Новија српска трагедија, започета пре 15 година распадом тадашње Југославије, траје и сада, јер «демократски Запад» још увек није довршио черупање државе «реметилачког народа», што се «дрско и без осећаја за нову геополитичку реалност успротивио новом светском поретку» (читај: вољи САД и њених сателита).
Србија је 21. маја кажњена тако што је сепаратистичка струја у Црној Гори победила на референдуму за независност и тако формално стекла право да прогласи одвојену државу. Није ништа вредело постојање на стотине доказа о безочном фалсификовању приликом гласања.
Такозвана Организација за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС), разне провладине, а још више кобојаги невладине организације, о другим утицајним центрима политичке моћи дојеним парама из специјалних фондова САД «за развој демократије и тржишта» да и не говоримо, сви у један глас закључише: у Црној Гори је победила демократија. Та «стара европска држава је зато заслужила да поново постане независна» и одвојена од Србије – свог најприроднијег савезника, по нацији, вери, култури, историји и којечему све још не.
Београд је, наравно, углавном са тугом и неверицом слушао извештаје «експерата». А они су одмах после завршеног гласања без околишења и чекања рекли оно што су унапред утврђени победници и очекивали: референдум добише они за које су сви «упућени» унапред знали да ће тријумфовати.
У Црној Гори је сепаратистичка струја одмах затим похрлила на улице градова и већих насеља и запуцала из «свјетлог оружја да се чује на све стране». Престали су тек кад их је један од опозиционих првака упозорио да превремено славље може изазвати грађанске немире и насиље.
Баш некако у то време и у Београду су неки славили. Али, о томе касније. Пре тога нешто о понашању Европе и њених представника. Они су дошли у Црну Гору да тобоже јамче поштено спровођење референдума.
Претходно су, да би «навукли» противнике црногорске независности, измислили «чаробну формулу» о већини од 55 одсто изашлих бирача. Опозиција се на тај мамац лако примила. После тога је била само «ствар технике» да се прљави референдумски посао доведе до логичног краја и да се прогласи победа са «убедљивом већином» од «чак» 55,5 процената.
Изасланик Европске уније Лајчак је у тој работи имао и те како важну и зашто сада не рећи врло прљаву улогу. Без икакве озбиљне провере он је спремно одбио више од 200 конкретних приговора опозиције на исход референдума, јер је «тако записано».
А сад нешто и о поменутом слављу у Београду. Добро обавештени у некадашњој југословенској, а сада само српској престоници, причали су 22. маја да се у неким амбасадама европских и једне прекоморске земље успех референдума о црногорској независности претходне ноћи «славио скоро до зоре».
Придружила се та дипломатска калакурдија својим црногорским епигонима који су се спремно и понизно, по јавно или тајно саопштеном сценарију у Вашингтону и другим центрима моћи, лажно се позивајући на стољетну традицију независности и потребу да се ослободе «српских окова», коначно упутили ка измишљеном западном рају.
Замислите, у ту више него тужну причу укључили су се и људи чији су корени несумњиво српски и да трагедија буде још већа, велика већина тих «лучоноша независности» је и те како свесна свог правог етничког порекла.
И обични у политику не баш превише упућени људи у Србији могли су, иначе, «од прве» тачно да погоде чији су дипломатски представници и њихове амбасаде славили црногорску индипенцију. Закључак ове и жалосне и тужне епизоде би се могао свести на следеће: нашкодити Србима и Србији увек и на сваком месту, то је мода моћног Запада која ево траје већ више од деценију и по, а докле ће, то засад ни небо не зна.
На реду је сада, после наводно демократског одвајања Ц. Горе од Србије, судбина Косова и Метохије. Моћници из Вашингтона готово свакодневно шаљу Србима и званичницима у Београду цинично упозорење и уједно претњу: предајте земљу ваших предака, мирно и без отпора, јер је она и онако за вас већ изгубљена.
У Европи се, такође, у последње време множе гласови, посебно из Немачке, Аустрије и Енглеске (намерно изостављам Ирце, Шкоте и Велшане из ове приче, не спомињући Уједињено британско краљевство илити В. Британију) «у корист независног Косова».
Ватикан такође ради на отимачини Космета од Србије, мада за разлику од раније отворене подршке сепаратистима у Хрватској и Словенији, сада много перфидније и прикривено «да се власи не досете».
Неки српски политичари, тренутно на функцијама премијера (В. Коштуница) и председника (Б. Тадић) у последње време су упорно понављали да нико, у име званичног Београда, неће потписати сагласност да Косово и Метохија добије независност.
Утицајни Амери, како мало иронично, а помало и цинично Срби зову сада главне светске политичке и војне силеџије из САД, углавном се и не осврћу на решеност српских политичара да «не предају Косово добровољно». Као да хоће да им кажу: «Па нико вас неће озбиљно ни питати о томе. Јер, ми ћемо урадити што смо наумили, ма шта ви мислили и чинили».
Најновија вест је да су Коштуница и Тадић, дакле два челна политичара Србије, позвана у Вашингтон. Угостиће их, каже се у доста штурој агенцијској вести, лично држ. секретар САД К. Рајс.
Рајсова је у јуну већ угостила премијера Косова и Метохије Чекуа и председника те српске покрајине Сејдијуа. Није јој ни мало засметало што је актуелни косметски премијер још у време када се заједно са хрватским сецесионистима борио да протера Србе са њихових вековних огњишта у Хрватској, починио многобројне и стравичне злочине.
К. Рајс, а и други амерички функционери, очито и не хају за злочине које чине њима одани и потчињени политичари, већ им, како се то показало у случају српских политичких вођа, једино сметају они лидери који нису спремни на сваки миг Вашингтона да понизно клече и моле.
Рајсова је, дакле, «заборавила» ко су Чеку и његов истомишљеник Сејдију и само је од њих, ако је веровати кратким агенцијским извештајима, затражила да «осигурају безбедан живот мањинских група на Косову».
Кооперативни «амерички пријатељи», у лику Чекуа и Сејдијуа, су наравно спремно дочекали питање и очекивано одговорили: «Нема никаквих проблема, поштоваћемо сва људска и мањинска права, само да добијемо независност од Србије».
САД су, ако је ценити по коментарима касније изреченим у Вашингтону, спремне да прихвате «часну реч» Чекуа и Сејдијуа. Сви докази Србије и чињенице о томе да би се једностраним проглашењем дела њене суверене територије за нову државу такозвана међународна заједница дебело огрешила о сва постојећа и важећа права изгледа да ништа не вреде пред силом која не хаје за истину и правду.
Србија, сва је прилика, неће по жељи њених тобожњих западних пријатеља драговољно пристати да је лише историјске колевке – Косова и Метохије. Добро би дошло да јој у том истинољубивом напору подршку пруже не само прави руски родољуби, већ из строго политичко-практичних разлога и званична Москва.
А где је, заправо, у свим овим процесима и великој геополитичкој смутњи око српског Косова и Метохије, Русија? Најкраћи одговор – свугде и нигде. У Контакт групи, која се бави и проблемом Косова и Метохије, глас Русије је сувише усамљен да би био довољно снажан и утицајан. Истовремено, нада у неки вето Москве, када се у УН буде одлучивало о судбини Космета, све је мања и тања. Јер, како зли језици кажу, «Москва је и раније трговала српским интересима, па зашто то не би учинила и овога пута».
С друге стране, ваља се подсетити и не тако давне изјаве шефа руске дипломатије Лаврова. Он рече: «Не можемо ми бити већи Срби од Срба», вероватно у покушају да направи алузију на слаб полет Београда кад се ради о заштити српских интереса на Косову и Метохији.
Шта та Лавровљева изјава заправо значи остаје да се сачека и види. У сваком случају, стара српска изрека «у се и у своје кљусе» важи и у овим за Србе болним и језним временима.
Постоји, истина, нада и вера да ће се, раније или касније, политички распоред моћи у свету барем донекле изменити, али тада не на штету, већ у корист Срба. А они су, упркос неизмерним патњама и прогонима у протеклих 15 година, показали да су махом људи од карактера и истрајни, све у науму да докажу како нису, током страшног периода ратова и сукоба, тражили и отимали туђе, већ само покушали да очувају своје.
Нада, дакле, умире последња. Хоће ли и када Срби дочекати остварење своје велике жеље да се о судбини народа и његове државе не одлучује само по вољи једне силе, већ на основу елементарне правде и поштења, питање је сад велико и недокучиво.
