Политичари и званичници често с телевизијских екрана дају изјаве о потреби стварања професионалне војске. По њиховом мишљењу, за повећање њене борбене способности биће довољно прећи на систем ангажовања војника и подофицира по уговору и обезбедити им високе плате. Али то, наравно, није довољно.
Као прво, и о томе се већ много пута говорило и писало, одбрамбену политику управо Русије с њеним огромним територијама физички је немогуће изградити једино рачунајући на шачицу плаћеника, и то је права утопија. Дотични политичари тврде да се “карактер војних конфликата променио, убудуће се опсежна борбена дејства не предвиђају и зато Русији није потребна велика војска, већ су потребне незнатне, али професионалне оружане снаге, попуњене по уговору”. Међутим, број унутрашњих и спољних претњи Русији се последњих година не само није смањио, већ напротив, вишеструко повећао. Сва уверавања политичара да “демократска Русија” нема непријатеља у савременом свету приче су за наивне. Сасвим је јасно да их подржавају или идиоти који не схватају оно што им очи виде, или, што је очитије пета колона издајника, и онда са њима треба поступати по законима ратног стања. Уколико тим брбљивцима ипак пође за руком да у пракси остваре своје тезе Русија ризикује да у догледној будућности утоне у историјско непостојање.
Као друго. Ако је реч о попуњавању војске на уговорној основи и њеном плаћању, онда је слој плаћених професионалаца и у совјетској, и у руској војсци увек био знатан, а ни сада није мали. Но, очигледно је то недовољно, и то не само због ниских плата. Осим пристојних плата, војни сталеж мора имати јаку моралну мотивацију. Људи који се определе да служе у војсци, ипак желе да служе управо народу и Русији. А када представу о држави замењује шачица олигарха за сервисирање њихових интереса чак се и за новац неће наћи много заинтересованих, а они који се нађу биће људи посебног својства, за њих ће појмови “дужност и част” имати само конкретну цену.
Треба схватити да “професионализам не подразумева да човек извршава обавезе у некој струци и за то добија новац, већ да те обавезе извршава стручно”.
Говорећи о моралном чиниоцу, треба истаћи и то да је, без обзира на неповољне економске услове, у војсци увек било довољно људи спремних да служе “за идеју”. Ти људи, ништа нарочито не захтевајући на материјалном плану, инсистирају само на једном да их пусте да раде свој посао, а то није привредна делатност већ борбена обука. Међутим, војна бирократија и тај изузетно важан ресурс у многим случајевима одбацује, те су ти подвижници такође принуђени да напуштају војску, пошто њихов потенцијал ником није потребан.
Као треће. Чинилац одвраћања потенцијалног агресора не представља само постојање борбено способних оружаних снага, него и општи дух народа, за чије постојање нимало није неважно да већина мушкараца може и спремна је да у случају рата стане у одбрану своје Отаџбине. Али, ако мушкарац није служио војску, није имао предвојничку обуку у високој школи, његова борбена вредност је близу нуле. Сасвим је очигледно да је главна намена активне војске одбијање првог удара и обезбеђивање мобилизације ресурса земље за наставак рата. А ако земља нема људске мобилизационе ресурсе? Чак и само стицање вештине поузданог владања стрељачким оружјем захтева вишемесечне припреме, а да и не говоримо о сложеним видовима наоружања...
Као четврто. Када је реч о научном, техничком потенцијалу земље, сада све више говоре о потреби што раније специјализације деце, о систему специјалних школа, курсева итд. Али из ког се то састава намерава одабир будућих војних професионалаца? То већ и данас постаје проблем. Не вреди ни говорити о враћању у школе обавезне предвојничке обуке кад већ данас онај ко би желео да се припреми за службу у војсци или наставак школовања у високим војним школама такву могућност нема. Сва предвојничка обука на локалној разини данас опстаје само на ентузијазму појединаца, док државе у тој сфери уопште нема. Где има људи тамо се и организују специјализовани клубови. Где службеници имају разумевања, тамо и има подршке локалних органа власти. Али, поновићу, државне политике нема. Сада младић, барем док служи војску, може да се определи има ли склоности за војну службу па да, прошавши обуку, потпише уговор и остане у војсци на професионалној основи, да се упише у војну школу.
У вези с погоршањем демографске ситуације, с порастом других неповољних чинилаца расте улога резервног састава. Систем ретког позивања мушкараца на преквалификацију (тзв. “партизанштина”) који још увек постоји уопште не ваља. Сем тога, центри обуке су по правилу удаљени од места боравка резервиста.
По мом мишљењу, управо промењени карактер војних претњи данас чини врло актуелним питање стварања од резервиста “јединица територијалне одбране” буквално у свакој општини. С обзиром на изузетно повећану брзину допремања војске и оружја, борбена дејства се данас могу започети после врло кратког периода обуке практично на било којој тачки планете, на неколико арена ратних операција истовремено и одмах с максималним интензитетом. Зна ли данас резервиста куда да одјури у случају да на суседну нуклеарку буде спуштен оружани десант земље која одлучи да “у Русији нема више довољно демократије” (читај Русија обнавља своју самосталност и моћ)? Невероватан сиже? А ако искрсне терористичка (легализована из “мирних” трговаца с југа) група или читава мрежа? Ко може хитно помоћи малобројној локалној милицији? Да се чека јединица “Алфа” из Москве? А ако се ситуација буде развијала истовремено у разним деловима земље? Опет да сматрамо “да то не може бити”? Већ смо се зарицали...
Нека се за почетак те јединице попуњавају на добровољној основи: на бази ветеранских, ловачких организација, козачких друштава под покровитељством војних одсека, дабоме. Наменски стварати материјалну базу при сваком општинском војном одсеку и да кроз обуку и преквалификацију прође читаво мушко становништво и омладинци који још нису служили војни рок. Обуку за сложене техничке струке је, наравно, као и раније, могуће изводити само у специјализованим центрима, док би се на бази општинских центара обучавали по програму извиђачких јединица, пошто је управо припрема извиђача најуниверзалнија како у практичном, тако и психолошком погледу.
Прелазак на такав систем припреме резерве би, с једне стране, повећао квалитет мобилизационих ресурса, а с друге извршио позитиван психолошки утицај на читаво становништво, допринео порасту родољубивог духа. За властодршце који се свог народа боје, пораст таквих расположења је опасан. За опстанак народа неопходан.
У вези горе реченог, у сасвим другачијем светлу се види рад државе с организацијама и удружењима ветерана оружаних снага. То је огроман ресурс који уз зналачко коришћење може имати огроман утицај на уобличавање војне политике и морални дух војске.
Решавајући економске проблеме војске, мора се признати да се проблем војске и одбране Русије без пораста родољубља не може решити. И ту ипак долазимо до оног главног разне политичке и друштвене скупине које данас одређују унутрашњу и спољну политику Русије имају различиту представу о будућности Русије, што значи и о изградњи оружаних снага.
Одбрана Отаџбине је задатак не само физичког, него пре свега духовног плана. Духовни чинилац то је оно што све приморава да раде за заједнички циљ. А управо тога данас нема. Хајде да макар једном у општим размишљањима о судбини и изградњи војске дођемо до краја.
Борба у свету се одиграва, пре свега, на разини светоназора и у области духа.
Свесан улазак у строј за заједничку ствар природно је стање Руса. Насупрот томе, апели: “живети за себе”, ”узимати све од живота” итд. дезоријентишу га и кваре. Као резултат тога уместо жељене “слободе” завладаће хаос и разврат. У тој ситуацији нарочито трпе деца и омладина. Младићу је својствено да га вуче војној организацији, оружју, искушавању свог тела и духа. Неопходно је обновити историјски континуитет, вратити младића у уобичајену национално-историјску средину, увести га у строј родољуба, васпитати у њему високе моралне квалитете на које ће се потом наслојавати стручна војна знања и вештине.
Као друго, хајде да се ипак сложимо с тим да се изградња војске врши не само полазећи од постојања средстава, већ пре свега полазећи од циља живота народа и државе. Циљеви живота руског народа и зборник моралних закона по којима је столећима живео садржани су у Православљу. (Православље не само као вероисповест, већ и као светоназор). Војска живи по правилницима-законима и дисциплини и само онда је војска. Сваки народ је такође дужан да живи по одређеним, од предака наслеђеним, законима и дисциплини.
Православље у људима васпитава важне квалитете: верност дужности, постојаност, пожртвованост, вредноћу, смерност, трпељивост, супружанску верност, целомудреност, љубав према народу и Отаџбини итд. Зар исти ти квалитети не карактеришу и доброг војника? Шта данас можемо томе супротставити? “Општељудске” вредности?
Православље такође садржи и конкретне методе духовних вештина, чије овладавање повећава психолошку и моралну постојаност војника у свакодневном животу и у борбеним условима, помаже да се истрајно подносе потешкоће и лишавања војне службе. Без озбиљне духовне припреме не може се васпитати пуновредан ратник.
Треба сасвим одређено рећи: без решавања главног питања питања светоназора руског народа, које са своје стране може бити решено само кроз укорењивање народа у Православљу и православним нормама живота, без враћања народу империјалне свести тежње да се Русија сачува, да се помире завађени народи, устроји праведан живот за све никада нећемо успети да на потребној разини обновимо не само војску и друге државне институције, него и да обезбедимо само постојање Русије.
