Србија ће до краја ове године поново бити изложена страховитом притиску Америке и њених европских сателита, а све у циљу добровољног пристанка на отимање Косова и Метохије (Космет).
Свако ко уме барем почетнички политички да расуђује јасно види да Вашингтон Србији нуди, уместо правде и права да очува целину властите територије, кривду и тешко понижавање, цинично и без икаквог прикривања, .
Амерички дневник "Вашингтон пост", за који упућени кажу да обично преноси ставове владе САД, без устезања је, протеклог месеца, оптужио српског премијера Војислава Коштуницу "за национализам", док је према председнику Борису Тадићу био блажи. Али, тај утицајни лист је обојици политичара саветовао да се "ману прошлости", а потом помире са губитком Космета и тако своју земљу "квалификују"за европске и НАТО интеграције.
После тог написа уследила је читава канонада истоветних ставова. Просто су се утркивали водећи западноевропски званичници и "одана" електронска и писана гласила, да из све снаге "дувају" у исти рог са Америма, око судбине Космета, боље рећи Србије.
Личило је то на "хорско певање" из доба такозване социјалистичке заједнице. Тада су, сећамо се, генсек КП СС Леонид Брежњев и његове колеге из Пољске, Источне Немачке, Чехословачке, Мађарске, Румуније и Бугарске, увек и о сваком питању имали потпуно сагласно мишљење. Запад је то подсмешљиво-иронично коментарисао и тврдио да у "тоталитарном политичком систему друкчије и не може бити".
Ако ћемо казати праву истину тада није претерано рећи да су Брежњев и његови другови-руководиоци из поменутих источноевропских земаља били права мала и дубоко наивна деца за данашње западне моћнике, на челу са Џорџом Бушом, Тони Блером и групом њима сличних, јако мрачних, ликова.
Такав закључак и те како је видљив по ономе што поменути двојац и цела политичко-пропагандна калакурдија која их прати сада раде Србији и српском народу. Прети се свакодневно, такорећи из сата у сат, а све у циљу остварења стратешки важног интереса: Англосаксонци, предвођени САД, желе да подаре Космету (15 одсто површине Србије), формално независтан положај, са намером да и у будуће, потпуно контролишу јужну српску покрајину, политичке и све друге процесе који се тамо одигравају.
Кад о Косову познату причу не трубе Амери, здушно је настављају Блер и његови помоћници, плус "независни" новинари, па чак и тако "непристрасна величина" , као што је директор Краљевског института из Лондона Џонатан Ајл.
Прикључе се ту и тамо моћни људи Француске и за кажњавање већ најмање сто година увек спремни Немци. Као ђаволови шегрти у тој работи служе актуелни словеначки министар иностраних дела Димитрије Рупел, а повремено и председник те некадашње југословенске републике Јанез Дрновшек. О другим играчима у тој закулисној игри да се и не говори.
Частан изузетак је румунски председник Трајан Басеску. Упућенији кажу да је он против независности Космета, јер има на уму да би се, на основу тог преседана, око два милиона Мађара, насељених у румунској покрајини Ердељ, могли побунити и затражити припајање "земљи-матици".
Русија, међутим, шаље Београду и даље не сасвим јасне сигнале. У Београду је, додуше, поткрај јула лансирана прича да је премијера Коштуницу, током његове посете САД, телефоном позвао председник Владимир Путин и обећао вето Москве у Савету безбедности УН, у случају Космета, ако Србија пристане на уговор о изградњи гасовода са "Гаспромом".
Уколико је та прича тачна, Србија би можда могла и да се нада руском вету, јер је у међувремену потписан протокол о изградњи поменутог гасовода кроз српску територију. Али, авај, Русија није била само велика непознаница за њеног славног песника, већ и дан данас је за многе политичке аналитичаре "проблематична земља", у чију се доследност тешко поуздати.
Водећа западна гласила су јављала овога лета, много пута, да са Русијом, што се Космета тиче, "неће бити проблема". Иако Москва повремено "диже гард" претећи ветом, на крају ће, по већ устаљеном дугогодишњем обичају да "легне на руду" и постигне неки компромис са Вашингтоном и другим центрима моћи.
Укратко речено, положај српских политичара задужених да у текућим догађајима чувају и сачувају територијални интегритет земље, изгледа као права немогућа и безнадежна мисија. Они су, наиме, вољом Вашингтона, натерани да преговарају чак и са ратним злочинцима Агимом Чекуом, Хашимом Тачијем и њима сличним, иако унапред знају да је то само фарсична представа за јавност, јер је пресуда о отимању Космета од Србије већ давно донета у кухињи тобожње међународне заједнице (САД, плус европски и други сателети).
Коштуница истина рече да нико од важних политичара у Србији неће прихватитии "наметнуту независност Космета". Исто се чуло и из уста Б. Тадића. Моћници у Вашингтону и њихове европске синекуре нимало се, како се примећује на основу њихових потоњих коментара, не узбуђују због таквих изјава челних српских политичара.
Вашингтонски стратези рачунају на договор са Русијом и Кином, приликом гласања о статусу јужне српске покрајине у Савету безбедности УН, или ако то којим случајем изостане спремни су и на "резервну варијанту".
Та варијанта подразумева да САД и њени истомишљеници признају, једнострано и кршећи повељу УН, део суверене српске територије за посебну државу и тиме ипак учине Космет каквим-таквим "субјектом међународног јавног права".
Носиоци идеје о независном Космету у Вашингтону спремни су, ипак, да пре него што учине "одсудни корак", пронађу међу Србима новог Вука Бранковића (према легенди он је издао кнеза Лазара у знаменитој бици против Турака на Косову пољу), јер би тако њихово политичко силеџијство добило пун и необорив међународни легитимитет.
Уколико се, међутим, на крају крајева не нађе неко ко ће одиграти улогу савременог Вука Бранковића, ратољубиви Буш млађи и припадници његове клике знаће већ да домаћој и светској јавности објасне због чега у случају Космета треба направити "изузетак - државу".
Рок да се то "јуначко" дело учини већ је у вашингтонском седишту новог ЦК-а одавно утврђен: крај ове, или сам почетак идуће године. До тада Срби се морају потрудити и задржати своје Јуде по страни, а истовремено омогућити Коштуници да одржи обећање.
Један Србин-политичар се, истина, већ јавио да буде национални Јуда-издајник и добровољно потпише предају Космета. То је први градоначелник Београда, после петооктобарске "наранџасте" револуције у Београду (2000. године), и кратко време скандалозни амбасадор бивше СР Југославије у Вашингтонуј Милан Ст. Протић.
Он је у ауторском тексту, објављеном у једном београдском дневнику, признао да би без устезања и зарад евро-атлантске будућности земље изашао у сусрет Америма и признао Космет за независну земљу.
Ст. Протић, коме већина Срба који га знају и не изговарају име, већ уместо тога само прва два почетна слова очевог имена (што само по себи довољно казује колико је тај амерички ђак "цењен" у својој земљи), нудећи се за српског Јуду, јавно признаје да је он лично у данашњој Србији "нико и ништа".
Заиста прескромно, до бола, од човека који је студирао у САД и несумњииво је и даље високо распоређен на листи омиљених српских политичара у Вашингтону. Колико је Протић важан сведочи и чињеница да је он, упркос катастрофалном поразу на прошлим парламентарним изборима (његова политичка партија добила око један одсто гласова) и даље "обавезан инвентар" на српским телевизијама, почев од нациналног РТС-а, па закључно са локалним и најмањим тв-има. Што би се рекло "уста има и не затвара их".
Протић је, без икакве сумње, дика и прилика соја "нових Срба". За њих је отаџбина увек и на сваком месту само "ова земља", а оно што кажу и траже обесни вашингтонски жреци обавезујућа заповест која се буквално и понизно прихвата "у ставу мирно" и са слоганом "вазда спремни да изврше".
Тај нови облик фашизације света који се, као нека врста политичке куге проширио из вашингтонске отровне лабораторије, диљем света додирнуо је, ако је ценити по злосрећном Ст.Протићу, чак и "небеску Србију".
Цео протекли век српски народ је храбро и уз милионске жртве устајао против окупатора и њихових домаћих издајника. Захваљујући тој мисионарској улози и жртвама настале су две југословенске државе.
Сва је прилика да се, на почетку 21. века, историја понавља. Питање је само да ли ће овога пута надвладати гласници и присташе новог-америчког фашизма, или ће слободољубиви Срби, којих је бројчано огромна већина, опет, макар и уз нове-велике жртве, победити и доказати да у борби за истину и правду никаква цена није превисока.
