У родном граду Пожаревцу – 80 километара од Београда, по нашим мерилима близу – упокојило се тело Слободана Милошевића. Милошевићева душа ће се узнети високо, на суд Божји, недоступан тужиоцима Хашког трибунала.
О смрти је много написано. «Блажен онај ко је пао, као млади Ахил, прекрасан, смео, млад, величанствен» – писао је песник пре 200 година. Бивши председник Југославије није био ни млад ни прекрасан. Али је пао у неизмишљеном боју, сам се борећи за част српског народа и сопствену – тако ће, уверен сам, данас и у Србији и у Русији рећи људи који не верују Западу на реч. Поједини су Слобино лице већ ставили на иконе.
Нисам склон да делим крајње оцене живота и дела Слободана Милошевића. Ми политичари и администратори, кувајући се у котлу свакодневних проблема, најнезахвалнија смо глина за високе оцене. Али политичари, као и сви људи различито прелазе и завршавају свој пут. Управо су, један за другим, своје јубилеје прославили двојица наших бивших председника. Борећи се један са другим, заједно су растурили нашу земљу, причинили јој штету какву јој нису нанеле ни најразорније најезде. То их не лишава апетита и самопоштовања. Видимо у каквој почасти и комфору проводе старост, окружени родбином, спонзорима и поштоваоцима. И заиста – многаја им берићетна љета!
Слободан Милошевић, који се на свој начин борио за своју Југославију, грешио и спотицао, али, на крају крајева, није погнуо главу ни пред Европом пуном предубеђења, ни пред 66 оптужби које су против њега изнете, несумњиво ће у сећању свог народа заузети боље место. Много боље од онога које су за његов гроб одредиле изрођене власти његове земље, занете обрачунавањем са Милошевићевом породицом и сећањем на њега. И с пуним правом именујемо оне којима Слободан Милошевић дугује мученички венац. Честитамо лидерима НАТО-а који је избомбардовао Југославију, западној штампи и телевизији и, свакако, госпођи Карли дел Понте, хашким лекарима и судијама што су заувек прославили особено «хашко правосуђе».
Кажу: ко је упозорен, значи да је спасен. Када је Запад Милошевића купио као ствар од власти Србије доведених уз западну помоћ, написао сам у листу «Известија» чланак–упозорење «Не питај за ким звона звоне». Цитирам: «У судници Хашког трибунала читава ће булумента земаља НАТО, можда упркос сопственим првобитним плановима, ступити у двобој са Милошевићем као са «палим величанством» у једнини. Откад је света и века, слике толико неравноправних сучељавања урезују се човеку у душу. Сем тога, Запад ће морати да се добрано потруди да би сопствену улогу у методичном десетогодишњем рушењу Југославије представио као успешан конструктиван рад на регулисању конфликта, као тежњу да – из алтруизма – помогне њеним народима у превазилажењу унутрашњих проблема. У неразборитом покушају да се домогну Милошевића зарад извођења на свој суд и обрачуна са њим да би на тај начин «затворили тему», учесници бомбардовања Југославије су, не запазивши то, сами себе поставили на оптуженичку клупу крај оног који је ипак отишао неосуђен».
Пре пет година нисмо могли све поуздано знати: да ће Зоран Ђинђић, који је изручио Милошевића у Хаг, пре Милошевића изгубити живот од српске руке; да ће Запад испољити толико похвалну шкртост, избегавши давање обећаних кредита и помоћи влади Србије осрамоћеној издајништвом; да одлазак Милошевића неће олакшати живот Србима на Косову, а да ће и сама та покрајина, упркос разноразним договорима, данас бити пет минута од независности. Али, слутили смо да Слободан Милошевић неће изаћи жив из тамнице у Хагу. Није успео покушај да се правним средствима Србима и њиховом лидеру додели улога жртвених јараца за све што се десило на Балкану –
умногоме управо захваљујући Милошевићу. Он је своје тамничаре довео у безизлазан положај: нису могли да га осуде, а тим пре нису могли да га ослободе. Године које је свргнути председник Југославије провео у затвору представљале су хронику унапред планиране и најављене његове смрти. Да ли су га отровали или су просто одбијали да му помогну – важно је за истрагу, али не за схватање суштине онога што се одиграло. Слободана Милошевића су водили ка смрти, и на крају крајева усмртили. Пре пресуде.
То жртвовање утиче и утицаће не само на будућу судбину српског народа и државе. Оно чини крај покушајима силника да суди слабијем и примора све и сваког да се диве његовој праведности. Таква међународна суђења – властодршцима лишеним власти уз помоћ иностраног мешања, одбаченим народима и неразумљивим културама – могу се, знамо, наставити. Али сумња се јавила – чак и у очима присталица наднационалног правосуђа.
Опет се враћам на оно главно. На оно што ме и данас копка ништа мање него пре пет година: «Дубоко сам узнемирен оним што се дешава са Југославијом и преклињем да она издржи – прође то ново искушење. Али, ништа мање брине ме и све дубља пукотина између Русије и Запада у оцени збивања на Балкану – исувише добро осећам сву одбојност у нашем народу према двојним мерилима, двојном моралу, лицемерју према Југославији. Разилажење по том питању са Западом – основана сумња у праведност новог светског поретка – разочарење у заједничке вредности Запада и нас – такав след размишљања као градоначелник једне од европских престоница не бих желео да дозволим. Та и ми спадамо у Европу, у Запад – барем за оне који живе источно од нас. И то што је Запад у заблуди, што морално није у праву, а што у Русији тако оштро осећају – није повод за злурадост, већ за нашу најозбиљнију узнемиреност.
Не питај за ким звона звоне. Она звоне за изгубљеном правдом».
