На својим путовањима по Светој Гори млади монах Сава Немањић посјећивао је испоснике по далеким и усамљеним скитовима, пустињаке по пећинама, мучалнике који су живјели у својим мучалницама, у завјету ћутања, не проговоривши ни са киме ни ријеч, више мјесеци или година, столпнике, који су живјели као орлови на врховима високих стијена или јела, правећи тамо гнијезда попут птица, не силазећи на земљу осим да нађу мало хране и воде, ако им то на уже не додају други монаси.
Високо у планини изнад манастира Филотеја и Каракала живио је у неприступачној пећини пустињак о којем се мало знало у Светој Гори, осим да се зове Рувим, да је по свој прилици из Русије, Бугарске или можда из Србије, јер говори и Богу се моли на старинском славјанском језику. Причало се да осим славјанскога зна и вучији језик и да се с вуковима одлично споразумијева и слаже. Веле да је у својој пећини одгојио два млада вучића, које је вучица окотила у сусједној пећини, па их ко зна зашто напустила. Ти вучићи су постали вукови и они су послије доводили Рувиму из планине своје вучије друштво. То је и главни разлог што Рувима мало ко смије посјећивати, јер вуци не дају никоме ни прићи пећини.
Сава је кренуо у планину зарана из манастира Филотеја носећи на леђима све што би могло требати човјеку пустињаку: меку простирку и топли покривач, нешто прибора и посуђа, по мјерицу уља и соли и у врећицама по мало разнога сјемења које би се могло посијати око пећине, да се нађе за јело кад никне и порасте.
Није знао гдје се тачно налази Рувимова пећина, али се надао да ће га дозвати са висова преко којих буде пролазио. Сава је имао снажан глас који се могао чути с брда на брдо. А што се тиче Рувимових вукова, Сава их се није бојао. И он је знао са вуковима.
– Ој, Рувиме,! Ој, Рувиме! – викао је Сава чим се успео на прве висове са којих му се чинило да би могао дозвати пустињака.
– Ој, Рувиме-увиме-име! – одговарала му је трострука јека, а од Рувима ни трага ни гласа.
Дуго се Сава успињао уз све стрмију планину и дозивао Рувима. Већ се приближавало вече. Одлучио је да заноћи у планини, на некој јели или стијени, па да сјутрадан настави трагање за Рувимовом пећином. Попео се на највитију јелу и са њенога врха, њишући се над шумом, још једном почео дозивати Рувима:
– Ој, Рувиме, Рувиме!
– Јаву, јавууу! – зачуло се отегнуто завијање вукова горе у планини.
– Јаву, јаву! – одговорио је Сава са врха танковите јеле, брзо се спузао на земљу и кренуо ка планини, одакле је допирало завијање вукова. Сада му је било јасно да се тамо налази и Рувимова пећина.
Ускоро је Сава примијетио да с његове десне стране кроз шуму промичу три вука. Каскали су кроз жбуње напоредо с њим на удаљености од педесетак корака. И с његове лијеве стране пратила су га три вука. Сава застаде да се одмори и да вуци промину испред њега кроз шуму, али и они чучнуше да се одморе или да сачекају монаха Саву да се одмори.
Сава се тада обазрије иза себе и спази да на истој удаљености чуче још три вука. Би му непријатно у друштву толиких вукова усред планине, али се није бојао. Уздао се у крст и штап, које је увијек са собом носио, и у високе јеле поред којих је ходио. Прекрсти се три пута, стегну штап у шаке и крену уз планину. Сви вукови кренуше с њим.
– Лијепу сам пратњу добио – помисли Сава. – С Божијом помоћи, вуци ће ме допратити право до Рувимове пећине.
Ускоро Сава угледа високу стијену и у њеном подножју велику пећину. Пред пећином је стајао велики стари кусорепи олињали вук. Стари вук пође према Сави храмајући на предње ноге, а онда неочекивано клече и сагну главу до земље као да се поклонио младоме монаху.
Вук није имао једно ухо и једно око, а по њушци му се видјело много рана и ожиљака. Сава се досјети да то пред њим клечи Хроми вук, велики вуковођа свих вукова све земље српске и приморске. О њему је мали Растко у Рашкој слушао многе истине и приче. Тада и он клече и до земље се поклони Хромоме вуку.
Из пећине изађе стари пустињак с великим дреновим штапом у руци.
Рувим је био стољетни старац, са дугом сиједом косом до пета, и с дугом сиједом брадом до палца. Косу је пода се стерао, а брадом се покривао. Хранио се оним што вуци по планини улове и што сам по шуми набере.
– Добро нам дошао, Растко, српски сине, и оче свети, Саво! Дуго смо те овдје чекали, пуних педесет љета. Нека је слава и хвала господу Исусу Христу и свим нашим старим боговима српским што смо доживјели час доласка твојега.
– Чуди ме, оче Рувиме, да ме знајеш и препознајеш иако до овога часа ни ја тебе ни ти мене никада ниси видио.
– Нисам те видио, али знам за тебе прије него си се родио. Казано је да ћеш доћи и у Староставној књизи тајновидаца и пророка српских записано да ћеш доћи. И ево дошао си.
А казано ми је овако, Сава, српски сине Христов угодниче:
Наш Велики Дјед Доброхвал, Врховни свештеник Бога Дажбога све земље српске и приморске, прије него ли је спаљен на великој ломачи у Расу, по вољи оца твојега, именовао ме је Вучијим пастиром на Вељем вучијем гумну у планини Радочело, пред Хромим вуком, Великим вуковођом свих вукова, и дао ми овај штап Вучијег пастира да њиме владам над вуковима. Тада ми је рекао: „Узми овај штап и иди у Свету Гору, морју у приморју, испод високе планине Атоса. Тамо прими нову вјеру христијанску и обуци црне ризе калуђерске, па се моли великоме Господу Исусу Христу за све Србе и њихове богове, да буде благ и да сачува душе њихове од великога истребљења и пропасти народне.“
У Књизи тајновидаца и пророка српских записано је овако, о Сава, српски сине Христов пророчниче: „Срби неће примити христијанску вјеру све док српским земљама не завлада српски цар и док на трон Христове вјере у Србији не дође српска глава. А доћи ће муж велики по имену Немања, који ће завладати свом земљом српском и приморском, и родиће двоименога сина званог Растко и Сава, који ће бити врховни свештеник српске христијанске вјере.“
Још ми је говорио наш Велики Дјед Доброхвал: „А када у Свету Гору стигне још нерођени син Стефана Немање, који ће се звати Растко и Сава, предај му штап Вучијег пастира, предај му све Велике староставне србљанске свете књиге свезнања.“
Рувим је говорио озбиљно и свечано као да чита из неке од тих светих староставних књига. Сава је слушао пажљиво, трудећи се да проникне што дубље у Рувимову причу. Присјећао се да му је у дјетињству много причао о вуковима стари вуковиједац Орле, који га је тајно научио да разговара са вуковима, па кад се то на двору дознало, послали су старога Орлу у планину да чува овце. Тада су Савини учитељи говорили да су то лијепе старинске лаже и каже, а да је само Бог истина. Али сада је Сава стајао пред живим Рувимом и вуковима. Ту је био и Хроми вук, у којег су сви Срби вјеровали.
Нагледао се Сава и наслушао многих чудака по Светој Гори, ћакнутих и исхлапјелих стараца и мудраца, великих подвижника и светих људи, и јуродивих и сумасшедших, умом помјерених. Нико му стварније и тајновитије није изгледао као Рувим.
– Ево, Сава, српски сине Христов учениче, дође вријеме испуњења онога што је казано и писано. Ено, Србијом, мајчицом нашом, влада чврста рука Немањина, а ево и тебе, гдје дође у Свету Гору да се спремаш за пријестоље вјерског поглавара свег народа српског.
Стари Рувим рашири руке, обгрли Саву и пољуби га у чело. Онда одступи корак назад, клече и предаде Сави велики штап вучијег пастира.
Хроми вук дошепа до Саве и облиза му боса стопала. Сви остали вукови почеше завијати са свих страна. Њихово завијање је троструко одјекивало по планини, тако да се чинило да сва Света Гора јечи од вучијег завијања.
– Од сада су, Сава, српски сине Христов миљениче, сви вукови у твојој служби и милости. Од сада ти чуваш њих, а они тебе, као што Србију чувају одувијек и заувијек.
Сава је пажљиво разгледао штап. Изгледао је као обична дренова врљика усјечена сјекиром у планини Радочело прије више стотина година, што је урезано на самоме штапу, и да је прошла кроз руке великога броја старих српских Вучијих пастира, да је обишла све стазе и богазе по земљи Србији, изазивала је у Сави велико дивљење и страхопоштовање. На штапу је било урезано више записа и знакова, од којих ни Рувим није знао све протумачити.
Изнад рукохвата, у висини Савиних очију, урезан је око штапа, најстаријим српским писмом, чртама и рјезама, запис о неком Вукоњи, најстаријем српском Вучијем пастиру:
ВЛКОВ ПАСТИР ВЛКОЊА
Рувим је показивао Сави чрте и рјезе обазирући се на све стране да га неко не чује и не види у сред пусте планине, шапћући Сави на ухо да он, Рувим, једини још зна писати и читати чртама и рјезама, тајним забрањеним српским писмом, на којем су записане забрањене тајне Велике староставне србљанске свете књиге свезнања.
– Код кога год се нађу ове књиге – шаптао је Рувим – тај иде на ломачу заједно са књигама. А ломача није страшна због човјека, него због књига. Наш Велики Дјед Доброхвал отишао је радосно на ломачу јер су ове књиге биле изван домашаја ватре.
Испод записа о Вукоњи омотан је око штапа бакарни прстен на коме је било уковано новијим српским писмом глагољицом:
ВЛКОВ ПАСТИР ДОБРОХВАЛ
Испод бакарног био је сребрни прстен са натписом на кириловици:
ВЛКОВ ПАСТИР ВЛКУРА
– Тај Влкура, то сам ја Вучура, сада гријешни монах Рувим – признао је старац и скрушено сагнуо главу. – А сада прочитај Сава, српски сине Христов вјеровниче, шта пише на златном прстену.
Сава није могао вјеровати својим очима. На златном прстену уковано је лијепим ћирилским словима:
ПОСЉЕДЊИ ВЛКОВ ПАСТИР МНИХ САВА
– Ово ти је под заклетвом уковао у злато чувени рашки златописац Радул, прије него си се ти родио, српски синче и Христов посинче.
Сава се чудио и дивио натписима, шарама и резбаријама на штапу, али највише од свега задивило га је и обрадовало кад је примјетио да се један педаљ испод врха штапа унакрст рачвају два огранка и праве знак распећа Господњег. Тај стари пагански српски штап био је у ствари крст, који су стотинама година носили вучији пастири и не слутећи шта носе. Сава то прими као поруку и знамење Божије и са великим удивљенијем заплака и пољуби штап на оном мјесту гдје су некада давно у Рашкој двије зелене гране на младоме дрену направиле крст Господњи.
Рувим је још показао Сави змијско окно на штапу, рупицу испод раскрижја одакле је љута гуја вирила непомичним погледом на све који би могли наудити штапу и пастиру.
– Ње се немој бојати – објашњавао је Рувим и прстима њежно додиривао змијску главу. – Она је чуварица штапа.
Многи су мислили да то и није жива гуја, него вјешто изрезбарена змијска глава, али су се од страха ледили кад гуја зашишти чим неко туђ покуша да је додирне или узме штап у своје руке.
Тада и Сава помилова змију по глави, а она му језичком облиза прсте.
Змија се завлачила у штап кад је хтјела и исто тако се извлачила из њега, као свака змија из своје рупе, али штап је био мјесто гдје је она живјела и никада га није трајно напуштала. Она је увијек својим вјечито отвореним очима дању и ноћу чувала штап и пастира.
Један крак крста на штапу могао се извући. На њему је био усађен мач, оштар и љут као змија, који је служио пастиру за клање жртава за вукове или за одбрану од изненадних напада звијери или разбојника.
На дну штапа налазила се вучија стопа. Свакога прољећа штап је обуван у нову шапу одеране предње десне вучије ноге, која је назувана на штап у висини једног педља и везана опутом од вучије коже.
Идући свијетом и обачајући се на штап, Вучији пастир је тако непрестано остављао трагове предње десне вучије стопе. По отисцима те једне стопе у прашини, влажној земљи или у снијегу знало се куда је прошао Вучији пастир. А ко први угледа тај печат Вучијег пастира на стази или путу, тај се сматра сретником. Њему те године треба све да се посрећи. Сви његови суплеменици, ако и себи желе срећу, доносе му по један дар. А што је чији дар већи, и срећа ће му бити већа.
– Морам ти, Сава, српски сине Христов вјеровниче, вечерас све испричати што ми је казано. Па чуј и почуј.
У планини Радочело од давнина састају се вукови из цијеле Србије на Велики вучији сабор да бирају између себе Хромога вука, великога вуковођу свих вукова све земље српске и приморске. Запамти, Сава, српски сине Христов памћениче, да избор пада на вука који на себи носи највише рана и година, што значи да тај највише познаје тајне живота и смрти вукова и људи. То је, Сава, српски сине Христов супатниче, онај вук који има избијено једно око, одгризено једно уво, кус реп, одерану кожу по тијелу и пребијену бар једну ногу, баш као овај наш садашњи Хроми вук који ти се поклонио.
Такви вукови, Сава, српски сине Христов изборниче, долазе прије поноћи на Вучије гумно у вријеме Великога Мјесеца. Они ту заузму сваки своје одвојено мјесто и чекају долазак осталих вукова. Сви остали вукови долазе послије, у чопорима или као самотњаци. Они обилазе свакога вука који се изложио избору за вођу свих вукова. Око свакога вука окупљају се чопори његових присташа.
До поноћи вукови прелазе од једнога до другога вука, све док се, по вучијем реду, закону и договору, чопори не почну осипати од једних и прикупљати уз друге вукове. По Вучијем гумну на мјесечни вукови тако прелазе од једнога до другога вука, све док се о поноћи сви не окупе око једнога. То је знак да је у поноћ Великога Мјесеца изабран нови Хроми вук, доживотни Велики вуковођа свих вукова све земље српске и приморске.
А сада слушај даље, Сава, српски сине Христов послушниче, и знај да је некада у давна времена, человјек био у пуној власти вукова. Шта је, человјечак јађани, онако голорук и мекан, могао бити друго него добар ручак или вечера гладноме вуку? Шта ли су человјечкове ручице против вучијих канџа, шта человјечији зубићи наспрам вучијих раља, а шта могу човјечије двије најбрже ножице наспрам оне хитре вучије четири? Човјек корак по корак, вук скок по скок. Не може он, человјечак кукавни, вуку ни утећи ни борити се с њим. Једини спас му је на дрвету, ако човјек прије стигне дрвету него вук човјеку.
Дуго је тако стари вук, вучина, человјекоједац, морио човјека. Јео му је тијело и односио душу прецима. Зато у свакоме вуку има нешто човјечије. Има у њему тијела човјечијег, а има и душе, узете из тијела на вучијем ручку или вечери. Колико су вукови пренијели у зубима наших предака на онај свијет, томе се броја не зна. Зато нам је вук одувијек био света звијер и посредник између нас живих и свих наших предака. Кроз вучија уста улази се у царство мртвих. Кроз вучије очи гледају нас преци са онога свијета. Види, Сава, српски сине Христов видовниче, како вечерас свуда око нас горе у мраку по два ока вучија. То нас двојицу, тебе и мене, из мрака гледају очи наших предака.
Зато је између људи и вукова још у давна времена направљена погодба и уговор да људи морају давати вуцима данак у крви и месу.
Дато вуцима је дато прецима.
Отето вуцима је отето прецима.
И зато, Сава, српски сине Христов добродавче, никада немој жалити за оним што узму вуци, нити онима које узму вуци. Па ако и не отму, а ти им некада сам остави на дар најбољу овцу или јагње. А некада им се и сам жив човјек мора понудити. Боље је тако него да нам вуци долазе кад их душе наших предака потјерају да завијају око наших кућа и торова, тражећи да се намири стари дуг у крви и месу. Увијек треба дати што коме припада: цару царево, Богу божије, а вуку вучије. Нама шта остане.
Стари закони остали су на снази и кад је човјек надјачао вука. Види, Сава, српски сине Христов видиоче, шта се збило на послијетку приче. Наоружао се человјечак против вука и против човјека. Шта су сад вучији зуби против бриткога мача, оштрога копља и убојите стријеле, кажи, Сава, српски сине Христов оружниче? Шта је сад могао вук вукоња, јађани јадоња, зубати зубоња и сури суроња, него да подвије репату репину, да се сели са поља и ливада и бјежи у шуме и пештере. А вукови који су се покорили човјеку, научили су да машу репом и лају. Они су постали пси. Ови овдје, што су ноћас остали с нама на вечери, остали су вијерни старом вучијем закону и зато ћу им вечерас велику вечеру приредити.
Рувим је показивао прстом свуд около на вукове, који су се приближавали ватри што је она бивала слабија.
– Високо до неба, о Сава, српски сине Христов небесниче, ми Срби поштујемо вукове. Сав живи скот потчинио се човјеку: и велики рогати бик, и снажни коњ, и жилави магарац, и брадати јарац, и рунаста овца, и сва перната живина осим птица небесница. Али зато, Сава, српски сине Христов имениче, ниједан Србин није никада своме сину или својој кћери дао име бика или краве, коња или кобиле, магарца или магарице, јарца или козе, овна или овце, а да и не говоримо о пернатој живини: пијетлу и кокоши, гусану и гуски, ћурану и ћурки.
А погледајдер, Сава, српски сине Христов погледниче, шта је српских имена по вучици и вуку надјевених. Србин својим синовима даје име Вук, Вукан, Вукашин, Вукало, Вујица, Вуле… и тако до триста. Кћери своје зове Вука и Вучица, Вукана и Вукманија, Вујка и Вујана… и тако преко триста. Често сам их бројао и пребројавао у мојој пећини па одлазио из ње, да их одавде дозивам из свега гласа, а онда слушао како ми се јека по три пута одазива. Тада ми се чинило, о Сава, српски сине Христов чиниоче, да им имена из Србије мајчице одјекују.
Само у Србији бива, о Сава, српски сине Христов србовниче, да зовеш Вука и дозиваш Вуку, а да не знаш хоће ли ти се одазвати човјек или вук, жена или вучица. Зовнидер, Сава, српски сине Христов дозивниче, било којег вука и чућеш колико ће ти се наших живих и мртвих одазвати рођака. О вуче Вукане! Зар ти он, Вукан, није брат, сине Немањин? Зар би се ми Срби звали Вукослави, Вукомили и Вукодрази да нам вуци нису мили, а ми њима и мили и драги?
Рувим је ложио ватру испред пећине набацујући на њу, чим спласне, велике суве гране боровине. Пламен је суктао у висину. Велика ружа црвених варница расцвјетавала се изнад пламена кад год Рувим баци игличасту грану на ватру. Тада је пламен освјетљавао велики круг шуме, а вукови су узмицали пред свјетлошћу дубље у мрак. Али чим би пламен опет спласнуо, мрак би се, као тамна вода, склапао око ватре и вукови би прилазили ближе. Они се из мрака нису видјели, само је по пар њихових очију свуд около свијетлио попут жеравица.
– А сада је, Сава, српски сине Христов усниоче, доба за спавање. Ти иди спавај. Сјутра те чека велики дан. Показаћу ти Велике староставне србљанске свете књиге свезнања. О њима ти ништа нисам говорио јер књиге саме говоре. Само се бојим, о Сава, српски сине Христов књижевниче, да би теби разговор са нашим староставним књигама могао бити мучан, јер ове књиге нису Христове. За њих нема мјеста у манастиру. Сада је њихово једино мјесто у пећини или у ватри.
У пећини је Рувим Сави простро на земљу руно од црне овце.
– Прими лобзаније моје и опрости мени гријешноме – рече Рувим и пољуби Саву у лоб, у чело – а ја одох да намирим вукове и да им приредим велику вечеру. Ноћас ваља испунити стари дуг према вуцима и, као што је казано, дати што им припада.
Сава дуго није могао да заспи. У пећини је нешто јечало и стењало из дубине. Хучало је и бучало као да доље, у подземљу, тече велика ријека. Са свода пећине цурила је и капала вода.
Споља је у пећину допирао црвени одсјај ватре коју је Рувим разгоријевао. Црвени пламен чарао је по зидовима и своду пећине чудновате слике и прилике.
Лежећи ту, на улазу Рувимове пећине, Сави се чинило као да лебди између два свијета, онога доњег, подземног свијета вјечитог мрака и смрти, и овога горњега свијета свјетлости и живота. А изнад Саве, на зидовима и своду пећине, та два свијета су се чудновато додиривала, мијешала и раздвајала, па се опет сусретала и један на другог насртала. Сјенке ватре и мрака нестварно су се вијале по пећини.
Сава се још више узнемирио кад је Рувим почео дозивати вукове:
– Ој вуче Вукадине и вуче Вујадине!
Рувимов глас допирао је испред пећине, али је он одјекивао и из пећине. Било је стравично слушати како се Рувимов храпави глас, измијењен и ојачан у пећинском ждријелу, враћа из дубине, јечи и одјекује:
– Ој вуче-уче Вујадине-јадине!
Сада су црвене сјене ватре и мрке сјене мрака на своду пећине добиле своје гласове. Више није било могуће разазнати ко кога ту дозива и ко се коме одзива. Некада се чинило да гласови из дубине пећине, са онога свијета, дозивају оне што допиру испред пећине, са овога свијета. Сава је ослушкивао то дозивање и одзивање и чинило му се да слуша како разговарају мртви са живима и живи са мртвима.
Постало је још страшније кад су и вукови почели завијати и кад су се на зидовима пећине појавиле велике црвене и мрке сјене вучијих глава. Завијали су вукови испред пећине, а из ждријела пећине одјекивало је њихово урлање још снажније и чудноватије.
Рувим није престајао да прозива и дозива вукове:
– Ој Вучета Вујин дједе, Вукашинов чукундједе, Вуков брате Вукобрате, вуку дражи Вукодраже, вуку мили Вукомиле!
– Ој Вуко сестро, Вујана невјесто!
– Ој ујна Вујна, ујо Вујо, ујко Вујко, ујаче Вујаче!
– Ој Вуче сваче Вуколица и предаче Вукојица!
– Ој стрина Вукаина, јетрвице у гори Вучице, Вујка мајко, Вујача прамајко, Вукојлице чија заовице!
– Ој Вујо, Вучо и Вукшићу, Вукајло, Вучелићу!
Рувимов глас мијешао се са вучијим завијањем и јеком из пећине. Сави се чинило да се Рувим час руга вуковима, час бјесни на њих и разбјешњава их, разњежује се и разњежава их, расцвиљује их, до јецаја и суза. А пећина је, као живо чудовиште, јеком јецала и одјекивала.
– Ој Вукољуба вуку љуба, Вукослава вуку слава, Вукудрага вуку драга и Вукмила вуку мила!
– Ој Вуцо и Вукана, Вуло, Вулка и Вуксана!
– Ој Рувиме Вучура, вуковима вечера!
Рувимов глас бивао је све слабији. Гасио се с ватром и утихнуо је када се ватра утрнула. У пећини је наступила мркла ноћ. Сава је осјећао да се ноћас нашао на страшном и убетноме мјесту. Прекрстио се, помолио се Господу Богу и Мајци Божијој и заспао мирним чврстим сном.
Пробудио се кад је већ сунце далеко изгријало. Пјевали су косови, гукала грлица и ћурликала шева. Блистала је роса у трави и на шумском цвијећу. Поред Саве прозујао је бумбар и јеленак. На оближњој јели лепршала је сврака. Сава захвали Богу на овако лијепоме јутру, послије оне мрачне и страшне ноћи.
Рувима нигдје није било, а ни вукова. Сава их је тражио свуда, по пећини, испред пећине, са стијене и са јеле, али од њих није било ни трага ни гласа.
Сава је опет дозивао:
– Рувиме, о Рувиме!
Јека му је опет троструко одговарала:
– Рувиме-увиме-име!
Трагање за Рувимом Сава је прекинуо кад је пред пећином на угашеном ватришту нашао једну нагорјелу Рувимову чизму. Сва је била издерана и изгризена. У чизми се још црвењела усирена Рувимова крв. Сава је пронашао још неколико издераних крпа Рувимове црне ризе и неколико праменова његове дуге косе и браде.
– Сироти Рувим! – жалио га је Сава. – Одужио је свој дуг вуковима у својој крви и своме месу. Кроз вучија уста оде сироти Рувим на онај свијет својим прецима. Нека његовој души Бог отвори врата небеска.
Сава се прекрстио и помолио за Рувимову гријешну душу, па се почео спремати да што прије напусти ово место.
У пепелу ноћашње ватре угледао је Сава неколико нагорјелих листова књиге. Покушао је да их узме, али се они расуше у прах. Узео је само неколико окрајака од листова на којима су се још видјеле неколике ријечи из Великих староставних србљанских светих књига свезнања, исписаних старим српским писменима.
Морао је млади монах Сава да се врати своме Хиландару. Није знао шта да ради са стварима које је са собом донио Рувиму. Помислио је да би добро било да их узме и уз пут остави некоме другоме сиротом пустињаку, али се предомислио. Боље је да ту остану, у пећини. Много је пустињака који сада по Светој Гори траже добру пећину. Кад овдје наиђе неко од њих, добро ће му доћи мека простирка и топли покривач.
А можда ће се и Рувим однекуд вратити. У Светој Гори све је могуће.
Сава је узео стари Рувимов штап вучијег пастира и кренуо низ планину. Све је било свечано и тихо, само су под Савиним ногама пуцкале суве гранчице. Лијево и десно од њега, без дашка вјетрића, шуштала је шума. То су шумом тихо промицали вукови. Сава је знао да су ту. Знао је да ће га они од сада, скривени и невидљиви, свуда пратити и штитити, куд год проходио и по свијету ходио.
Миле Медић
