Израз «Истина је прва жртва рата!» не звучи лоше. Управо зато су многи западни новинари њиме почињали своје чланке о рату на Балкану. То је потоњим коментарима требало да прида већу објективност по принципу: «Други лажу, али ево ја ћу вам сада рећи истину». У стварности је, пак, тај израз у основи нетачан, пошто истину жртвују, тј. лажу, много пре почетка рата. Лаж је у суштини један од предуслова рата. А што се тиче рата у Југославији, он би био немогућ без истанчано осмишљене и помоћу јавних гласила широко раширене лажи.
Стотине западних новинара су се током југословенске кризе налазиле на Балкану. Њихове директне репортаже из Југославије, као и разговори новинара са експертима у студијима водећих телевизијских канала попуњавале су знатан део програма. Свако ко је гледао те емисије морао је доћи до закључка да су Срби услед свог природног национализма започели беспримеран терор у Југославији у коме су Хрвати, Словенци, Бошњаци, а касније и косовски Албанци – беспомоћне жртве. Амерички новинар Петер Брок је 1992. године обрадио 1.500 чланака из новина и часописа, објављених од разних новинских агенција на Западу, и дошао до закључка да однос између публикација против Срба и у њихову корист износи 40:1.
Нагомилавање полуистина и очитих измишљотина распиривано је још пре него што су Словенија и Хрватска 25. јуна 1991. г. прогласиле независност. Међутим, степен хистерије јавних гласила достигао је врхунац када је југословенска армија наводно покушала да угуши ослободилачки порив Словеније пуцајући из тенкова, топова и аутомата на све што се у Словенији мицало. Лаж је почињала од тога што је у репортажама стављан знак једнакости између југословенске и непостојеће српске војске. На свим немачким каналима су десетинама пута приказивани кадрови који је требало да сведоче о бруталности Срба: југословенски тенк гура у страну барикаду која је препречила пролаз, укључујући и камион из кога једва успева да искочи возач. Како се потом испоставило, тај догађај се одиграо неколико стотина километара од Словеније у хрватском граду Осијеку – ето једне од чудноватости тог информативног рата.
У Словенији је према званичним подацима Међународног Црвеног Крста погинуло: 39 војника југословенске армије, 4 словеначка устаника, 4 полицајца, 10 цивила (националност се не наводи) и 10 странаца. Човек се и нехотице запита: па ко је ту у кога пуцао? Међутим, и за тај резултат «ослободилачког» рата у Словенији – 67 убијених – окривљују се искључиво Срби. После Словеније су уследили Хрватска, Босна, Косово. И свугде ће јавна гласила за све жртве окривљавати Србе, указујући на српске злочиле у Словенији. Ево типичног клишеа немачких јавних гласила из тог доба о Србима: «београдски србо-комунизам» (Франкфутер алгемајне, 02.07.91), «Терор Срба – тамница народа Југославија» (наслов на корицама часописа «Шпигел», 08.07.91).
У јесен 1991. г. када је ратни пожар, распламсавајући се, захватио и Хрватску, све европске државе осим Немачке биле су против признавања независности Словеније и Хрватске, оправдано сматрајући, за разлику од Немаца, да ће дипломатско признање само заоштрити сукоб. Немачка јавна гласила су, с горљивошћу достојном боље примене, заузела подстрекивачки став. Свако саопштење с места војних збивања завршавало се стандардном фразом: «Док овде гину људи, бриселске бирократе се прегањају на бесконачним седницама». Свезнајућим новинарчинама је било јасно као дан шта је требало да те бирократе учине да би се прекинуло крвопролиће: да подрже добре прозападно настројене Хрвате и зауставе националисте-Србе који су, не желећи да буду пасторци у сложној хрватској породици, прогласили своју републику у Српској Крајини. Када је пак, у пролеће 1995. куцнуо час егзодуса Срба из Крајине, немачка јавна гласила су запала у извесне потешкоће: број избеглица је достизао 300 хиљада, путевима су се данима и данима корњачином брзином отезале колоне измучених људи. Требало је некако прокоментарисати догађаје. Проблем је решен једноставно: игнорисан је. Само се у телевизијским кадровима дужине неколико секунди могло запазити како фанатични Хрвати каменују колоне беспомоћних Срба, чак их и немилосрдно засипајући ватром. Те вапијуће чињенице етничког чишћења нису се задржале у сећању гледалаца.
Јавна гласила су врхунац цинизма достигла у приказивању рата у Босни. Није потребно ни спомињати да је тамо кривица за све ратне злочине приписивана искључиво Србима. Енглески новинар Д. Овен се 1994. г. у лондонском часопису «Europa time» пожалио на реакцију уредника часописа после читања његовог саопштења из Босне: «Јако је добро, али зар није могло бити више антисрпски?» – «Зашто?» – «Зато што је већина новина ове недеље антисрпски настројена...»
Немачки предузетник Курт Кепрунер који је написао књигу о својим посетама Југославији током 1990-их година, с горчином се сећа немачког новинара који је, на питање да ли и он смишља исте онакве антисрпске бајке о рату какве се у изобиљу могу прочитати у немачким издањима, смирено одговорио: «Наравно, ја знам шта мој главни уредник жели. А хтео бих да се моји чланци објављују».
Међутим, уобичајеним извртањима чињеница у Босни је придодато и беспримерно распиривање свакодневних «страва и ужаса». Што је рат дуже трајао, тим се публика више навикавала на ужасавајуће слике тог рата. Тим је већа била тежња појединих новинара да подгреју ситуацију, ширећи вруће непроверене скандалозне чињенице које сатанизују Србе. Као конкретан пример дрске лажи о том рату може послужити хистерија у јавним гласилима поводом такозваних «систематских масовних силовања» муслиманки од стране Срба, па чак и о постојању «логора за силоване». Поједини савесни новинари су покушавали да провере информације које су о томе шириле професионалне агенције. Међу њима је био Мартин Летмајер, сарадник канала «Stern-TV». Добио је задатак да крене трагом репортажа познатих новинарки о силованим женама, од којих се леди крв у жилама. Летмајер је посетио клинику у Загребу, споменуту у репортажи као «препуну трудница-избеглица», у којој наводно силоване жене свакодневно рађају на десетине деце, и «открио празне сале за порођаје». Такође је посетио и Добој, град који су заузели Срби, а који је у јавним гласилима проглашен за «град силовања» и био принуђен да констатује: «Ниједан муслиман из Добоја с којим смо разговарали ништа није чуо о женским логорима и силовањима». Прича се поновила и с Бања Луком и Мањачом где су према саопштењима немачког телевизијског канала ZDF Срби силовали муслиманке на стадиону наочиглед 1.500 затвореника. Како пише Летмајер, «Не знам да ли је г-ђа Велзер из ZDF или г-ђа Граупнер из листа «Зидојче цајтунг» била у Мањачи. Ја сам тамо био и много тога видео, једино нисам могао да видим стадион, пошто га тамо нема» (Bittermann «Serbien mu? sterbien», стр. 42-48).
Антисрпска настројеност новинара делимично је поткрепљивана тиме што се већина њих током читавог рата налазила у муслиманском делу Сарајева, где су заједно с локалним становништвом доспевали под српску ватру. То их је чинило још пријемчивијима на информације добијане искључиво од муслиманске стране, без могућности да их провере. Међутим, то новинаре не извињава: неколико градских четврти од хотела Holiday Inn где су били смештени, у источном делу Сарајева су од муслиманске ватре страдали Срби. Али то никога није занимало.
Општи принцип саопштавања информација био је следећи: ако новинари нису знали ко је извршио злочин, говорили су: «Били су то Срби». Ако се пак поуздано знало да то нису били Срби, онда се тврдило: «Није нам познато ко је то био».
Може се набројати читаво мноштво правих правцатих фалсификата у новинарској пракси босанског рата, када су, на пример, убијени са православним крстићима око врата издавани за муслиманске жртве или када су инсценирани снимци логора смрти за муслимане као што је био случај у Трнопољу. Штавише, жудња за кадровима о српским зверствима поједине новинаре није спречавала чак ни да непосредно изврше злочин. Тако је група телевизијских новинара у Сарајеву понудила 9-годишњем муслиманском дечку да за паре претрчава преко раскрснице коју Срби држе под ватром, све док га – осми пут – није оборио метак.
Па ипак: та морао се неко запитати откуд толика једнодушност међу новинарима и политичарима у осветљавању рата на Балкану? То се запитао француски новинар Жак Мерлино. Тражећи одговор на питање ко то шири ужасне приче о Србима, наишао је на вашингтонску PR-агенцију Ruder Finn. Продорном новинару је пошло за руком да поразговара са шефом те агенције Џејмсом Харфом. Да би упецао што више поверљивих информација, спретни новинар је развио читаву стратегију интервјуа, али му није затребала. Причљиви шеф PR-агенције избрбљао је Мерлину много тога занимљивог, на основу чега је Мерлино написао књигу «Не сме се гласно говорити о свим југословенским истинама». Извршавајући поруџбину влада Хрватске и Босне да створи позитиван имиџ тих земаља, а да уједно и сатанизује Србе, агенција је направила картотеку с неколико стотина имена новинара, политичара и представника међународних хуманитарних организација. Постављен је задатак да се потребне информације просејавају и муњевито уводе у промет. Ако је информација била корисна, сместа је укорењивана у друштвену свест независно од своје веродостојности, пошто је битно само оно о чему је мишљење чврсто укорењено. Потоња оповргавања, што се крајње ретко дешавало, никога нису занимала и нису утицала на општу слику догађаја.
На питање чиме се агенција посебно поноси, Харф је без размишљања одговорио: «Успело нам је да на нашу страну придобијемо Јевреје. То је била прилично шкакљива прича. Председник Туђман је у својој књизи «Беспућа повијесне збиљности» био врло неопрезан. Онај ко је те текстове читао, могао би га оптужити за антисемитизам. Није боље било ни са Босанцима, пошто се председник Изетбеговић у својој исламској декларацији 1970. г. недвосмислено заложио за фундаменталистичку муслиманску државу. Сем тога, у Хрватској и Босни је у прошлости било ужасних испољавања антисемитизма. Десетине хиљада Јевреја су биле уништене у хрватским логорима. Јеврејски интелектуалци и организације су с правом могли да се непријатељски односе према Хрватима и Босанцима.
Уопште нам није било лако да ситуацију надвладамо. Али, мајсторски смо изашли на крај са задатком. Њујоршки «Newsday» је објавио материјал о логорима. Штоно кажу, утрчали смо у воз и утицали на три велике јеврејске организације: Антидифамациону лигу Б`нај Б`рит, Амерички јеврејски комитет и Амерички јеврејски конгрес. Понудили смо им да објаве оглас у «New York Times» и организују протестни митинг испред зграде ОУН. Све је испало изванредно: солидарност јеврејских организација са Бошњацима представљала је изванредно успешан корак. За трен ока смо у јавном мнењу Србе изједначили са нацистима».
Џејмс Харф је даље објаснио зашто се такве смеле манипулације изводе: «Југословенски проблем има много страна, нико није схватао шта се тамо одиграва, и рецимо отворено да се претежна већина Американаца питала: у ком се то делу Африке Босна налази. Једним ударцем смо добили причу о добрим и лошим момцима. Победили смо зато што смо на своју страну придобили јеврејску публику. Штампа је сместа променила терминологију и од тада почела да употребљава емоционално обојене појмове као што су етничка чишћења, концентрациони логори итд. у вези с којима се људи присећају нацистичке Немачке, гасних комора и Аушвица. Емоционална обојеност је била тако јака да се нико није могао јавити да оповргне, ако није желео да буде оптужен за ревизионизам».
Информационе агенције су обавиле добар посао и добро зарадиле: само рекламни буџет хрватских збивања је на појединим телевизијским каналима америчких јавних гласила премашио буџет Coca-Cola и Pepsi заједно узетих. Зато не чуди што је назив агенције Ruder Finn испливао и у вези Косова.
Затварајући тему босанског рата треба споменути да легенда о концентрационим логорима, помоћу које су Срби већ 1992. г. били изједначени са нацистима и њиховим Аушвицем, није нашла потврду. Није нашла – због непостојања самих логора. Међутим, прича о концентрационим логорима је чврсто ухватила корена не само у главама обичних телевизијских гледалаца и читалаца, већ и међу министрима, политичарима и натовским генералима. И зато што су се те «страве и ужаси» тако неизбрисиво урезали, било је лако седам година касније их поново призвати из сећања и самим тим оправдати бомбардовање Југославије.
«Ако сазнамо читаву истину, мислим да ће она бити суровија него што бисмо могли поднети» – гласи «пророчка» изјава бившег министра иностраних послова Немачке Фишера од 10. априла 1999. године у јеку натовског бомбардовања Југославије (Le Monde). Ради се, наравно, о етничким чишћењима које спроводе Срби на Косову. Свако штампано и електронско издање је појмовима као што су «етничка чишћења», «геноцид» додавало своје епитете да би на свој начин обојили злочине Срба. Le Nouvel Observateur говори о «поновном издању Шиндлерове листе» и саопштава да «Слободан Милошевић организује чистке на свој начин – изгледа да у Србији гасне коморе не постоје» (9. априла и 1. априла). Чак и пацифисти, вадећи се из незгодног положаја, проналазе аргументе за бомбардовања: «Узмимо било које новине и заменимо у њима речи «косовски Албанци» речју «Јевреји». Милошевићева војска организује погроме, разара села, убија јеврејске мушкарце и приморава жене и децу да напуштају своје домове. Шта да радимо? Да ли да бомбардујемо или не бомбардујемо? Да, осећам колебање чак и код пацифиста» (Charlie Hebdo 31. марта).
Немачки писац Мартин Валзер овако коментарише распиривање хистерије у јавним гласилима: «Ако сваког дана гледам вести, уверавам се да су наша бомбардовања једина исправна одлука и тек потом запажам да јавна гласила једноставно не допуштају самоанализу ситуације». Страсти су се толико усијале да је последњих дана пред напад НАТО-а у ваздуху једноставно лебдело: кад ће већ једном све почети?
Информације које су са Косова пред почетак бомбардовања пристизале, стварно су ледиле крв у жилама: New York Times (4. априла): «Ради се о педесет Сребреница» – тј. о 350.000 убијених. Неколико дана касније цитира се министарство иностраних послова САД: «500.000 косовских Албанаца се води као нестало и изражава се бојазан да су убијени». Месец дана касније амерички министар одбране говори о 100.000 несталих који су «могуће погинули» (CBS, 16. маја). Француски новинари преузимају те цифре. На TF се 20. априла говори о жртвама чији број износи од 100.000 до 500.000 Албанаца, а сутрадан прецизира: «Свакако да те оптужбе тек треба доказати». Манипулације са бројевима извођене су и у вези избеглица. На немачком каналу n-tv се 27. марта увече радило о 20.000 албанских избеглица, а 28. марта увече већ о 500.000!
После победоносног завршетка рата број албанских жртава се са шестоцифрених смањује на петоцифрене бројке. Британско министарство иностраних послова 19. јуна саопштава да је «услед покоља погинуло 10.000 људи». Временом се испоставило да је и бројка од 10.000 жртава јако преувеличана (пронађено је 2.108 лешева, а национална припадност није установљена), и онда је штампа пустила гласину да су Срби као и нацисти спаљивали лешеве да прикрију трагове. Сва наведена места помно су истражена, и гласина није потврђена.
Шпански лист «El Pais» је објавио материјал о доласку шпанских експерата на Косово у циљу истраживања масовних гробница: «Група шпанских полицијских експерата и цивилних правника по повратку из Истока у северној зони Косова одлучно изјављује: ниједна масовна гробница није пронађена». Шпанска мисија која је августа полетела из Мадрида очекивала је да ће се наћи у паклу. «Речено нам је да ћемо отићи у најтежу зону и да морамо бити спремни за обдукцију 2.000 лешева. Резултат је испао сасвим другачији: пронашли смо свега 128 лешева». Сви су били сахрањени у гробовима, и ту се никако није могло радити о покољу приписиваном Србима.
Западна штампа је таква саопшења игнорисала. У лондонском листу се појавио материјал чији се смисао своди на мисао: «Прави број убијених цивила није важан. Спречавање геноцида и етничких чишћења, небитно каквих размера, и даље је војни циљ којим се НАТО може поносити». Аутор уводника у Guardian увео је у употребу термин «косовски ревизионисти» и самим тим оне који поричу геноцид на Косову изједначио с десничарским историчарима који поричу холокауст. Џејмс Харф из агенције Ruder Finn ономад као да је у длан гледао.
Током грађанског рата у Југославији извршено је много тешких злочина, као и у Индонезији, Никарагви, Турској, Алжиру или Руанди – по наредби или на личну иницијативу појединих злочинаца – али су они неупоредити са злочинима Другог светског рата. И сличне спекулације јавних гласила врхунац су бестидности.
О раду немачких новинара на Балкану исцрпно је саопштио лист «Die Zeit» у чланку «Рат војних дописника»: «У рату појмова не ради се о томе шта је правилно или неправилно, већ о томе шта ће остати запамћено. Поређење Срба са нацистима било је притом само пример читаве колекције квалитета приписиваних Србима. Шта све нисмо читали: Срби су «пљачкашки народ», «наследници Џингис-кана», «ученици Садама Хусеина», «етнофундаменталисти». Каткад се њихово име раствара у означавањима «Србо-бољшевици» или «радикали-Срби». Карикатуристи су Србе приказивали као свиње које се ваљају у прљавштини, биковске мутанте, грабежљиве вукове, љускавце-крвопије, змије рачвастог језика, лешинаре што прождиру цркотину, гладне хијене и крупне борбене псе. Запад, такорећи, није имао посла са људима, већ са чудовиштима» (02.09.1994, стр. 44). Зар се ТО иоле може поредити с карикатурама које су толико увредиле муслимане?
Може се с пуним уверењем констатовати да се опсежни информациони рат западних јавних гласила против Срба завршио сјајним резултатима. Помало чуди што наши аналитичари с дубокомисленим изразом лица воле да понављају: операција НАТО-а на Косову (као и касније у Ираку) је пропала, они су се и ту и тамо заглибили и нису постигли циљ. Који циљ? Јесу ли натисти размишљали о стварању српског раја на Косову или «истинске» демократије у Ираку? Ни случајно. Они су и на Косову и у Ираку добили управо оно што су хтели: промену режима и контролу региона. А Срби су, међутим, заувек протерани с Косова, што се без операције НАТО-а и информационе подршке подмитљивих јавних гласила никада не би десило.
