Историјско-архитектонски и етнографски музеј-забран основан је одлуком Совјетске владе 1966. године. Острво Кижи (на Онешком језеру) је већ одавно познато и ван граница наше државе. Сада овамо долазе не само житељи најудаљенијих кутака Русије, већ и страни туристи.
Огромно занимање за експозицију музеја-забрана сасвим је разумљиво. На његовој територији су усредсређене десетине јединствених неимарских дела од дрвета, израђених током последњих шест векова. Ширина хронолошког обухвата приказаних споменика народне уметности, њихова разноврсност, изузетна уметничка и сазнајна вредност чине експозицију привлачном не само за најшире кругове људи који желе да дубље упознају руску историју, да се упознају с истакнутим споменицима културе своје земље, већ и за стручњаке: историчаре, етнографе, архитекте, истраживаче примењене уметности и сликарства.
Уметност сваке епохе дубље се спознаје приликом упознавања са временом које ју је изнедрило, са његовим особеностима и стремљењима. То је поуздан пут за спознају садржинске стране уметничких дела, без чега није лако допрети до њиховог истинског емоционалног устројства.
Кратак историјски преглед Заонежја – земље одакле потиче већина споменика архитектуре острва Кижи, омогућава да се пропрати уобличавање атмосфере у којој су настале најразноврсније овде приказане грађевине.
Човек је обале карелских река и језера настањивао од давне прошлости – још пре око девет хиљада година.
На размеђу X-XI века јужна Карелија је ушла у састав староруске државе. У том раздобљу овамо хрле дошљаци из средишњих области; руске насеобине стижу до обала Белог мора. Међу локалним становништвом се под утицајем досељеника развијају земљорадња, сточарство, обрада лана и ткачки занат. Одвија се размена искустава: усавршава се тесарски алат, дотерују поступци градње.
Језерски крај током XII-XIII века активно насељавају житељи Новгорода. Летописи сведоче да је већ крајем XII века Корела, како се некада називало то подручје, улазила у посед Новгорода.
Карелија дуго није познавала «колске путеве». Ту су главне саобраћајнице представљала језера и реке. Њих су и користили дошљаци из новгородских земаља. Није случајно што су њихова села била обично окренута ка води.
Ослањајући се на летописне изворе, можемо закључити да су Руси и Карелци већ у XIII веку успоставили односе међусобне сарадње.
Карелци су бранили северозападне границе Руске државе, учествовали у походима против Швеђана и јемских племена. Примање хришћанства од стране Карелаца допринело је још већем јединству становништва покрајине. Масовно покрштавање Карелаца обавио је 1227. године владимирски кнез Јарослав Всеволодович, отац Александра Невског.
У XIV столећу новгородски поседи су стизали до обала Студеног мора, захватајући опширну територију подељену на пет делова – петина. Непрегледна пространства чинила су Обонешку петину или Обонежје. Она је на југу стизала до самог Новгорода, на западу се граничила са Ладогом, заобилазила језеро Сегозеро и дотицала Карелску обалу Белог мора које се у то време називало Студено. Друга граница је одлазила далеко ван граница источног приобаља Онешког језера.
Острво Кижи лежи у самом средишту древног Обонежја, североисточног дела Онешког језера. Острво је добило име у давна времена када су ту живела финско-угарска племена. На њиховом наречју реч која звучи отприлике као «кижат» означавала је игралиште. Може се претпоставити да су прастара племена, житељи околног острвља и копна, нарочито поштовала то омање острвце. Сасвим је могуће да су се управо ту одржавали многобожачки празници с пировањима – игре.
«Многобоштво се у Новгородској земљи са њеним знатним чудско-карелским становништвом врло дуго одржало» – указује академик Б.А. Рибаков.
Духовништво је вековима искорењивало многобожачке обреде с њиховим «ударањем у даире, звуцима свирала, плесовима сатанским». На местима бивших многобожачких храмова и светих гајева израстају хришћанске цркве и капеле. Првобитне верске грађевине на острву Кижи и у околини нису сачуване.
