Дај, Господе, мојим ученицима
Да им буду чисте и руке и душа,
А задеси ли иког тежак крст
Нек узмогне да трпи и чека и слуша
Спасења далеку благовест.
Т.И. Абрамова, учитељица из насеља Ворсино
Ако идете путем од станице Ворсино, нигде не скрећући, за једно 30-40 минута стижете до лаке црквене ограде иза које су мрачни прозорски отвори и полусрушени храм од црвене цигле. У богоборачко доба је прво био затворен, а онда су почели да га постепено циглу по циглу развлаче, што врло жалости православне. Ту понекад дођу баке да се помоле. У приземној згради поред цркве, преуређеној за храм, врши службу протојереј Анатолиј Шутко. Ту је смештена и недељна школа. Мало даље је сасвим савремена једноспратна зграда сеоске школе. У њу је ишао Александар Потапенко, који је септембра 2005. године погинуо на граници Дагестана и Чеченије. Ближило се време његовог демобилисања, после чега је намеравао да настави службу као војник по уговору. Десет дана пре двадесетог рођендана, Александра и његовог друга који су митраљеском ватром штитили повлачење тридесеторице војника, убио је снајпериста.
Школа се поноси својим учеником, тим пре што се у њој велика пажња посвећује родољубивом васпитавању. Током Великог Отаџбинског рата у том крају се водила крвава битка за Москву, и то је нашло свој одраз у музеју Ратне славе. Међу експонатима су материјали о дивизијама Црвене Армије које су током Великог Отаџбинског рата прошле ворсинском земљом, фотографије седморице хероја Совјетског Савеза из Боровског рејона, учитеља-ветерана, позадинских прегалаца, службеника издавачког предузећа који су били у народној одбрани.
У школи се усталила лепа традиција да завршни разред поклања музеју нешто начињено сопственим рукама. Зато су ту макете споменика, заједничких гробница и земуница. Има много дечјих цртежа на војну тему. Спискови погинулих ратника висе под насловима «Упокој, Господе, њихове душе. Слава им, погинули су за Отаџбину». Неуобичајено је то видети у обичној школи, али је сасвим разумљиво ако се има у виду да је преко половине учитеља и наставника оцрквљено, редовно се исповеда и причешћује Страшним Христовим Тајнама. Ето зашто се у завичајном школском музеју упоредо са старинским предметима свакодневног живота, убрусима, обрамицама, преслицама, налазе и старинска библија, иконе и велики број дечјих цртежа на тему Васкрса и цртежа храмова. Наставник историје Јарослава Јосифовна Грибачова свесрдно учествује у стварању музејске експозиције која јој је добра испомоћ у њеним предавањима.
Недавно се у школи појавио штанд посвећен подвигу Александра Потапенка на бојном пољу, до кога је он ишао тешким путем. Ево шта је о њему испричала његов разредни старешина Татјана Максимовна Назарова:
«Саша је био из проблематичне породице, тако да је чак и у школу пошао годину дана касније. У четвртом разреду, када су дошли код њега кући да извиде, показало се да од намештаја имају само кухињски сто и балу мадраца. Једном се Саша у школи онесвестио – испоставило се да неколико дана није јео. Док му је бака била жива, помагала је, прихрањивала од своје пензије. У млађим разредима га је од својих пара хранила учитељица Татјана Ивановна. А када је то схватио, престао је да иде у мензу. Потом су му давали бонове за бесплатну исхрану, Саша је јео, али никада није узимао додатну порцију, премда су му кувари нудили. Понекад сам морала да по њега одем кући. Чим ме спази кроз прозор, истрчи на трем, а врата за собом затвори, пошто је тамо «задимљено», моли ме: «Молим Вас, немојте улазити, доћи ћу сутра у школу, урадићу домаћи задатак, све ћу учинити, дајем Вам реч». И одржао би реч. Једном приликом су ми дошли Сашини другови из разреда, почели смо да разгледамо фотографије, а њега на њима нигде нема. Његови другови су ми објаснили: «Та, Саша се није сликао са нама, увек је стајао са стране». Раније то нисам запажала да се он једноставно стидео своје лоше одеће, и зато малог Саше на сликама нема. Није имао на кога да рачуна, имао је јако тежак живот пошто његова мајка никада није радила. Нема сад код нас оних фондова за помоћ као раније. А у деветом разреду је престао да иде у школу. Позвали смо га да дође и испоставило се да је он ту и тамо радио по викендицама. Саша нам је објаснио: «Не могу да долазим у школу у поцепаним панталонама, зар хоћете да ме исмевају? Немам у чему да изађем, морам да радим». И ускоро је дошао у новим фармеркама, јакни, патикама и радовао се што је то сам зарадио. Саша је и даље одлазио у викендице да ради, купио је кауч, телевизор, а онда је потпуно опремио стан намештајем. Током лета пред одлазак у војску зарадио је за аутомобил, бактао се око њега, прао га. Ми наставници смо били одушевљени, пријало нам је што он корисно проводи време, гради своју будућност. А касније смо се са њим договарали колико му треба времена да обави посао који су му у викендицама дали. Саша би обећао: «То ћу за три дана обавити». И током школских приредби, празника, ишао је у викендице да ради. Уверавао нас је: «Ишчупаћу се из овог круга, стаћу на своје ноге, имаћу посао, струку». Саша је био из проблематичне породице, али није био дрзак, већ обрнуто – учтив, уљудан. Ако га грде, никада се није обрецивао, није говорио ништа да би се оправдао. Треба рећи да је и у кући све држао у реду, подове је прао, све спремао. У писмима је молио да поздраве све другове и суседе. Са суседима је имао срдачне односе, и они су од њега тражили помоћ, а он би је увек без иоле размишљања пружао. Био је једноставан. Испече сусетка баба Ваља колаче, позове га, он се не прави важан, дође, поједе. Саша се врло лепо односио према мајци, никад ружну реч о њој није рекао. Када смо прегледали папире, пронашли смо званично писмо из његове јединице у коме се каже да се Александар Потапенко одрицао свог додатног следовања у вредности од око 600 и нешто рубаља и слао новац мајци, схватајући колико је њој тешко пошто не ради».
У писмима мајци из војске Саша је писао: «Честитам ти 8. март и желим да увек будеш весела, добра и да никада не будеш болесна и да ти све и увек буде у реду». И додавао је стихове:
Шта да ти пожелим, рођена,
На међународни дан жена?
Живи, цветај заједно с пролећем,
Као најлепши врт на свету.
Бар једно двеста година,
А буде ли више – биће ми драго.
И свако писмо је одисало добротом, љубављу према мајци. Авај, самосталност, одважност, ватрена љубав и брига за своју мајку постали су у наше време ретке особине.
Сада намеравају да на Александровом гробу подигну споменик. У његовој кући су нам показали фотографију која ће бити на споменику. На њој он изгледа одважно с аутоматом у рукама, с накривљеном беретком. «Једино би требало изнад ставити стихове. Знате ли можда какве?» упитала је Олга Николајевна, Александрова мама. Знајући његов тежак живот и јуначку смрт, вероватно би највише одговарале речи Господа нашег Исуса Христа (Јн 15:13): «Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје».
