Римски папа Григорије IX је 9. децембра 1237. године обзнанио крсташки поход против пагана – Финаца и Руса. Папа је именом Свевишњег обећао опроштај грехова свим учесницима похода, а палим у боју – вечно блаженство. Припреме су потрајале преко две године. Прикупивши велику војску којој су припојени одреди потчињених Финаца и норвешки ритери, баш као на Турке и Свету земљу, уз певање светих псалама, с крстом испред, војска се укрцала на бродове. Прелазак преко Балтичког мора до Абоа и од Абоа до ушћа Неве обављен је сасвим успешно, и непријатељска флота је гордо ушла у њене воде. Уздајући се у многобројност војске, шведски јарл Биргер који је стао на чело крсташког похода против Православља, рачунао је да пре свега нападне Ладогу, и пошто се ту учврсти да онда удари на Новгород. Коначан циљ похода представљало је покоравање новгородске земље и превођење Руса у латинство. Поход шведских крсташа био је несумњиво усаглашен са дејствима ливонских ритера, када су ови 1240. г. насупрот обичају не током зиме већ лети предузели офанзиву на Изборск и Псков. Услед тога је у лето 1240. године Новгород нападнут из два правца: с југозапада су упали немачки ритери, док су са севера надирали Швеђани.
У то време у Новгороду је владао млади 19-годишњи кнез Александар Јарославич...
Тренутак најезде одабран је успешно за завојеваче: Русија је лежала у рушевинама после страшне татаро-монголске најезде. И премда новгородска и псковска земља није претрпела непосредан војни упад, они нису били у стању да самостално пруже отпор, без владимирске и суздаљске војске (тако су бар сматрали завојевачи).
Али, ни Александар Јарославич није узалуд губио време. Од самог почетка своје владавине градио је одбрамбене положаје. Током три године изграђена је утврђена линија дуж реке Шелоне која је штитила Новгород од упада војске Тевтонског реда.
Ствари су на северу стајале знатно горе: ту је постојала само једна моћна тврђава – Ладога. Али то није било довољно – непријатељ је ту тврђаву могао једноставно заобићи. Но, кнез није имао ни снаге ни времена за изградњу нових утврђења, те је зато знатно ојачао извидничку службу у доњем току Неве, наложивши старешинама племена Ижора надзор над морем. Такође је успостављен систем преношења важних саопштења у Новгород. И поред тога, почетак упада Швеђана представљао је за кнеза непријатно изненађење. Извиднице ижорског старешине Пелгусија, коме је Александар наложио балтичку «поморску стражу», приметиле су у првој половини јула 1240. године флоту како се креће заливом. Приближивши се ушћу Неве, флота се постројила у непрегледан низ и зашла у пловни део Неве.
Чим је непријатељ опажен, ижорски старешина Пелгусије је сместа послао у Новгород првог гласоношу. Коњанику је требао читав дан да пређе пут од Неве до Новгорода, али су још пре мрака у Новгороду већ знали за упад. Млад и страствен, Александар је сместа почео да дејствује.
Искрцавши се на ушћу Неве, јарл Биргер је младом кнезу послао писмо:
«Узмогнеш ли, успротиви се, али ја сам већ ту и пленим земљу твоју». Деветнаестогодишњи Александар Јарославич није дуго туговао због малобројности своје дружине, већ јој се обратио: «Браћо! Није у сили Бог, већ у правди!»
Кнежево свето одушевљење пренело се на народ и војску, у свакоме се појавила увереност у победу праведне ствари. Војска је кренула из Новгорода према Ижори. Кретала се дуж Волхова и Ладоге. Ту јој се придружио одред Ладожана, а потом су се придружили Ижорци. Читава војска је, преваливши 150 км пута, до јутра 15. јула стигла на место искрцавања Швеђана.
Александру је био потребан изненадан удар. По кнежевој замисли, двоструки удар дуж Неве и Ижоре требало је да у угао који чине те две реке сатера најважнији део непријатељске војске и да истовремено ритерима одсече пут за повлачење и да их лиши бродова. Предводник страже Пелгусије је пред битку чуо шум чамца. Како чамац тако и веслаче обавијала је магла. Видело се само како двојица младих витезова стоје у оклопима. Старији међу њима је јасно рекао: «Брате Глебе, заповеди да се брже весла, похитајмо у помоћ рођаку нашему, Александру Јарославовичу», и привиђење је нестало у магли. А кнез Александар се пред поход молио светим кнежевима Борису и Глебу. Ободрен чудесном појавом, кнез је кренуо у бој.
Битка је почела око једанаест сати ујутру. Престројивши се из походног у борбени поредак, руска војска је изненада ударила на непријатеља из шуме крај реке. Улазак пукова у окршај није био у виду хаотичног налета. До танчина познавајући положај шведског логора, Александар је направио јасан план битке. Његова главна идеја састојала се у наношењу главног удара на ритерски део шведске војске који се налазио на обали, уз истовремено одсецање преосталих снага које су остале на бродовима. Следећи тај план, главнина руских снага – коњица дружине – ударила је у центар шведског логора, тамо где су били смештени команда и најбољи део крсташког ритерства.
Убрзо је новгородски кнез доспео у само средиште битке, недалеко од златоврхог чадора у коме су те ноћи почивали јарл и краљевић. Одатле су се они, окружени са неколико густих прстенова телохранитеља, бранећи се од Новгорођана, повлачили према краљевом броду. Пешадијске и коњичке јединице су се током битке спојиле и требало је да непријатеља одбаце у воду. Управо тада се и одиграо знаменити двобој кнеза Александра са јарлом Биргером. Јарл је јахао замахнувши мачем, а кнез – истуривши копље напред. Биргер је био уверен да ће се копље или сломити о његов оклоп, или склизнути у страну. Зато мач – тај неће издати. Али је Александар у галопу погодио Швеђанина у преконосницу под визиром шлема, визир се подигао и копље се дубоко зарило јарлу у образ. Погођени ритер је пао штитоношама на руке.
Недалеко од Александра борио се и Новгорођанин Сбислав Јакунович. Његова снага и храброст многе су у Новгороду задивили. И у тој бици се показао као неустрашив борац. Сбислав није имао ни копље ни мач. У његовој крепкој руци пресијавала се моћна бојна секира, којом је лево-десно секао, обарајући насрнуле непријатеље. Штитови су пуцали и ломили се од моћних удараца, разбијали се ратнички шлемови, падали на земљу мачеви избијени из руку... У штуром ретку из летописа назире се јарки карактер тог ратника: «Он такође наваљујући многократно, бијући се једино секиром, не имајући страха у срцу. И падоше неколицина од руке његове, и подивише се сили његовој и храбрости».
Новгородска пешадија је под вођством Мише дуж Неве рушила мостиће, одбацујући Швеђане и са копна и са воде, заузимајући и потапајући непријатељске бродиће на једра. Лево крило на челу са Јаковом Полочанином преотело је коње и пробило се малтене до ушћа Ижоре. А у центру логора се био тешки бој, ту су се Швеђани борили до последњег даха.
Шведска војска је изненадним нападом била разбијена у неколико већих и мањих делова које су Новгорођани сатирали, део по део потискујући ка реци. Швеђане је захватила паника. А онда се изнебуха срушио и јарлов златоврхи чадар! То је млади Новгорођанин Сава, растерујући Швеђане, упао у њега и с неколико удараца подсекао стуб чадора. Читава новгородска војска је рушење шведског чадора поздравила победничким покличем. О томе је у летопису посебно, премда и кратко, речено: «Пети од његових младића, по имену Сава, наишавши на чадор велики и златоврхи, подсече стуб чадора. И пукови Александрови, видећи пад чадора узрадоваше се».
Ускоро су Руси читавом дужином логора избили на Неву, потиснувши Швеђане до воде и докрајчујући их једног по једног; поједини су се бацали у реку али би убрзо тонули у тешким оклопима. Неколико скупина Швеђана успело је да стигне до бродова. Одбацујући бродски мостић у море, не обраћајући пажњу на позиве у помоћ од рањеника, отискивали су се од обале Ижоре, устремљујући се на средину те омање речице, а затим на широку глатку површину Неве. Али, ни издалека нису сви успели да се пробију до бродића на једра. Заостали појединци, а таквих је било доста, бацали су се у реку, препливавали је и хитали у шуму, надајући се да се тамо сакрију. Али, реткима је то пошло за руком. На левој обали Ижоре, куда није прошао Александров пук, дејствовали су одреди ижорских ратника, довршавајући уништавање војске освајача.
Муњевито изведена битка донела је сјајну победу руској војсци. Надареност и храброст младог војсковође, јунаштво руских ратника обезбедили су брзу и славну победу уз врло мале губитке – пало је двадесетак Новгорођана и Ладожана. Александрова дружина се славно вратила у Новгород. Због одважности испољене у бици народ је Александра Јарославича прозвао «Невски». Том битком започела је борба Русије за очување излаза на море, толико важног за будућност руског народа. Победа је спречила губитак обала Финског залива и није дозволила прекидање трговинске размене са другим земљама, и самим тим олакшала руском народу борбу за свргавање татарско-монголског јарма.
Тако се завршила битка пресудна за живот наше земље, битка у којој су руски ратници под руководством још сасвим младог кнеза одбранили своју Православну веру, своју земљу, своју независност. Две године касније ће на леду Чудског језера бити стављена коначна тачка на антисловенски, антиправославни крсташки поход шведских и немачких завојевача уз «благослов» римског папе.
Као одговор на ритерску експанзију, Александар Невски се за помоћ обратио Златној Хорди, склопио са њом савез и побратимио са Батијевим сином Сартаком, који је вероватно примио хришћанство.
Извори:
1) Уџбеник историје за 4-5. разред гимназије, под редакцијом А.М. Куликове, «Сфинкс», СПб, 2000. Одатле је узет цитат за епиграф.
2) «Приче руских летописа», зборник, Т.Н. Михељсон, Д.С. Лихачов. Новосибирска издавачка кућа, 1995.
3) «Невска битка», А. Дегтјарев, «Литература», Лењинград, 1991.
4) «Литература и култура Старе Русије», под редакцијом В.В. Кускова, «Висока школа», Москва, 1994.
