Већ августа 1914. године (током првог месеца Светског рата) започело је формирање чешких јединица у саставу руске армије. Септембра 1914. г. је од пребеглица и заробљеника створена Чешка дружина у чијем саставу је било 34 официра (од тога 8 Чеха) и 923 подофицира и војника. Командир дружине био је руски пуковник Лотоцки. Дружина је крајем октобра 1914. године послата на Југозападни фронт у састав Треће армије под командом Бугарина генерала Радка Димитријева. Марта 1915. г. у дружину почињу да примају Словаке-заробљенике и Чехе-руске држављане.
Команда Југозападног фронта високо је ценила Чешку дружину и препоручила да се преобразује у пук. Бројност дружине повећана је на 2.090, а 27. децембра 1915. г. дружина је преименована у Први чехословачки стрељачки пук. У лето 1916. г. формирана је Чехословачка стрељачка бригада у саставу два пука, укупно око 5 хиљада официра и нижих чинова, под командом пуковника Тројанова. У офанзиви руске армије јула 1917. г. у Галицији Чехословачка бригада је пробила фронт у рејону Зборова, заробила преко 3 хиљаде војника, претпревши губитке до 200 убијених и до 1.000 рањених. За тај успех командант бригаде унапређен је у генерал-мајора.
Бригада је преобразована у дивизију, а у јесен 1917. г. формиран је Први чехословачки корпус (две дивизије) бројности 39 хиљада војника и официра. Планирано је формирање и Другог корпуса можда се зато у многим изворима наводи да је “побуњених” Чехословака било 60, 70 или чак 80 хиљада.
(Премда је после бољшевичког преврата било и оних који су из састава корпуса прешли у Црвену армију укупно њих 218, то јест 0,56%. Најпознатији је пример Јарослава Хашека, главног уредника листа Чехословачког корпуса. Занимљиво је да за разлику од Хашека, будући председник комунистичке Чехословачке генерал Лудвиг Свобода 1918. године као потпоручник није дезертирао из Чехословачког корпуса.)
Међутим, Други корпус није био формиран јер је дошло до Октобарског преврата. Бољшевици су склопили сепаратни мир са Немачком, те је Чехословачки корпус био принуђен да се упути преко Сибира у Владивосток, да би се одатле преко три океана дочепао Европског фронта, где су Чехословаци намеравали да се боре за независност своје отаџбине.
Међутим, пре него што су започеле свој пут око света, јединице корпуса су све до средине марта 1918. године (чак и после склапања сепаратног мира између бољшевика и Немачке) и даље ратовале с немачком и аустријском војском у Украјини. Током последња четири дана борбе против Немаца у рејону Бахмача Чехословаци су изгубили до 600 људи што мртвих што рањених.
Совјет народних комесара РСФСР је 26. марта 1918. г. с одељењем Чехословачког националног савета у Русији склопио званичан уговор по коме је Чехословацима дато право да путују у Владивосток као приватни грађани. Чехословачке власти су се обавезале да предају оружје приликом проласка кроз Пензу. Дозвољено им је да за потребе стражарске службе у сваком ешелону оставе 168 пушака и 1 митраљез. Артиљеријско наоружање се предавало у потпуности (углавном је предато црвеногардејцима још приликом преласка из Украјине у Русију).
Маја 1918. године, како је наведено у Великој совјетској енциклопедији, у Владивосток је већ приспело 14 хиљада Чехословака (то јест преко трећине састава корпуса), 4 хиљаде су се налазиле у рејону Ново-Николајевска (сада Новосибирск), 8 хиљада у рејону Чељабинска, 8 хиљада у рејону Пензе (250 км западно од Волге).
У вези почетка чехословачке “побуне” постоје две верзије (не рачунајући званичну совјетску о измишљеним “представницима Антанте”). Обе верзије нису противречне, већ се пре међусобно допуњују.
По првој верзији, катализатор сукоба био је инцидент 14. маја 1918. г. у Чељабинску. На станици су се један поред другог задесили ешелон Чехословака и ешелон бивших заробљеника Мађара које су бољшевици по условима Брестског мировног уговора пустили на слободу. Као што је познато, у то доба је међу Чесима и Словацима с једне стране и Мађарима са друге било изузетно снажних националних антипатија.
Тако је неком металном шипком баченом из мађарског ешелона био тешко рањен чешки војник Франтишек Духачек. Заузврат су Чехословаци линчовали кривца. А бољшевичке власти Чељабинска су сутрадан ухапсиле неколицину Чехословака без разјашњавања ко је крив а ко не. Чехословаци су се разбеснели и не само што су силом ослободили другове, разоружавши црвеногардејце, него су и приде заузели градски арсенал (2.800 пушака и артиљеријску батерију) да би се добрано наоружали.
Уосталом, тада још није дошло до већег крвопролића између бољшевика и Чехословака успели су да се мирно споразумеју. Међутим, потом су према тој верзији централне бољшевичке власти наложиле да се Чехословачки корпус разоружа и стрељају сви Чехословаци који се затекну наоружани. Сем тога, у случају откривања макар једног наоружаног, наређено је да се похапсе сви из ешелона.
По другој верзији, немачки Генералштаб се веома прибојавао појављивања Чехословачког корпуса на Западном фронту. И народни комесар за иностране послове РСФСР Чичерин је наводно под утицајем немачког амбасадора још 21. априла 1918. послао телеграм Краснојарском совјету радничких, сељачких и црвеноармејских депутата у коме је речено: “Чехословачки одреди не смеју се кретати на исток”.
По истој верзији, у Пензу стиже телеграм од шефа оперативног одељења народног комесаријата за војна питања РСФСР Аралова од 23. маја 1918:
“... сместа предузети хитне мере да се приведу, разоружају и расформирају све јединице и ешелони чехословачког корпуса као остатка старе регуларне армије”.
Уосталом, тај је телеграм сасвим у складу са првом верзијом.
И сам народни комесар за војна и поморска питања Троцки телеграфисао је 25. маја 1918. свим совјетима радничких, сељачких и црвеноармејских депутата од Пензе до Омска:
“Шаљем у позадину чехословачких ешелона поуздане снаге којима је наложено да побуњенике науче памети. Ниједан вагон са Чехословацима не сме кренути на исток”.
Занимљиво је да је по првобитној званичној совјетској верзији чехословачка “побуна” започела 26. маја 1918. То јест, Троцки је Чехословаке унапред прогласио побуњеницима. Наравно, када су “поуздане снаге” Троцког почеле да нападају на Чехословаке, ови су постали “побуњеници” такорећи легално, пошто не само да су пружили отпор него су и до ногу потукли исте те “поуздане снаге”, заузевши притом гомилу градова од Пензе до Краснојарска.
А у последњим совјетским изворима датум почетка “побуне” је пребачен на 25. мај, док притом сам Троцки и његов телеграм од 25. маја нису ни споменути.
Пада у очи да Чехословачким корпусом у целини тада нико није командовао. Ранијег команданта корпуса руског генерала Шокорова формално је већ био заменио професор филозофије Томаш Масарик, који дотад ниједан дан није служио у војсци, а уз то је тада био у Паризу.