Када је крајем 80-их година либерално настројено друштванце помамљено хрлило на власт, смислило је неколико митова од којих су неки и дан-данас живи. Зачетници перестројке су, на пример, лаковерним совјетским људима распредали како постоји тако чудесан облик управљања као што је демократија, и да је она примењива у сваком друштву. Касније се изненада испоставило да се демократија може увести само у земљама које вуку корене из Старе Грчке и Рима, док државе с историјским исходиштем у источњачким деспотијама нису задовољне демократијом и захтевају аутократског властодршца. Па и у земљама западне културе демократија је добра само у тренуцима успешне ситости, а чим се ма и најмањи проблеми појаве на обзорју, демократију збацују и успостављају ауторитарне режиме. Међутим, бајке о демократији још увек живе, а амерички бомбардери бацају бомбе на оне који неће да их слушају.
Постоји још један либерални мит с којим борба није започета и који се дубоко укоренио у умовима чак и многих руских родољуба. Уобичајено се сматра да је приватна привредна делатност већ по дефиницији делотворнија од државне привредне делатности. То није тачно, и ако из руку трулих либерала ишчупамо лажни аргумент којим они одавно шпекулишу, лишићемо их економске базе што ће имати за последицу њихово лишавање политичког утицаја. Државни облик власништва није ништа гори од приватног или од подврсте приватног акционарског власништва. Несумњиво да постоје нише у којима се приватник може боље снаћи од државног управника, на пример, у производњи ситних роба. Када у радњи ради пет људи и газда лично учествује у производњи, стално је присутан и пази да радници не краду и не ленчаре, могуће је да ту приватни бизнис буде делотворнији. Када пак бизнис постаје крупнији, и власник не учествује непосредно у производњи, већ свиме руководи управник, онда облик власништва више није важан, већ важност стиче механизам стимулисања управника и механизам контроле над њим.
Такође постоје нише где се знатно делотворније испољава државни облик привређивања. На пример, у оним индустријским гранама где су за производњу неопходна већа улагања, приватни капитал није у стању да акумулира потребну количину средстава. Индустријализација у Русији током 30-их година прошлог века не би се могла остварити таквим темпом и у таквим размерама да је спроводио приватан бизнис. СССР је за десет година смањио заостајање за развијеним земљама које је достизало дистанцу од пола века. Исто се може рећи и за пољопривреду, ниједно приватно газдинство није било способно за масовно увођење механизације како зато што није поседовало инвестициони ресурс тако и зато што руководиоци-приватници нису поседовали шире историјске и економске видике.
Ако узмемо такмичење совјетског државног ракетно-космичког и одбрамбеног комплекса и америчког приватног војно-индустријског комплекса, видећемо с једне стране да наше ракете, свемирски бродови, авиони и тенкови, произведени у државним предузећима, нису ништа гори од америчких, произведених у приватним. С друге стране, да њихови приватни концерни уопште ништа слично не би ни произвели да није било америчке државе, њених финансија и поруџбина. И то што је СССР изгубио Хладни рат уопште није резултат предности приватног начина производње у односу на државни. Једноставно се показало да се америчком државом на делотворнији начин управља него совјетском. Амерички чиновници су успели да смисле аферу 1971. године с укидањем златног стандарда и емисијом новца без подлоге, а совјетски ту аферу нису успели да запазе. Облик власништва с тим нема никакве везе, ствар је у квалификацији и застоју кадрова у СССР.
Ни акционарски капитал који је подврста приватног облика власништва није делотворнији од државног капитала. Пример америчког “Енрона” (Enron) где су управници приватним акционарима покрали више новца него што су сви наши чиновници за седамдесет година покрали од совјетске власти, показује да и приватни капитал о свом новцу брине исто онако лоше као држава, ако не и горе. Сателитски систем “Иридијум” (Iridium), системи мобилних веза трећег поколења (G3), Интернет-мехур који је пукао на Вол-стриту у свим тим случајевима је приватни капитал уложио десетине милијарди долара у пројекте без икакве перспективе, тј. показао се неспособан да делотворно управља у великим размерама. “Иридијум” су продали Пентагону, пребацивши на државу своје трошкове управљања, приватницима није успело да лиценце за мобилне везе врате натраг владама Француске и Немачке, претрпели су губитке, а државни буџети су стекли добит, надигравши “ефикасне” приватнике. Новац од Интернет-мехура већином нико није добио и растворио се у ваздуху. Према томе, види се да приватни бизнис уме да профућка новац ништа лошије од чиновника из Државног плана. Питање није у томе који је облик власништва, већ у томе како је уређено управљање.
Признавши то, природно је да се запитамо: ако и државно и приватно предузеће ради отприлике подједнако лоше, чему спроводити курс на приватизацију? Наоружавши се дигитроном можемо извести просту рачуницу. Нека државно предузеће које лоше ради доноси добит од 100 рубаља, и нека стопа пореза на добит у земљи износи 30%. У том случају ће држава имати користи од приватизације само ако нови власник-приватник буде управљао 3,4 пута делотворније и прикаже добит од 340 рубаља. Тада ће држава добити 102 рубље пореза од чега би 100 ионако имала и 2 рубље као награду за исправно спроведену приватизацију. Ако пак наш делотворни приватни власник буде радио само двапут боље од државног управника, и наше предузеће буде имало свега 200 рубаља добити, онда ће држава код стопе од 30% стећи само 60 рубаља уместо 100 рубаља пре приватизације. Треба ли нам таква приватизација? Јер, овде смо још наишли на доброг приватника који је почео да ради двапут боље него што смо имали раније. А ако не буде двоструко, већ само једна трећина? А ако буде само за једну десетину бољи? Држава ће морати, да би остала на својих 100 рубаља, повећати порезе на 92%. С таквим порезима приватни бизнис свеједно неће преживети.
Испада да је курс на приватизацију сасвим погрешан и треба тражити стимулансе који би управнике државних предузећа навели да управљају делотворније, уместо да се она дају у приватне руке. Приватници нека граде на ледини нове фабрике од нуле, ако имају пара и ефикасност само врца. Приватизација смањује базу државних прихода и последично смањује државне расходе. Државни пак расходи, одбрана, плате лекара-учитеља, војне наруџбине, представљају извор новца и живи приход за економију у целини. Ако фабрике тенкова почну да раде, лекари-учитељи ће купити више јоргурта и меса, грађевинске фирме ће градити официрима станове, сви ће бити задовољни, у економији ће почети оживљавање пошто расте потражња роба. Државни расходи морају служити као локомотива економије, држава мора имати велике расходе, па према томе мора имати и велике приходе.
Питање повећања државних прихода путем прерасподеле природне ренте коју сада неосновано присвајају олигарси сада је свима у устима, па чак и људи тако далеки од нових идеја политике као што су Генадиј Селезњов и Сергеј Миронов говоре о томе као о ванредном догађају. Међутим, убрзава се процес радикализације антиолигархијских захтева и оно што се још колико јуче чинило смелим, данас више не задовољава апетите опозиције. Природна рента у реду, обавезно ћемо одузети, али држава се мора вратити у привредни живот и имати сопствену производну делатност на сопственој производној бази. У условима када је приватник неспособан да привређује три-четири пута делотворније од државе, економски је целисходно да се држави врати власништво које је ушепртљано изгубила. Курс дељења фабрика, бушотина и електрана мора бити замењен национализацијом совјетске имовине.
Гајдаровско-чубајсовске реформе су потпуно крахирале, и бруто домаћи производ је у земљи током година њиховог спровођења малтене двоструко опао. Теза о смањењу присуства државе у економији није издржала проверу у пракси и мора се одбацити и заборавити као страшан сан. Држава ће се у економију вратити не само као сила која регулише, већ као производни субјект и као највећи потрошач и наручилац. Национализација крупног власништва које сада припада олигарсима нужан је предуслов таквог повратка. Ако погледамо временске рокове, прошло је свега две и по године од тренутка када је Дмитриј Козак први пут употребио термин “прерасподела природне ренте”. Данас је та идеја захватила широке масе. Убацујући термин “национализација” сада у широко разматрање, надам се да 2006. године по том питању више неће бити расправа, и да ће проблем национализације прећи у практичну раван.
