. Сви ми тако чекамо помоћ од Руса, чекамо, као од Бога.

     

Још је додао:

     

– Код нас на Косову одвајкада веле: Бог на небу, Русија на земљи. Још у стара времена су овде, на Косову, новорођеног дечака у прво свитање његовог живота подизали ка сунцу и говорили: „Запамти, тамо где се сунце рађа, тамо је наша мајчица Русија.“

     

Током снажног отпора Срба на Косову 2011. и 2012. године, „Косовски фронт“ је живо помагао српској народној одбрани. Прво смо достављали намирнице, затим куповали униформе и обућу, купили пољску кухињу и велики чамац на надувавање. У јесен 2012. године пошло нам је за руком да прикупимо средства за омању једнократну помоћ рањенима из народне одбране.

     

Најупечатљивија и незаборавна акција „Косовског фронта“ у то време била је „Руске заставе на Косову“. Њен смисао био је у томе да се на српским барикадама насупрот албанских контролних пунктова упоредо са српским симболима истакну и руске заставе. Довезао сам потребан број руских стегова из Москве, заједно са Верољубом смо поставили символе Русије на српске барикаде. Та акција требало је да покаже Србима да нису сами, и да су Руси са њима, и непријатељи Срба је требало да знају како има ко да се заузме за своју браћу.

     

Када је живи отпор Срба на Косову почео да јењава, предложио сам Верољубу да узме учешће у програму развоја родољубивог васпитања у Србији. У оквиру тог програма смо подржавали омладински камп у Апатину у Српској Војводини. Верољуб је почео да довози децу и шипарце у тај камп.

     

Током једног сусрета са Верољубом изразио сам жаљење што ми није успело да завршим важну ствар – постављање крста-споменика руским добровољцима у Вишеграду. До тог разговора је дошло у време када су у Украјини започели судбоносни догађаји, а ја сам осећао да ће се моја путовања у Србију проредити. Нисам Верољуба молио за помоћ, просто сам му изнео ту ствар.

     

Мисао о подизању споменика остала је Верољубу у души и у глави. Сматрао је да би косовски Срби могли дати свој допринос тој замисли.

     

Верољубов познаник, српски предузетник Ратко Павић, стално је помагао деци и шипарцима са Косова да учествују у омладинском кампу у Апатину. Тај човек је 1995. године морао да бежи из свог завичаја, Српске Крајине, од Хрвата-усташа. Бежао је буквално само у шорцу и мајици. Захваљујући својим способностима и снази духа постао је успешан предузетник, подигао читаву фабрику која се бавила производњом метлних конструкција.

     

Ратко Павић је користио своје могућности за помоћ разним родољубивим пројектима. Верољуб Петронић га је управо посетио како би поднео извештај за средства која је тај српски предузетник издвојио за организацију кампа у Апатину.

     

У разговору са Верољубом Ратко Павић је упитао – шта вам треба на Косову и Метохији? Верољуб је узвратио:

     

– Нама ништа не треба. Али ако хоћеш да помогнеш, видим да имаш читав погон, имаш и раднике и инжењере и машине. Ако можете, направите руски крст као споменик руским добровољцима. Хтели бисмо да га поставимо у Српској Босни у Вишеграду. По томе ће те запамтити српски народ.

     

Уместо одговора Ратко Павић је упитао:

     

– А можда да тај крст буде хромиран.

     

Од тог тренутка је фабрика Ратка Павића брзо направила споменик руским добровољцима. Притом без икаквог пројекта или скице. Инжењери и радници фабрике Ратка Павића самостално су извели све фазе израде споменика, ослањајући се на сопствено осећање лепог. Притом ни Верољуб ни инжењери нису знали на ком месту ће крст стајати. Крст је испао висок пет и по метара, и био тежак 480 килограма.

     

Током једног сусрета Верољуб је изјавио ветеранима из Вишеграда да је на његову иницијативу израђен споменик-крст руским добровољцима, и ускоро треба да га допреме у Вишеград. Ветеранска организација Вишеграда и представници градских власти подржали су Верољуба, али нису те његове речи узели за озбиљно, сматрајући да он само пусту жељу издаје за стварност. Такав је већ њихов балкански обичај.

     

Допремање Крста

     

Верољуб Петронић је телефонирао у Вишеград и јавио да је крст-споменик готов и за који дан ће га отпремити. То је за вишеградске власти било сасвим неочекивано.

     

Крст је стигао у град уочи обележавања 12. априла – Дана сећања на руске добровољце.

     

У тренутку преласка границе Србије и Босне десило се следеће. Тог дана је на граници била смена цариника на чијем челу је била жена муслиманске националности; у Босни Бошњаке-муслимане и даље, као и пре, називају муслиманима.

     

У Босни је после грађанског рата настао посебан систем контроле спољних граница. У састав царинских патрола обавезно улазе представници сва три босанска народа. Царинске патроле на граничним прелазима се стално мењају. По правилу се, ако је прелаз у Републици Српској, за шефа патроле именује представник муслиманског или хрватског народа. То је учињено на инсистирање европских протектора Босне ради додатне контроле спољних граница.

     

На граничном прелазу је омањем камиону који је превозио крст пришла цариница-муслиманка, пажљиво погледала крст, окренула се својим колегама и смирено рекла:

     

– Овде ничег нема. Нека прођу без прегледа.

     

     

Допремање Поклоничког крста у Вишеград.

     

Такав неометан прелазак границе може се назвати зачуђујућим и чак чудесним. А све је могло испасти сасвим другачије – дуго испитивање: „Куда? Зашто? Чему? На ком основу?“ и тако даље. Могли су да затраже мноштво докумената и потврда. Али свега тога није било, било је само: „Пролазите, слободно!“

     

Тешко је рећи који су били прави мотиви те жене. Има мишљења да неки босански муслимани чувају сећање на православље својих предака. Из тог разлога тајно чувају иконе, крстове, моле се православним свецима када их снађе невоља. Али мислим да је главни мотив босанске царинице било то што није хтела да се уплиће у царински поступак поводом верског символа, из поштовања или сујеверног страха.

     

Нешто слично ми се десило пре много година на мађарској граници. Јануара 2000. године носио сам много богослужбених књига из Москве у Србију. То је био поклон једне московске парохије Српској Цркви. Морао сам да платим читав купе како би све књиге могле да се сместе. Књига је заиста било јако много, и биле су јако тешке. Глатко сам прошао украјинску и руску границу. На мађарско-украјинској граници сам претпостављао да ће бити највећих проблема, да ме неће пустити и да ће ме мађарски граничари и цариници на све могуће начине ометати. Мађарски граничар је отворио једну кутију, извадио и погледао књигу, видео крст и рекао да је све у реду, могу да наставим пут. Можда цариници осећају некакав сујеверан страх према верским символима и зато се труде на не ометају превоз таквих ствари преко границе.

     

Високо на брду – Стари град

     

Првобитна идеја било је постављање крста на брду Заглавак, где су се руски добровољци борили и проливали крв. Међутим, видевши сам крст и како изгледа, одлучено је да се постави у самом граду Вишеграду, пошто би се ретко ко попео на само брдо како би видео лепоту руског крста. И зато су вишеградске власти одлучиле да се крст постави на највишој тачки свога града.

     

То место је савим необично; зове се Стари град. Откуд такав назив? Отуд што је првобитни Вишеград почињао управо одатле. Сада је то поприлично високо брдо које се уздиже над Вишеградом. Ту нема никакве грађевине, осим мање средњовековне куле, нешто ниже од врха, на јужној падини.

     

Срби ту кулу зову кулом Краљевића Марка. Краљевић Марко је личност из српске средњовековне историје којој је народна поезија доделила надљудске способности. Путовао је српском земљом јашући свог коња Шарца. И по предању био и овде, на обалама Дрине. У давна времена је та кула коришћена као стражара и тамница.

     

Град Вишеград је почињао управо од тог брда. То високо место је и дало назив граду. Одавде, са тог брда, било је згодно осматрати долину Дрине и успешно се бранити од напада непријатеља.

     

На падинама тог врха највероватније су биле дрвене одбрамбене зидине, а на самом врху је била смештена тврђава, око које су се тискале настамбе.

     

Од свега тога преостали су само делићи темеља или зидина древне тврђаве. Ако се пажљивије погледа врх, могу се видети остаци зидина. Камење је равно отесано и личи на цигле.

     

     

Камење Старог града

     

Током читавог немирног средњовековља град је био приљубљен уз то брдо. И тек после доласка Турака, житељи града почели су да се насељавају уз Дрину и Рзав. Вишеград је постао унутрашњи град Турског царства, више му нису претили међусобни ратови или напади споља. Зато су се житељи спустили доле, напустивши горњи део, врло неудобан за живот. Постепено је брдо повратило свој природан изглед.

     

Премда на том брду није било ниједне грађевине, назив Стари град се чврсто укоренио.

     

Ето какво место је одабрано за наш руски крст-споменик руским добровољцима.

     

Постављање Крста

     

Инжењери Ратка Павића су послали упутства за израду темеља за споменик. Вишеградске власти и тамошња ветеранска организација су у рекордном року направили темељ за крст-споменик.

     

Није било нимало лако допремити грађевински материјал и сам крст на врх Старог града. На неким местима је нагиб достизао 80 степени. Сем тога, ту нема стазица, ни путељака, ни степеница – туда се вероватно још од Другог светског рата нико није пењао. Зато је успињање на врх било јако тешко, а тим пре допремање неког терета.

     

Никаква механизација се ту, изузев хеликоптера, није могла применити. Зато су, као у стара времена, прибегли помоћи животиња: коња, магараца, волова, а на појединим местима су крст и грађевински материјал ношени на рукама, плећима, леђима и носиљкама.

     

     

Уистину, допремање руског крста на врх Старог града представљало је епски чин достојан описа древних песника.

     

     

Крст је постављен уочи Дана руских добровољаца. И треба истаћи изузетно важну улогу у тој ствари Милисава Васића званог Лабуд, и његових људи. Сам Лабуд је ветеран и у то време је био шеф безбедности Вишеградске хидроелектране. Он и његови људи обавили су главнину посла, чак су и ноћу морали да раде. Управо захваљујући Лабуду и његовим људима Крст-споменик се обрео на самом врху Старог града, и изгледа тако како изгледа.

     

После постављања крста, допутовала је делегација косовских Срба на челу са Верољубом Петронићем и донела са собом на Српском Косову израђену мермерну плочу са следећим натписом:

     

„Погинулим руским добровољцима и борцима Војске Републике Српске. Споменик подиже захвалан српски народ Косова и Метохије, Републике Српске Крајине и Републике Српске“

     

Та плоча је уграђена у темељ Крста-споменика.

     

Тако су се овде, под окриљем Руског крста, спојиле линије одбране Православног света.

     

У старини су руску православну земљу чували гранични стубови у виду православних крстова. Данас руски поклонички крстови стоје не само као сведоци истинске вере, него и као чувари наше православне земље.

     

Јако бих желео да овде наведем речи вишеградског свештеника Рајка које је изговорио на отварању и освећењу споменика руским добровољцима, постављеног на војничком гробљу 2011. године. Српски баћушка је тада рекао:

     

„Данас смо подигли споменик руским добровољцима, и то је почетак повратка Руса у ову земљу. Када буде 3. светски рат, овамо ће доћи Руси, и све српске земље биће обједињене са другим православним земљама, зато што ми то хоћемо.

     

Наши непријатељи, на Западу, примораће нас да се објединимо.

     

И како је говорио наш први председник Радован Караџић – када почне да звони руско звоно, нико неће моћи да га заустави. Ми, Срби, чекамо да над читавим светом зазвони руско звоно.

     

Дај Боже и нама да будемо у Царству небеском, где су сада душе руских добровољаца.“

     

Сећајући се те приче, Верољуб Петронић с убеђењем каже: „Све је чињено руком Божјом, Бог је руководио овом причом“.

     

Освећење и свечано отварање Руског поклоничког Крста-споменика у српском Вишеграду одржано је 12. априла 2017. године.

     

     

     

     

Александар Кравћенко

     

Јануара 2026. године.

     

Посрбила Сава Росић