• И дан данас, неколико година након пада Крајине, не јењава интересовање за Вас. Капетан Драган се поистовећује са моделом војника професионалца кога би свака армија у свету пожелела у својим редовима. Где сте стекли сва та знања?
Видите, један погинули и четворица рањених у 257 акција током 1993. године и 90% територије која је ослобођена, ослобођена је за време у које сам командовао јединицама за специјалне потребе. У то време није срушен ни један град, није било цивилних жртава и масакра. Не постоји ни један извештај нити у УН, нити у Хрватској, који повезује не само мене него било ког командира или команданта који су били подређени мени, било каква врста догађаја који се косе са Женевском конвенцијом. Јако сам поносан на то и нескроман. Сматрам да то треба рећи јер ће можда постати узор неким другим људима који сада ступају на сцену и који ће бити у ситуацији да бирају методу и начин ратовања.
Ја сам служио Аустралијску армију, то је британски систем, за разлику од руског система који овде спроводимо. Немам ништа против руског система, али сматрам да је руски систем био базиран на 250 милиона људи са огромном техником, са безброј тенкова и великом индустријом која може све то да подржи, док је британски систем заснован на много мањем броју људи. Ви знате да је Британија контролисала већину земаљске кугле. Значи, једна мала острвска земља, отприлике површине као бивша Југославија, успела је да контролише готово читаву земаљску куглу.
Постојала је једна изрека која каже «сунце никада не залази над Британском империјом». Дакле, то је војска са дугогодишњом традицијом која се није мењала и стотинама година се усавршавала. Руски систем је базиран на томе да имамо пуно људи и велику индустрију, и да буквално можемо да кренемо стројевим кораком на непријатеља. И када непријатељ остане без муниције, ми ћемо заузети тај простор. То је руска и кинеска метода. Британска метода се заснива на томе да је најскупљи војни артикал – човек. Постоји једна лепа прича која каже:
– Један тенк кошта 12 милиона долара и потребно је 14 дана да се изгради. Један авион кошта 60 милиона долара и потребно је месец дана да се направи. Један војник специјалац кошта много, много више. Мајка га носи девет месеци, па га гаји 18 година, па га онда упише на Академију. Када заврши Академију, дође код мене на специјализацију и ту проводи 3 године. Када он погине, то је онда огромна штета.
Ја имам једног погинулог и четворицу рањених, и константно се питам да ли сам могао још нешто да урадим да не бих имао ни те жртве. Са друге стране, налази се колега официр који се у кафани хвали тиме да је од 250 људи из његове чете остало свега њих 25 у животу. Он се тиме хвали и сматра да је велики борац тиме што су изгубљени толики људи.
• Како сте уопште отишли у професионалне војнике?
На мене је увек остављала утисак војна парада на којој сам могао да видим на стотине људи како синхронизовано, под конац, марширају и да све то функционише као један комплексан механизам.
На крају крајева, рат је један тимски рад. Померити линију фронта комбинованим родовима захтева једну фантастичну организацију, логистику, координацију и комуникацију да би све то функционисало како треба.
У «Фонду» имамо 67.000 досијеа о жртвама рата и постоји један фантастичан застрашујући податак да је 72% – не 2%, већ читавих 72% биле жртве које су могле да се избегну. Даћу вам типичан пример. Двадесеторица људи је страдала од једне противпешадијске мине, а то значи да се није примењивало формацијско кретање него су се кретали као овце у групи. Када се војска креће формацијски, онда је један војник удаљен од другог 50 м, тако да ако налете на мину, један може да страда, евентуално и двојица, али никада не може да се догоди да њих тројица страдају, а ми смо имали случајеве где је много више људи од десеторице страдало од једне гранате, или од једне мине. То су непотребне жртве. У Аустралијској армији, командир те јединице који је навео своју јединицу да њих десеторица страдају од једне противпешадијске мине одговарао би пред Војним судом. У нашој армији не само да нико није одговарао, него се чак нико и не осећа кривим.
Ми смо имали концепцију народне војске, а то значи – ухватимо мушкарце, мало их ошишамо, обучемо им неку униформу како-тако, није важно да ли је за један број већа или мања, дамо им неко наоружање, изведемо их мало на гађање и они се назову Војском.
Далеко је то од војника. Код нас у нашем систему постоји један јако ружан и лош део система који каже да оног тренутка када се заврши школа више није потребно да се учи. Навео бих један пример, данас на прагу XXI века имамо новинаре као што сте ви који не знају да куцају на слепо јер сматрају да им то није потребно. Сваки мој специјалац је морао да зна да куца на слепо.
• Пардон, нисам од оних новинара који не знају да куцају на слепо.
Свака вам част, ретки сте новинар који зна да куца на слепо. Погледајте међу вашим колегама па ћете видети колики број новинара зна да куца на слепо. Исто тако, када наши официри заврше Академију, више немају потребу да уче. Срео сам активног старешину који из полуаутоматске пушке, на нашем стрелишту, када испали метак репетира пушку и метак излети напоље. Полуаутоматска пушка се сама репетира. Његово оправдање је било: «Па, добро, не морам да познајем пушку, ја сам официр». То је исто као када би Патријарх Павле рекао да не мора да зна «Оче наш» јер то зна ђакон који ће моћи уместо њега да говори.
• Морате признати да сте одличан оперативац и војни стратег. Била сам јако изненађена када сам видела да сте «ситне» грађе, ако могу тако да кажем. И када бих вас видела негде на улици, не бих ни претпоставила да човек те висине и конституције може да буде врхунски војник специјалац?!
Кажу да се отров крије у малим бочицама (смех).
Прво, највећи део успеха који бих могао да припишем себи је тај што смо користили последња техничка достигнућа која су нам била доступна. Значи, први GPS системи, системи за навигацију, били су у мојим рукама. Набавио сам их напољу, донео овде и обучио људе да их користе. Први системи за ноћно осматрање, прва термовизијска камера, први модерни системи комуникације били су у мојим рукама, и као што видите, и дан-данас су. У Фонду се користи последња реч технологије која нам је доступна. Имамо двомегабитни линк, рачунаре последњих генерација, имамо дванаест доктора наука који раде овде итд.
Војска се не разликује од тога, а то значи да је сваки мој специјалац морао да зна да користи ту опрему, почев од коришћења специјалних упаљача, система за ноћно осматрање и свега осталог.
Моје теоретско знање долази из школе и долази из живота.
• Борилачке вештине су свакако део обуке кроз коју пролази сваки војник специјалац? Да ли сте и по питању тих знања високо квалификовани као када су у питању друге вештине и специјалности карактеристичне у обуци «универзалних војника»?
Сматрам да је апсурдно да се у XXI веку ставља толики акценат на борилачке вештине. Чак и наше неке специјалне јединице превише форсирају борилачке вештине, и то у време када један војник носи наоружање које има ватрену моћ од 700 метака у минути, или где један артиљерац има батерију артиљеријског оружја под својом командом.
У данашње време савременог наоружања, пригушивача, кратког и дугог оружја, последње које бих користио био би захват из једне од борилачких вештина.
Нормално, кроз обуку, ради неког физичког васпитања, научио сам и знам шта су карате, аикидо, кунг-фу, бокс, рвање грчко-римским стилом... Све сам то у једном сегменту свог живота учио, радио и био делимично у томе, али далеко сам од тога да будем експерт у било којој борилачкој вештини, као што су то неки моји пријатељи који су се посветили тим вештинама.
Сматрам да је за једног специјалца много важније да буде падобранац, ронилац, да буде издржљив, да држи навигацију у малом прсту, да може да разуме модерне методе комуникације...
Ја сам пилот, поморац, падобранац, добар сам стрелац и познајем основу пешадијског наоружања и све врсте диверзантског оружја и наоружања. То је оно што је потребно сваком специјалцу.
• Претпостављам да су психолошке припреме једнако битне у обуци војника специјалца и да оне једнако одлучују о томе да ли је неко спреман за обуку или не?
Имам једну лепу реченицу која све објашњава. Концепција наоружаног народа која овде влада је погрешна. Рећи ћу вам због чега. Наоружан народ у рат иде емоцијама, а то су страх или мржња, једини мотори који нормалног човека могу да натерају у рат. Да мрзи непријатеља и онда да се бије, или страх – да се боји непријатеља... Ако страх преовлада, долази до масовних дезертерстава, до распада, до несигурности у леви или десни бок и онда се напушта линија као што је нпр. био случај са Крајином када је дошло до масовних напуштања.
Ако мржња преовлада имате убиства, силовања, масакре, мучења, паљевине и све остало што се дешава.
Професионални војник не наноси непотребне људске жртве и не наноси непотребну материјалну штету. Другим речима, мени никада не би пало на памет да трошим било који део војног арсенала на цивилне циљеве, јер сматрам да је то расипништво. Идем без емоција. Мени је једноставно жао да потрошим један метак на неког хрватског цивила. Зашто бих то урадио? Тај метак ми нешто значи, а хрватски цивил ми ништа не значи. То је психологија војника специјалца. У принципу не мрзим непријатеља, али нормално и не волим га. Непријатељ је за мене једна опструкција на коју наилазим и заобилазим кад год је то могуће. Никада ми не би пало на памет да рушим цркву све до тренутка када се на ту цркву постави митраљез. Онда то постаје војни објекат.
То је једна обука коју народ обично нема, у њему се гаји мржња и он је спреман све да уради да би убио непријатеља. Мени је циљ да му узмем педаљ територије, ако је циљ да му се узме територија, или да га протерам ако је то циљ. Ако могу да га протерам без потребе да га убијем, ја ћу то урадити тако јер је то најјефтиније и не морам да трошим муницију за то. Ако могу да га заробим и потом заменим негде, још боље, јер могу да добијем нешто за узврат.
Крајња варијанта је да потрошим муницију и да га уништим. Сматрам да је моја најбоља акција била Костајница, јер у Костајници нисмо испалили ни један једини метак. Најавили смо се да долазимо, непријатељ је побегао и ми смо ушетали у Костајницу.
То је за мене био један збир – добијен је град, није потрошен ни један једини метак и то је максимално што један професионални војник може да уради. Сматрам да је посао војника јако одговоран посао, много одговорнији него нпр. посао новинара или, пардон, посао доктора, свештеника или учитеља. Војник изиграва Бога, он одлучује ко ће да умре или која ће грађевина да се сруши. И онда неко донесе Закон који каже да сви морају да буду Богови. То је исто као да донесемо Закон да сви мушкарци морају годину дана да буду нпр. гинеколози. Сигуран сам да у том случају моју сестру, мајку или кћерку не бих послао код њих.
Потребан је, значи, један професионални приступ. Човек треба да зна када треба да се повуче, када треба да направи реорганизацију и када треба да се адаптира на постојећу ситуацију. Морате се сложити да смо ми (Фонд «Капетан Драган») прва институција која је почела да се бави овим послом, вероватно смо и једини који смо опстали. Било је толико тих фондова који су се угасили и више не постоје. Наш Фонд и даље живи.
• Добар део живота сте провели у иностранству. Да ли памтите број земаља у којима сте били?
Прошао сам неких 76 земаља и стварно не бих могао све да их набројим, али када бисмо узели моје пасоше вероватно бисмо могли да детаљно проучимо о којим се земљама ради.
• Да ли су путовања била по природи посла или туристички «излети» у стране земље?
Нешто је било по природи посла. Две моје страсти су једрење и летење. Пилот сам и поморац, а у том делу посла се доста путује. Нешто је било са војском. Највећи део свог живота сам провео у Аустралији.
• Колико година имате?
44 године.
• Малопре сте рекли да су вам једрење и летење две велике страсти?
Да. У некој својој 32. години сам решио да опловим свет. Једрио сам три године и онда је све стало јер је почео рат овде.
Једна од мојих лепих авантура је била да прелетим Атлантик у малом једномоторном авиону. То сам урадио. Мислио сам да ћу остатак живота провести тако што ћу себи постављати разне неке циљеве које човек треба да одреди у једном животу који има.
Сан ми је био нпр. да се попнем на Хималаје. Међутим, када је кренуо рат, све је то стало. Пружила ми се велика шанса да урадим неке ствари за свој народ. Своју каријеру сам почео у Дому за децу без родитеља, на најнижим гранама на којима човек може да почне. Потпуно сам свестан тога где сам сада.
• Да ли сте од свог рођења били у Дому за децу без родитеља?
Не. Имао сам 3 године када сам отишао у Дом. Разлог је био чисто економске природе. Мајка је била сама са троје деце, плата мала.
Данас у Фонду, на једном од кључних места, седи управо управница тог Дома где сам одрастао, Љубинка Жикић, која зна све о мени, чак и оно што сам заборавио. Драго ми је што имам то «неко» искуство и мислим да је лепо када човек може да прође читав тај спектар – од Дома за децу без родитеља па до онога што је Капетан Драган постао. Знам да могу да закуцам на било која врата, да одем у најзабаченије селу у овој земљи и да кажем нпр. да ми је пукла гума на аутомобилу, и да ће ми људи изаћи у сусрет. То је ипак велики кредит.
• Стекла сам утисак да вас је у животу често водио ваш авантуристички дух. Волите да истражујете, путујете, ризикујете и не држи вас место. Да ли сте тип луталице?
Па, није баш тако. Не мислим да сам тип луталице. Сматрам да је овај свет јако мали. Ми можемо да донесемо, рецимо сада, одлуку да одемо нпр. у Рио и ми смо тамо за неколико сати. (смех). Разумете?
Себе сматрам космополитом и можда је то неодговорно рећи у овим временима када национализам прилично царује. Себе сматрам космополитом и био бих хипокрита када бих рекао нешто друго. Имам три сина и ниједан није чистокрвни Србин.
Мислим да рат није завршен, ово је ипак један наставак. Доскора је био рат за простором и мислим да се сада рат полако пребацује и постаје рат за виртуелним простором. Претпостављам да ће мали број људи разумети о чему причам, али сматрам да више неће бити рата у којем је циљ да се физички заузме нечија територија, него ће бити рата за виртуелним простором. Зато се залажем толико за примену рачунара и примену те технологије која контролише бар део тог виртуелног простора, као што је нпр. Интернет. Мислим да они људи који то не схвате на време – сигурно губе тај рат.
Није први пут да једна нација нестане. Може и нама то да се деси, јер ниједна нација која је живела у пећинама, држала лук, стрелу и копље, није опстала. Па неће ни ова наша ако не буде држала корак са развојем.
• Осим путовања, летења, роњења, једрења, шта егзистира у вама као задовољштина и храна оном мирнијем и креативнијем делу људске природе?
Музика. Проводим доста времена уз гитару. Један део свог живота сам живео од гитаре. Волим музику седамдесетих – Дип Парпл, Јураја Хип, Џетро Тал, Бјело дугме, Лазара Ристовског, Смак, затим Галију и Балашевића. Седамдесете године и почетак осамдесетих – то је време када сам баш интензивно слушао музику. Нормално, има и ових нових група које прате тај тренд. У принципу волим све што је забавно и што захтева ангажовање. Не волим тимске спортове, нпр. фудбал, кошарку, ватерполо. Никада ме није привлачило да гледам утакмице. Волим индивидуалне спортове, или неке тимске спортове који нису ограничени временом, нпр. једрење или регате. Немам времена да се укључим на неком такмичарском или спортском нивоу, али креативно и дан-данас упражњавам те спортове.
• Да ли вам некада у животу засмета јака индивидуалност коју имате у себи?
Не мислим да сам баш толики индивидуалац. Као што видите, овде имам велики тим људи који функционише јако лепо. Мислим да сам увек живео у тиму, без обзира да ли је у питању био Дом у ком сам одрастао, армија или бенд у ком сам свирао. Увек настојим да радим тимски.
• Невезано за тимски рад, из вас просто избијају посебност и јачина које су типичне за индивидуалце.
Добро, то је ваша констатација, не видим шта треба да одговорим. (смех)
Сматрам да сам нормалан, да сам био у ситуацији да добро проценим ситуацију, да је искористим, да се прилагодим или да оно што ми живот пружа максимално искористим, и мислим да то радим. Можда не у финансијском смислу. Вероватно, да ми је циљ био да направим новац – успео сам да поделим 27 милиона марака – очигледно бих био успешан да сакупим и за себе. Међутим, сматрам да у овом животу који постоји, постоји нешто више од 50, 500, 5.000 DM. Мора да постоји нешто више, иначе је живот апсолутно бесмислен. Имао сам ту срећу да сам лепо и квалитетно живео. Ево, недавно је умро краљ Хусеин. Сетио сам се нашег сусрета. Био сам у Акаби на мојој јахти. Слетео је један хеликоптер и из њега је изашао краљ Хусеин, пришао мојој јахти и рекао: «You are long way to home» или «Далеко се налазиш од своје земље» када је видео аустралијску заставу. Руковали смо се, причали мало о једрењу, он је сео онда поново у свој хеликоптер и одлетео даље. Оставио је на мене утисак човека који је волео да лети, једри, скија и да се дружи са људима. Покушавам да живим неким таквим животом. Не носим оружје, немам пратњу, шетам се градом.
• Какви још људи остављају утисак на вас?
Успешни људи као што је на пример Мићко. Иако је Мићко настрадао у својој 19. години и остао комплетно непокретан, ви видите да је он овладао радом на рачунару, да изучава неке неизучене ствари, да се бори и ради и да има резултате иза себе које може да покаже. Мислим да је изузетно битно у животу да човек може да се окрене иза себе и каже: «Ја сам то урадио и то постоји».
Живот је бесмислен ако га само живите, тј. једете, спавате и умрете. Човек треба нешто да створи. Ствараоци остављају изузетан утисак на мене. Људи који нешто створе без обзира шта је то. Рецимо, кафе-куварица која је створила један ред и која зна да кад год донесе шољу треба дршку да стави са десне стране.
• Опет ваш перфекционизам?
Апсолутно. Кажем вам, разлика између војника аматера и професионалног војника је само у ситницама. Нема ту никакве велике разлике. Сви ми знамо да обучемо униформу, и аматер и професионалац... Али, професионалац ће мало боље то да уради. Сви ми знамо да ставимо беретку на главу, али правилно ће је ставити само професионалац, а аматер ће је навући на главу као кувар. Ту су разлике. Разлика између аматеризма и професионализма је само у ситницама. И ако овладамо тим ситницама и водимо рачуна о њима, крупне ствари ће се саме одрађивати и нећемо морати да водимо рачуна о њима.
• Да ли верујете у судбину?
Не. Мислим да је човек кројач своје судбине и да ми то можемо да мењамо кад год пожелимо.
• Сматрате да је читав ваш досадашњи живот био искључиво ваша одлука?
Да. Сплет околности у којима сам био је сигурно утицао, али у принципу сам ја тај који сам крив за све што сам урадио.
Мишљења сам да пред човеком увек постоје алтернативе и да је апсурдно рећи: «Не, не морам да доносим одлуку. Судбина ће је донети уместо мене». Најгоре пролазе управо они људи који не доносе одлуке и пуштају да их вода носи. Треба пливати, треба се борити и заузети став. Погрешан је приступ судбине да је свет предвидив, да је све већ унапред испланирано. Мислим да ништа није испланирано. У мом послу бити сујеверан, у шали да кажем, доноси несрећу. (смех)
• Питањем судбине дотичемо сферу религије. Да ли сте религиозан човек или сте и по питању Бога «неверни Тома»?
Ништа није џабе на овом свету. Можда због тога што сам изучавао све ове друге науке, религија ми је била запостављена. Врло мало знам чак и о православљу и изузетно ми је жао због тога. Једноставно нисам био у ситуацији где сам то могао да изучавам. Најближа православна црква је била удаљена 700 миља од места у коме сам живео. Тако да нисам успео да изучим довољно ни православља, а камоли мухамеданства, католичанства или будизма. Морао сам да изградим веру у себе и сматрам да у пословима којима сам се бавио човек мора да верује првенствено у себе. Верујем да има Бога и жао ми је што сам пропустио тај део. Мислим да су наш систем и црква криви што велики број људи, укључујући и мене, до јуче није знао правилно да се прекрсти. То је опет сплет околности, не волим да изигравам судију. Вероватно ће следећа генерација имати много веће шансе него ја да то боље изучи. Религија заузима мали део мог живота. Покушавам да урадим нешто у овом материјалном свету и да из њега извучем један максимум. То је отприлике мој принцип рада сада у овој фази у којој не налазим себе у духовном свету. Има ту доста контрадикторности. Тешко је бити духован човек у време када наспрам себе имате усташе и балисте, или када бити хришћанин и предати се лавовима и веровати да ће све то Бог да реши... Не могу то да прихватим тако у неком буквалном смислу.
• Када бисте променили угао посматрања, можда бисте нашли неку противтежу материјалном свету?
Можда не желим да знам за истину. Надам се да ће ми наши свештеници опростити на арогантности и да ће ми опростити можда моје незнање о свему томе, али живео сам под таквим околностима и то је то. Апсолутно респектујем и трудим се да учествујем у свим нашим православним церемонијама. Кад успем да се организујем и нађем довољно времена идем код оца Петра који ми је пријатељ, обиђем Светосавску цркву, упалим свећу... Мислим да је то још увек површно и да то није онако како би вероватно нашег Патријарха Павла радовало да се ја понашам.
• Који је идеал ваше друге половине – жене са којом бисте провели остатак живота?
Љубав је тема о којој сви ми сигурно јако мало знамо. Све што сам прочитао о љубави, почев од Шекспировог «Ромеа и Јулије» па до данашњих савремених писаца, није ми дало адекватан одговор. Нисам могао да нађем неког ко би могао да опише љубав и да је одреди и каже – то је то. Ако не знамо шта је то, прилично је тешко прокоментарисати и дефинисати каква је то љубав коју тражимо. Ја бих то другачије гледао. Жена која би била мој животни сапутник и у којој бих нашао све што очекујем од једне жене, била би јако успешна жена, амбициозна жена са јако пуно резултата иза себе. Значи, љубав у неком практичном смислу – без емоција. То би била жена којој новац сигурно није на првом месту. Мислим да лепота зрачи изнутра, не могу да опишем неку плавушу, бринету или црнку. Имао сам ту срећу да упознам много жена у свом животу јер сам живео брзо, путовао много и сматрам да ми је било јако тешко да успоставим, поставим и одржим породицу у неком класичном смислу, јер нисам класичан човек.
Правио сам заокрете од 180', али буквално 180'. Пример: једна од мојих првих љубави. Имао сам тада 17 година, живео сам у хипи свету, носио косу до појаса, свирао гитару и прикључио се једном антиратном покрету као што је био хипи покрет тих седамдесетих година. Убрзо након тога, ошишао сам се на јако кратко. Уписао сам Академију и ушао у једну војну институцију. То је ипак заокрет од 180'. Можете ли замислити ту особу која је била поред мене, која је упознала једног хипика и онда одједном видела једног официра испред себе. Човек кога је највише мрзела сигурно је био официр.
• То је искуство релативно младог човека. Какви сте били касније?
Не, не, ја сам читавог живота био такав и дан-данас то радим. Замислите сада следећу жену која је упознала једног официра – стабилног, стандардног по свим стандардима, који живи у лепој четврти, вози аутомобил који није старији од две године, има кредитне картице и све оно остало што иде уз статус. Одједном доносим одлуку да се дезактивирам, да саградим јахту и да будем неки Робинзон Крусо који ће да путује светом. То је ипак велики заокрет. Он једне сигурности официра који има каријеру пред собом и који је прилично брзо напредовао у тој својој краткој каријери прелазим на једног пустолова и то је очигледно био један шок.
Онда у тим временима док пловим морима доносим одлуку да продам јахту, да купим авион и да се винем у небеса и прелетим Атлантик.
Сада замислите некога ко ме упознао када сам дошао овамо са својим авионом – гастарбајтера који се вратио успешан у некој својој 34-35. години колико сам тада имао. Желео сам да направим малу авио-компанију и да се бавим тако неким послом. Зарађивао сам између 10 и 15 хиљада марака месечно, радио свега неколико дана у недељи и дружио се са апсолутном елитом, мислим финансијском, која је могла себи да приушти приватан авион до Кипра, Немачке... Радио сам за њих. Одједном, остављам све то и крећем у неки рат, постајем тамо вероватно неки Рамбо или, шта знам, Милош Обилић. Опет је то заокрет од 180. Онда од тог Милоша Обилића постајем Косовка девојка и радим ове ствари овде. (смех)
Сматрам да је био много већи проблем да мене неко прати кроз све то и да прави заједно са мном заокрете од 180'. Мислим да је то можда главни узрок породичне нестабилности, јер није лако направити четири или пет пута те заокрете од 180. Ко зна колико ћу још заокрета направити, тако да би та идеална жена била жена која може да прави те заокрете и која би вероватно и била срећна због тога. Замислите сада некога ко треба све те ствари да воли.
Тако да највероватније нисам идеалан мушкарац за већину жена овога света. Можда у неким сегментима. Ако би ме неко прихватио у целини, вероватно би ме доживео као врло тешког човека.
• Да ли себе сматрате моралистом или човеком широких схватања?
Јако сам толерантан у том делу, мислим да имам релативно богато животно искуство за 44 године, колико имам. Толерантан сам специјално на људске прошлости. Био сам у прилици да видим криминалце који су постали највеће патриоте и изузетно добри хумани људи. У овом рату је било пуно таквих случајева. Људи који су читавог живота живели са оне друге стране закона преко ноћи су се буквално пребацили на ову другу страну и постали велике патриоте, давали су чак животе за своју отаџбину, за друга или за неки задатак. И сâм сам направио толико заокрета да сматрам да човек увек може да се промени, да немамо право да судимо о људима.
Људска прошлост ме интересује чисто информативно као нека прича или доживљај. И у едукативном смислу да можда пронађем неку грешку коју је неко направио и да научим из туђе грешке. Мислим да сам пуно грешио, грешим и дан-данас и све то иде у један радни стаж, у један живот. Вероватно човек који никада није грешио није комплетан човек. Мислим да неком нешто фали ако није правио те заокрете, ако нема ни због чега да се каје у животу. За ове просторе сам сигурно изузетно отворен и толерантан човек. Мислим да уопште нисам моралиста. Људи треба да јуре своје осећаје, треба да се понашају онако како се осећају у тренутку и, наравно, треба се трудити да то не повређује околину.
• Последњих година сте везани за «Фонд Капетан Драган». Који је ваш крајњи циљ по питању Фонда?
Циљ ми је да Фонд прерасте у једну институцију која ће да постави неки стандард, морални стандард, да буде институција која ће се увек наћи ту када некога задеси нека невоља, да постоји адреса где може да се обрати. Циљ ми је да Фонд буде институција која ће окупљати младе људе, где ће људи који су волонтирали стећи неки стаж. И да тај Фонд једног дана тим младим људима волонтерима буде референца за неки посао или напредовање. Замислите 1.200 волонтера који знају да су дали свој неки допринос, да су сви резултати које је Фонд направио и његови резултати. То ми је циљ, да Фонд поставим на своје ноге. И све док не буде тако, нећу моћи да се измакнем одавде и направим неки нови заокрет.
