Живи у Босни човек као што је Насер Орић. Реч «човек» примењива је на њега само из формалних разлога. Он има две руке, две ноге – све у свему, има оно што га чини налик човеку. Заправо, Орић није ништа више човек него некакав Чикатило (
највећи масовни убица у СССР).
Некада пре, још у доба југословенске федерације, био је милиционер. Бранио је грађане који поштују закон од криминалаца. Служио је као специјалац МУП-а, и чак је краткотрајно био међу личним телохранитељима Слободана Милошевића. Онда се федерација распала, и у бившој Југославији је букнуо рат. Насер Орић се вратио у Босну и стао на чело одреда територијалне одбране у зони села Поточаре недалеко од Сребренице. Касније је тај одред постао језгро босанске оперативне групе «Сребреница».
Сребреница је мали рударски градић у Источној Босни. У рударе је ту традиционално одлазило муслиманско становништво, а у околним селима и салашима живели су Срби бавећи се пољопривредом. Срби и босански Муслимани су наизглед мирно живели једни другима у суседству, али као што често бива, с почетком рата је све оно добро сместа заборављено, а на површину је избила крв, прљавштина и мржња.
Све је почело, по обичају, у кобном граду Европе Сарајеву. Муслимански бојовници су марта 1992. г. на прагу православне цркве пуцали у српску свадбу – кажу да су имали нерашчишћене неке личне рачуне, али сада то више није важно. Муслиманска и српска заједница објавиле су једна другој рат. Влада Босне на челу с Алијом Изетбеговићем прогласила је независност републике. У читавој Босни и Херцеговини Муслимани су кренули да кољу Србе и да под своју контролу стављају градове. То није било тешко – босански Срби чинили су мањину градског становништва, и Југословенска народна армија им, онако збуњена, није пружала никакву подршку.
Борци Насера Орића су априла 1992. г. успоставили контролу над Сребреницом. А 6. маја, на Ђурђевдан, почело је клање локалне српске заједнице. Орићеви летећи одреди су спалили село Блечево у општини Братунац и поклали село Гнион. Онда су дошла на ред села Скелане, Опарица, Ћосиће, Ратковац, Крушиће. Убијано је истанчано. Жртвама је најчешће пресецано грло и кроз прорез извлачен језик (то се зове «колумбијска кравата»). Бежећи од покоља, многи српски житељи Сребренице напустили су град. У општини Сребреница је до краја 1992. г. уништено 21 српско село, у општини Братунац – 22 села. На «крвави Божић» (децембар 1992 – јануар 1993. г.) Орићеви бојовници су поклали велико српско село Кравице – само током једног дана 7. јануара зверски је убијено 46 и рањено 36 цивила. Сви који су то могли, побегли су. Они који нису хтели или нису могли да беже, немилордно су убијани. Орићеви борци су пуцали чак и у мачке и псе који су остали у опустелим кућама. А на крају су још и спалили свих 690 кућа и православну цркву.
Укупно је у доба док је Насер Орић командовао оперативном групом «Сребреница» уништено преко 150 српских села и салаша и убијено преко 3.500 људи. Узгред буди речено, не само Срба. Орићеви кољачи убијали су и Муслимане – на пример, оне који су у својим кућама крили православце.
Насер Орић је у граду завео режим који се може назвати само етничким терором. То чак нису ни биле чистке. Чистке претпостављају «коначно решење питања», а Орићу није било потребно да решава питање са Србима кардинално. Била му је потребна непрестана текућа трака жртава – људи који доспеју у шаке Орићевих кољача, страдали су дуго, каткад и месецима. Бацани су у казамате где су мучени, потом би их пуштали, па поново хватали, и пакао би се опет понављао...
Орићеве бојовнике су звали «поколи» – тако на Балкану зову вампире. Као и вампири, долазили су ноћу у српске куће, опкољавали српске салаше, убијали и черечили лешеве. Изазивали су ужас код цивила – укључујући и истоверце. Ти су се створови заиста наслађивали крвљу и туђим патњама.
Владавина «покола» трајала је три године. У лето 1995. г. војска босанских Срба под командом генерала Ратка Младића је, после вишегодишње опсаде Сребренице, сломила жестоки отпор Орићевих бојовника и заузела град. Ретки преживели православни житељи Сребренице причали су Младићевим војницима такве ствари од којих су чак и одрасли мушкарци који су већ штошта видели и привикли на крв, преко ноћи поседели. Младићеви борци видели су обогаљену децу, безубе старце («поколи» су им чупали зубе зарђалим пљоснатим клештима), жене ископаних очију... Тако нешто било је немогуће опростити. И почео је узвратни терор.
Колико је Муслимана убијено у Сребреници – нико не зна. Према западним гласилима, «етничка чишћења» у Сребреници однела су животе 8.000 Бошњака. То је несумњиво преувеличано, и то на десетине пута. У извештају Комисије за истраживање догађаја 10-15. јула 1995. г. у Сребреници каже се да су војне и полицијске снаге РС ликвидирале «преко хиљаду Босанаца». Али, чак и тај извештај по мишљењу многих српских стручњака носи потписе људи које је специјално у ту сврху одабрао представник окупационих снага у БиХ Педи Ешдаун. И још кажу да се Ешдаун морао добрано потрудити да пронађе «потписнике» тог документа. Ипак, очито је жртава било и са бошњачке стране, и њихов се број пење најмање на десетине.
Ко је од њих био умешан у крваве работе Орића и његових вампира, није тачно познато. Важно је друго – управо је Сребреница у очима западног јавног мнења постала символ чудовишних злочина православних Срба против својих бивших суседа у Југославији. Познати паладин демократије Џорџ Буш назвао је трагедију Сребренице најмасовнијим убијањем цивила у Европи од времена Другог светског рата. Пре годину дана чак је у специјалном наступу пред нацијом поводом десетогодишњице те трагедије изјавио: «Масовно убиство скоро осам хиљада мушкараца и дечака било је најсуровији покољ цивила у Европи од времена Другог светског рата и мрачно подсећање на то да постоје зли људи који безобзирно и немилосрдно убијају невине».
Иза читаве те типичне високопарне англо-саксонске реторике губи се, нестаје у сенци злокобна фигура босанског убице и правог крвника Сребренице – Насера Орића.
Не може се рећи да је Орићева крвава работа Западу била сасвим непозната. Канадски новинар Шилер, коме се Орић хвалио снимљеним сценама суровог обрачуна са српским цивилима (те је кадрове назвао «The Greatest Hits of Naser Orich») писао је у свом чланку: «Орић је најкрвожеднији убица. Видео сам ... мноштво лешева, спаљене куће, одрубљене главе...» Шилера су потресли кадрови фрагмената експлозивом уништених људских тела. «Послали смо их на Месец» – самозадовољно је приметио Орић.
А шта је са Хашким трибуналом? Истим оним који принципијелно и доследно гони и кажњава ратне злочинце који су окрвавили руке крвљу невиних жртава? Истим оним који је у свом казамату усмртио прво председника Републике Српске Крајине Милана Бабића, а потом председника Србије и Југославије Слободана Милошевића?
Потребна документа за Орићево хапшење Хашком трибуналу је још у јулу 1996. г. доставио тадашњи министар правде Републике Српске Марко Арсовић. Но, трибунал није нарочито журио са Орићевим хапшењем, а и он је са своје стране спретно избегавао сусрет са изасланицима трибунала.
Априла 2003. године – пет месеци после ослобађања Сребренице од његове крваве власти – Насера Орића су ипак у Тузли ухапсили миротворци СФОР и предали Хашком трибуналу. Хашки трибунал је јула ове године Насера Орића осудио на две године затвора. А пошто је Орић у притвору провео три године и два месеца, сместа му је урачунато време проведено под истрагом и... одмах је ослобођен, још у судској дворани.
«Две године затвора добија се за крађу у самоуслузи» – изјавио је председник Србије Борис Тадић, рекавши да пресуда Орићу представља «највећу срамоту Хашког трибунала». Тадић је политичар који је несумњиво оријентисан на Запад; уосталом, други сада и немају шансу да заузму руководећа места у покореној Србији. Али, чак се и Тадић, који савршено јасно схвата «ко је газда у кући» и памти колико пеку ударци НАТОвског корбача, осмелио да дигне глас против хашког «правосуђа» које је понизило Србију. Зато што се чаша стрпљења прелила чак и код најоданијих слугу Велике Западне Демократије.
А зашто је Орић фактички ослобођен оптужбе? Није ваљда да се оптужба није потрудила да прибави потребне доказе његове кривице? Ма не, потрудила се. Тужилац Јан Вибен је добро и професионално обавио посао, оптужба је поткрепљена стотинама изјава сведока, албумима с фотографијама, видео-материјалима. Све је то по мишљењу тужилаца било сасвим довољно да крвник Сребренице буде осуђен на 18 година затвора.
Међутим, суд је одлучио другачије. Хашки трибунал сматра да Орић, који је починио геноцид против босанских Срба и изазвао борце генерала Младића на узвратни терор 1995. г. што је, на крају крајева, и постало повод да се Запад умеша у рат, у суштини ни за шта није крив. И то, свакако, има своју дубоку логику.
«Он је, наравно, кучкин син, али наш кучкин син» – рекао је својевремено Рузвелт о никарагванском диктатору Сомози. Орић је, несумњиво, вампир и убица, али је то припитомљени вампир и убица. Специјално «истрениран» за православце.
Раније се, током рата, Орић радо сликао загрљен са специјалним представником Генералног секретара ОУН у Босни и Херцеговини Жаком Полом Клајном. Без обзира на своје француско име, Клајн је амерички дипломата, између осталог познат и по својој зоолошкој мржњи према Србима и православним хришћанима en mass. С таквим пријатељима, Орић није требало да се нешто посебно прибојава трибунала. И заиста – сада су они који су Орића искористили као припитомљеног вампира у пројекту «дехришћанизације Босне» сматрали да га могу извући из Хашког казамата. Вампир се тријумфално вратио у отаџбину. БиБиСи с лоше прикривеном злурадошћу саопштава да босански муслимани Орића сматрају херојем и сматрају да га је трибунал оптужио само зато да избегне оптужбе за предубеђење против Срба.
Али, осим Хашког трибунала има и других судова. Чак и ако сребренички крвник успе да избегне освету оних који теже васпостављању правде, чека га другачији Трибунал. А на том Трибуналу неће више бити никога да се заузме за њега.
