Као што Јевреји у својој светој књизи Талмуду издижу своју заједницу изнад свих других на свету, тако се и писац Дејан Лучић, написавши веома изазовну књигу «Краљевство Хазара», уздигао међу оне, не тако бројне домаће и стране ствараоце писане речи, који су смогли храбрости и поштења, а надасве интелектуалне моћи, да разоткрију већ миленијумима вешто скривану тајну о «најстрадалнијем од свих народа».
Лучић се, пишући своју изузетно занимљиву историјску, социолошко-психолошку, а такође и економску и геополитичку студију, обилато и оправдано послужио најбољим књигама које су, у давнијој и скорашњој прошлости, написане о Јеврејима.
Он се, међутим, није либио да, кад год је то било упутно и згодно, укаже колико је и његов (српски) народ страдао, посебно на самом крају ХХ века, од хазарско-јеврејског мача у рукама бившег америчког председника Вилијама Клинтона, његовог државног секретара Медлин Олбрајт и друге братије из те политичке скупине.
Писац Лучић, раније стекавши, својим храбрим и беспримерно изазовним романима и студијама на тему текуће исламизације Европе, невидљивих владара света и многим другим делима, поштовање и углед у националним и ширим размерама, сада се, појавом његове најновије књиге «Краљевство Хазара», још једном потврдио као врхунско «оштро перо» модерне српске литературе.
Читалац који се определи да пажљиво прочита ову истински вредну и јаким доказима поткрепљену књигу о стварним узроцима омразе која је кроз миленијуме владала према присталицама погледа на свет оличеног у светој књизи Талмуд, биће вероватно не мало изненађен, а можда и ошамућен, закључцима које изводе писац «Краљевства Хазара», као и мислиоци на чије се тврдње он позива.
Јевреји су као народ, према оцени Лучића и аутора чије мисли и дела наводи, били осуђени на велике жртве управо због своје бескомпромисне поставке о свим осталим народима на земљи као «њиховим слугама», и бићима које није грех убити, па чак и кад се ради о трогодишњој деци.
Расна и верска нетрпељивост, уз истовремену жељу да се у свему буде најбољи, највише је, у исто време, утицала на изузетан успех који су Јевреји на многим пољима људске делатности остварили, у ближој и даљој прошлости, истиче у својој књизи Лучић.
Он правилно опажа да је та моћ данас, диљем кугле земаљске, већа него икад и да се крај хазарско-јеврејске премоћи не назире.
Посебна заслуга и вредност Лучићеве књиге је у томе што он у «Краљевству Хазара» открива, правилним ређањем историјских чињеница, истинску етничку припадност Јевреја пореклом из источне Европе и са територије некадашњег Совјетског Савеза.
Данашњи потомци Јевреја су у великој већини од приближно 90 одсто, како на страницама своје књиге показује и доказује Лучић, потомци некадашњих Хазара (народа монголско-турског порекла) који је јудејску веру масовно примио у IX и X веку, то јест током периода опадања моћи њиховог великог и утицајног кнежевства.
Та убедљиво најбројнија грана савременог јеврејства, позната и под именом Ашкенази, вековима је тајила, а и сада то чини, своје турско-монголско порекло, да не би «изгубила право и наду на свету земљу», али и да би одржала још једну велику историјску неистину о Хазарима који су, наводно, нагло и нетрагом нестали са наше планете.
Читалац који се определи да упозна истински карактер и стварну животну философију Хазара-Јевреја, читајући несвакидашње узбудљиву Лучићеву књигу, засигурно ће пожелети да се упозна и са десетак других дела овог веома познатог, популарног и тиражног српског писца.