У атељеу председника Међународног фонда за словенску писменост и културу, шефа Сверуског саборног покрета, добитника Државне награде СССР, академика, вајара Вјачеслава Михајловича КЛИКОВА дуж зидова стоје модели већ постављених споменика: песнику Константину Баћушкову, Сергију Радоњешком, А.С. Пушкину, Маршалу Победе Жукову, Николају II...
На радном постољу стоји недавно завршен модел споменика Василију Макаровичу Шукшину.
Вјачеславе Михајловичу, вајали сте скулптуре “Сергије Радоњешки”, ”Ћирило и Методије”, ”Серафим Саровски”, ”Маршал Жуков” и др. А данас сте се окренули раду над спомеником Василију Макаровичу Шукшину. Зашто?
Чини ми се да Василије Макарович чврсто стоји у низу имена које сте навели...
Он је наш савременик и у њему су се, као уосталом и у руском народу, сачувале вековне традиције. Шукшин је живео, бринуо и болели су га проблеми сопственог народа. Најбоље квалитете руског народа, без обзира на револуције, совјетски систем, па и садашњицу, сачувао је управо Василије Макарович Шукшин.
Зато је обраћање његовом лику сасвим природно. Од 1974. године, откад Василија Макаровича више нема, направио сам неколико варијанти његових кипова. Неки од њих су сада у музејима.
Ове године се навршава 75 година од рођења Василија Макаровича. Датум је јубиларни, а још му нема достојног споменика у завичају. Надам се да ће споменик Шукшину управо 25. јула бити постављен у селу Сростки, можда на планини Пикет.
То ће бити поклон поштовалаца Шукшиновог стваралаштва. Споменик није направљен буџетским новцем. Прикупили су га Руси који памте и воле његово стваралаштво.
Стварајући вајарски портрет познатог човека, како постижете веродостојност његовог лика, карактера?
У томе је најважнија љубав. Управо љубав у теби открива могућности које ниси ни слутио.
Уопште ми није било тешко да радим на композицији Василија Макаровича. Премда је већ протекло 30 година откако није са нама, повремено читам његове приче, приповетке, романе, и његов лик искрсава. Гледао сам филмове “Црвена худика”, ”Ко нокат и месо”, “Такав момак постоји” већ десетак пута. Ти ме филмови увек враћају његовом лику чврстом, поузданом.
Зашто сте се на крају определили управо за пројекат споменика где Шукшин седи?
У финалу филма “Ко нокат и месо” он седи на планини и каже: “...и тако, народе, филм је завршен”. Ево и сада чврсто седи на својој земљи. Враћа се земљи.
Сећање на њега је тако живо у народној свести и у свима нама. И у животу тако бива: умре човек и рођаци осећају жалост, немир. Када подигну споменик, жалост више није тако горка. Та се жалост некако као развејава, постаје светлија. Желео бих да жалост за Василијем Макаровичем буде светла.
Нажалост, нисам успео да се са њим упознам, што ми је свакако жао. То се није збило, премда ме је вукло њему, желео сам да бар неку реч чујем од њега. Авај!..
На телевизији су једном приликом приказали анкету на улици, и један младић је на питање “Ко је Михаил Шолохов?” одговорио: “То је неки познати боксер”. Шта мислите, није ли Русија данас заборавила Шукшина?
Омладина је различита. Али има и такве омладине која чита и Шолохова и Шукшина. Упитајте обичан народ, мислим да за Шукшина сви знају, у сваком кутку наше неизмерне Отаџбине.
А што се тиче уздисања да нема националне уметности... Не постоји космополитска уметност. Права уметност може бити само национална, и онда је занимљива читавом свету. Ако тога нема, онда је испразна, траје само један дан. Човек као Шукшин рађа се једном у сто година. Он је показао да руска уметност постоји, да ће увек постојати.
Шукшин је рано напустио овај свет, у 45. години. Управо је то време процвата у стваралаштву. Огромна љубав руског, поготово обичног, народа према Шукшину још увек није пресушила. Много путујем и разговарам с обичним људима: са сељацима, радницима, учитељима сви Василија Макаровича још увек воле и поштују.
Шукшин је, према сећањима њему блиских људи, више ценио дар писца од филмског. Филм је користио као приступачнију трибину с које се могао обратити народу с потајном речи. Шта мислите о томе?
Можда је тако, а можда и не баш сасвим тако. Чини ми се да су у њему живела три дара, и то органски: режисера, глумца, писца. Његов је дар јединствен, он је личност. Свако од нас је у његовим делима препознавао себе.
У свакој причи, чак и једноставној, у дијалозима, наизглед простим садржана је дубина која приморава да се присетимо читавог нашег историјског искуства. Томе је дорастао само Василије Макарович. Не желим да потцењујем вредност других писаца, они су на свој начин надарени, занимљиви, али Василије Макарович то је огољени живац руског народа.
Јесте ли познавали људе који су за живота били уз Шукшина?
Мислим да сам имао среће. Још за живота Василија Макаровича упознао сам Алексеја Вањина и Рениту Григорјевну који су му били блиски. Касније сам упознао Тољу Заболоцког који је снимио два филма: “Црвена худика” и “Ко нокат и месо”, Анатолија Ковтуна, уметника фотографије који је имао среће да снима Василија Макаровича. Има једна његова чувена фотографија која се налази на Шукшиновом гробу. Ковтун је причао да је тај кадар био последњи на филму.
Сретао сам Марлена Хуцијева, Сергеја Никоњенка, Леонида Кураљова, Георгија Буркова. Многи су ми причали о Шукшину, и све сам то мрву по мрву прикупљао за будући лик.
Како Шукшинов завичај намерава да обележи његову годишњицу?
За нас је најважније откривање споменика В.М. Шукшину 25. јула у његовом завичају, у селу Сростки. Сада се ради на калупу, а онда ће споменик бити изливен у бронзи.
Разговарали смо са тадашњим губернатором Алтајске покрајине. Када смо стигли и изнели свој предлог, Александар Александрович Суриков га је сместа прихватио, захвалио се и обећао да у сваком погледу помогне. Идеју је благонаклоно прихватио. Желим да му се захвалим за разумевање.
Мислим да се ова година може назвати годином Шукшина. Дизање његовог споменика израз је захвалости за све што је Василије Макарович учинио за руски народ својим делима, својим постојањем. За то што је живео међу нама, радио, бранио интересе руског народа. Пожртвовано волео тај народ. И волео свој завичај. Једном приликом је баш добро рекао за њега, стојећи на планини Пикет: “Чини ми се да је то земљин пупак”.
Забележила Одина ЏУРАЈЕВА
Споменик В.М. Шукшину, рад В.М. Кликова, отворен је 24. јула 2004. године на Алтају.
