Албазинско утврђење, претећи наднето над Амуром, постало је предмет мржње кинеског богдихана (цара) и његових војвода који су већ тада маштали да своје поседе прошире на читав Сибир. Уочи празника Благовести, 24. марта 1652. године, на Амуру је дошло до првог војног сукоба Руса са Кинезима. Пагани су молитвама Пресвете Богородице потучени и одбачени натраг у своју земљу. Та победа је Русима представљала повољан предзнак. Али, борба је тек почињала. Још је многим синовима Свете Русије предстојало да испију смртну чашу у боју за Амур – за тријумф Православља на Далеком Истоку.
Албазински одред, 270 козака на челу с Онуфријем Степановом јуна 1658. године доспева у заседу и у јуначком боју бива потпуно уништен од Кинеза.
Непријатељи спаљују Албазин, пустоше руске земље, одводе становништво у Кину. Намеравају да плодан, обрађен крај претворе у пустињу.
Пресвета Богородица тих тешких година пружа посебно знамење Своје милости према Амурској земљи. По повратку Руса и обнављања Албазина 1665. године, на Амур са духовништвом стиже старац Јермоген из Киренског Светотројицког манастира и доноси благослов препорођеном крају – чудотворну икону Богородице «И реч поста тело», која се од тада назива Албазинска. Блажени старац 1671. године у месту Брусни Камен (на Амуру километар и по низводно од Албазина) оснива омању обитељ где ће се света икона касније налазити.
Албазин се гради. У два градска храма – Вазнесења Господњег и Светитеља Николаја Чудотворца – албазински свештеници приносе Бескрвну Жртву. Недалеко од града (узводно, на Амуру) оснива се још један манастир – Спаски. Плодна земља храни житом читав Источни Сибир. Локално становништво упознаје се са руском православном културом, мирно улази у састав вишенационалне Руске државе, налази у Русима заштиту од напада грамзивих кинеских феудалаца.
У Москви не заборављају на потребе далеке Амурске крајине: јача се војна одбрана, побољшава управљање покрајином. Албазинско војводство образује се 1682. године. Води се брига о духовним потребама племена око Амура. Помесни Сабор Руске Цркве доноси 1681. године одлуку да у далеке градове, на Лену и Амур, «у Дауре» пошаље «духовне људе – архимандрите, игумане или свештенике, добре и искусне у поучавању, да просвећују невернике о хришћанском закону». Читави родови Даура и Тунгуза приступају светом Крштавању, велики значај има прелазак у Православље даурског кнеза Гантимура, после крштења Петра, са најстаријим сином Катанајом, после крштења Павлом.
Међутим, богдиханове слуге припремају нови напад. Оне после неколико безуспешних покушаја 10. јула 1685. године стижу под Албазин са 15.000 војника и опкољавају тврђаву. У њој се налази 450 руских војника са 3 топа. Први јуриш је одбијен. Онда Кинези дрвене зидине утврђења са свих страна облажу дрвима и прућем и пале. Даља одбрана је онемогућена. Посада са заставама и светињама, међу којима се налази чудотворна Албазинска икона, у борбеном поретку напушта тврђаву.
Али Богородица није ускратила Своје заузимање одабраном граду. Извидница ускоро извештава да су Кинези изненада «у журби, даноноћно» почели да се повлаче од Албазина, чак не успевши да изврше ни богдиханову наредбу да се униште засејане руске њиве. Небеска Покровитељица, чудесно се умешавши, не само да је отерала непријатеље са руских међа, већ је сачувала и жито које је обновљеном граду потом било довољно да презими неколико зима. Руси су већ 20. августа 1685. године поново у Албазину.
Прошло је годину дана, Кинези опет опседају тврђаву. Почиње јуначка петомесечна одбрана Албазина – «Албазинска опсада», која заузима почасно место у историји Руске ратне славе. Богдиханова војска трипут – у јулу, септембру и октобру – јуриша на дрвено утврђење. Пламене стреле и усијана ђулад лете на град. Бој је такав да се ни град, ни његови браниоци не виде од дима и пламена. И сва три пута невидљиви Богородичин Покров штити Албазинце од суровог непријатеља.
Када Кинези децембра 1686. године, признавши своју немоћ, напуштају опсаду Албазина, у граду преостаје 150 од 826 његових бранилаца.
Те снаге су недовољне за наставак рата са богдиханом. Последњи козаци на челу са Василијем Смирењиковом, једним од јунака албазинске одбране, напуштају Албазин августа 1690. године. Ни тврђава, ни њене светиње нису пали у руке непријатеља: козаци су раскопали и уништили утврђење, а албазинска икона Богородице је пренета у Сретенск, град на реци Шилки, притоци Амура.
Али и после уништења Албазина, Бог је његовим житељима досудио да још једном послуже на добробит Цркве. Престанак борби по Божјем Промислу доприноси порасту благодатног утицаја Православља на народе Далеког Истока. Око стотину руских козака и сељака из Албазина и његове околине током година рата бива заробљено и одведено у Пекинг. Богдихан је чак наредио да се у једном будистичком храму кинеске престонице устроји православни храм Софије, Божје Премудрости. Митрополит Тобољски Игнатије 1695. године шаље у Софијски храм антиминс, миро, богослужбене књиге и црквене сасуде. У посланици заробљеном свештенику Максиму, «проповеднику Светог Јеванђеља у Кинеском царству» митрополит Игнатије пише: «Нека се не збуњује нити вређа душа твоја и свих са тобом заробљених због такве ваше невоље, јер ко се може противити вољи Божјој? А ваше заробљавање није без користи кинеским житељима, пошто им ви откривате светло Христове Православне вере».
