Јаши, лети као стрела.
О руском генералу Фјодору Артуровичу Келеру се током Великог рата причало као о најбољем коњичком војсковођи епохе. Они који су се борили уз њега заувек су запамтили јуначку фигуру висине три аршина (аршин = 0,71 м) у високој вучјој шубари и козачком огртачу како се појављује пред пуковима коњице на огромном коњу и са заставицом која се вијори. Име тог царског љубимца изговарало се с усхићењем и за време рата, и после њега. Као православни хришћанин, он је и у данима смутње 1917. године сачувао истинску верност Господару Николају II, а касније је добио благослов од Патријарха Тихона за борбу са безбожницима-бољшевицима. И његов живот, и његова смрт представљали су подвиг. А ратни пут славног војсковође започео је четрдесет година пре споменутих догађаја, у она давна времена када је Руска војска прешла Дунав да би пружила руку истоверној браћи...
Кренувши очевим стопама у војну службу (представници руског огранка грофова Келер традиционално су били на високим дужностима у Господаревој војној и дипломатској служби), млади Фјодор Келер је васпитаван у припремном пансиону Николајевске коњичке школе, када су у Русију стигле вести о олуји што се разбеснела над Балканом. Тамо су због хришћанске вере трпели муке босански Срби и Бугари који су под турском владавином угњетавани од муслимана. У Бугарској су махнитали брђани-Черкези који су тамо побегли од руског оружја са Кавказа; навикли да свугде живе од разбојништва, пљачкали су сељаке, силовали жене, одводили младеж у ропство. У Босни су беснели Албанци-Арнаути. Али је куцнуо час када се у словенским земљама подигла застава устанка и зачуо позив: «С вером у Бога – слобода или смрт!»
Турски султан је против непокорног народа послао војску која је сатирала на хиљаде и десетине хиљада њих. Од одрубљених глава прављене су високе куле. Бугарска сирочад доведена у Русију причала је својим спасиоцима о страшним, препреденим злоделима учињеним у њиховим селима. И сами се једва спасивши, сећали су се како су пред децом набоденом на колац Черкези њиховим живим родитељима дерали кожу, како су на очиглед осрамоћених мајки војници у црвеним фесовима бацали увис и дочекивали на бајонет новорођенчад, како се башибозук поносио посебним умећем – да из забаве голим рукама растрже дојенчад држећи их за ножице. Бол истовераца наилазио је на одјек у руским срцима: у градовима и селима прикупљана је помоћ злостављаној браћи, читава огромна земља испраћала је добровољце који су одлазили на Балкан.
Најзад је априла 1877. године Цар објавио рат омраженој Турској. И Александар Ослободилац је такође напустио престоницу да би стално боравио у јединицама оперативне армије молећи се за своју војску и дајући јој поуке пред бојеве. Млади официри стремили су подвигу самопожртвовања, обични војници и чувени генерали осећали су исто. Са фронта су стизале вести о руском јунаштву и првим губицима; у Русији су људи анонимно прилагали велике износе за рањене војнике. Први драгунски гардијски Московски пук, смештен у Тверу, добио је августа исте године наредбу о преласку на ратно стање, а кроз месец дана је у једном од његових ешалона већ хитао у рат 19-годишњи потомак грофовског рода Фјодор Келер, који је без знања родитеља добровољно ступио у пук као војник.
Младић је несумњиво био надахнут примером свог брата од стрица Фјодора Едуардовича Келера, младог потпуковника који је недавно завршио Николајевску Генералштабну академију и заједно са неколико хиљада руских добровољаца отишао на Балкан. Ступивши у Српску војску, храбар рођак (узгред, и сам по мајчиној линији потомак српског рода Ризнић) ускоро се прославио дрским борбеним извиђањем уочи велике битке код Фундине, а нешто касније је до ногу потукао Турке у окршајима у долини Мораве. Под његовим руководством су руски и бугарски добровољци одбијали налете крвника-башибозука и гушили побуне босанских муслимана. Рођени војник, као и сви Келери, Фјодор Едуардович је за своје ратне заслуге добио највише војне награде кнежевине, које му је уручила српска команда.
Прелазак драгуна преко пограничног Дунава крајем новембра поклопио се са преокретом у рату који се већ одужио. Пук је припојен руској војсци која је после шестомесечне опсаде недељу дана касније ушла у тврђаву Плевну. Дуге колоне заробљеника пролазиле су поред ровова затрпаних мртвим телима. И сада је коњици предстојало да заједно с осталим јединицама по цичи зими пређе преко планинских превоја Балкана – подвиг упоредив с великим достигнућима Суворовљевих јунака који нису знали за пораз. Ишли су неоптерећени, оставивши комору. Узане, клизаве стазе вијугале су између дубоких провалија и сметова; биле су тако стрме да се није могло јахати, већ су коње водили за узде. Током предаха нису палили ватре да не би привукли пажњу Турака. Драгуни су се спуштали низ стрмине држећи се за узде коња који су се суљали низ падину на задњицама...
Фјодор Артурович је већ као генерал-мајор Царске свите говорио: у рату је све тешко, али ништа на свету није немогуће. Добро упознавши руског војника у ратним условима, дуго живећи истим животом са војницима, гроф Келер је сматрао за сасвим неопходно да се од младића који маштају о официрским еполетама, захтева да макар годину дана одслуже у нижем звању, што би будућим командирима омогућило да боље упознају унутрашњи свет обичних бораца, да својим личним квалитетима стекну њихово поверење и наклоност. Четрдесет година служећи искључиво као трупни официр, стекавши током Великог рата ласкав надимак «прва сабља Русије», истицао се по искреној љубави према обичним војницима, увек се показујући не само као крајње захтеван војни командант, већ и као изванредно брижан за своје потчињене.
Прешавши планински превој, Први драгунски гардијски Московски пук се придружио колони «белог генерала» Скобељева, где је Фјодор Келер срео свог рођака који се вратио из Србије – неуморног Фјодора Едуардовича, који је управо преузео штаб Скобељевљевог одреда. У борбама код Шејнова и Трнова који су уследили одмах после балканског прелаза, млади добровољац је испољио такву младићку неустрашивост да му је додељен знак одликовања Војног ордена – сребрни војнички орден светог Ђорђа 3. и 4. степена, што му је лично уручио Главнокомандујући армије. На дан љутог шејновског боја, када су пешадијски батаљони, одмах после спуштања са планинских висина, уз звуке добоша и с развијеним заставама, на отвореној равници јуришали на непријатељске редуте који су бљували ватру и на утврђени логор турског паше, истовремено су се истакла обојица Келера.
Железничку станицу Трнов је почетком јануара нове године на јуриш заузео само један ескадрон пука на челу с одважним командиром Скобељевљеве коњице генерал-мајором Струковом, који неколико хиљада непријатељских војника је потиснуо с положаја. Притом је једини прилаз станици водио преко моста који је противник приликом повлачења запалио – драгуни су сјахали, угасили ватру и пребацили се на другу страну, уз узвике «ура» заузевши батерију која је са брда штитила мост. Фјодор Артурович је знатно касније с намештеном скромношћу говорио о борбеним наградама које је тада стекао, а које су стално блистале на његовој генералској блузи: «Ма ни сам не знам због чега! Први крст сам стекао због сопственог неискуства: као ордонанс сам носио наредбу и уместо у штаб налетео на турски шанац. Турци су осули паљбу по мени, а претпостављени су то видели и наградили ме. А други крст због тога што сам прејахао преко запаљеног моста. То је све!»
Знатно престигавши пешадију одреда, драгуни су јурнули према Адријанопољу (Једрене), наилазећи путем на колоне таљига и гомиле избеглица-муслимана. Заробљени башибозук је уплашено и туробно гледао руску коњицу која је сасвим недавно наилазила на страшне трагове турског боравка у бугарским селима које је непријатељ напустио, где су се на вешалима клатили и на угашеним ватрама хладили лешеви мушкараца, а мртва деца лежала крај жена убијених после срамоћења. Струковљева коњица је, засута цвећем од православног народа у Адријанопољу заузетом без борбе, по пролећној беспутици похрлила према престоници Турске. Примирјем заустављени на неколико врста (врста = 1,06 км) од зидина древног Цариграда у фебруару 1878. године, драгуни су са брда гледали на позлаћене полумесеце над оскрнављеном Софијом и претеће непомичне енглеске оклопњаче у Босфору...
Месец и по после завршетка кампање, 20-годишњи гроф Фјодор Артурович Келер је унапређен за заслуге у први официрски чин – у заставника свог пука, а после је у Тверској коњичкој школи положио испит стекавши право да га унапређују у наредне чинове. Цветало је пролеће, пролеће његовог живота... Још га је чекала свакодневица службе и проучавање танчина омиљеног посла, награде за гађање, руковање сабљом и јахање, командовање јединицама на маневрима и у рату, окршаји и ране и, најзад, еполете коњичког генерала армије на раменима и победнички орденски крст на врату. Можда се десетлећима касније, већ као славан војни восковођа, сетио своје младости када је после битке на Карпатима огромним ручердама загрлио младог команданта пешадијског батаљона и рекао: «Још две године рата и сви јучерашњи заставници постаће генерали!»
