У суштини, занимање за историју козаштва тек почиње да се јавља – однедавно је трагање за сопственим коренима постало уобичајено. Међутим, често чак и о читавим Војскама (Војска – козачка војно-територијална формација) врло мало знамо – као, рецимо, о Бугској. Руска армија је први пут избила на Јужни Буг 1737. године – извршавајући задатак уништавања Турака у Очакову и Молдавији, одакле је султан претио аустријским савезницима. Река Буг представљала је одличну природну границу и требало је утврдити. Запорошки козаци су се ту насељавали још од 16 века, али су доњи ток и лиман затварали турски топови у Очакову. Фелдмаршал Миних је тврђаву малтене случајно заузео – ђуле је погодило барутану. Одлучено је да се освојени Очаков напусти, и повлачење је изведено узводно Бугом до Андрејевског утврђења које су још запорошки козаци основали. Узгред, управо су они били водичи и истурена извидница у том рату, као и у Кримским походима. Русија се на Црноморској обали учврстила још у доба Катарине Велике, после победе у рату 1768-74. године. Рат је представљао резултат интриге усмерене на слабљење руског Југа. То је било немирно раздобље: устанак конфедералиста у Пољској, побуна у западној Украјини, утицај аустријског савезника... Иза тих догађаја је, овако или онако, стајао француски кабинет који је подржавао Турке – главне непријатеље Аустријанаца са којима су се Французи надметали за европско лидерство. Повод за рат пружио је напад украјинских устаника-гајдамака (бунтовника против пољских спахија) Максима Железњака на градић Голту (сада Первомајск Николајевске области), на територији под влашћу кримског хана. Железњак је био пољски поданик, као и командант напада стотинар (поручник) Шило, али су Турци објавили рат Русији. Рачунали су да ће се спојити са Пољацима, прошавши кроз Молдавију, уздајући се у благонаклоност Аустријанаца и подршку Француза. Међутим, већ је засјала звезда Петра Румјанцева који је потом назван Задунајски, а у Пољској је против конфедералиста војском командовао Александар Васиљевич Суворов. Рјабаја Могила, Ларга, Кагул – чувене су битке тог рата. У њима су учествовали козаци из многих војски. Руски војник је први пут после Свјатослава Кијевског крочио преко Дунава – судбина кампање је после победе генерал-лајтнанта Суворова код Козлуџе 9. јуна 1774. г. била решена. Мировни споразум је потписан 10. јула у сеоцету Кучук-Кајнарџи. Порта је Русији препустила Кабарду, Кин-бури, кримске тврђаве, признала независност кримског ханата. Али, најважније је било признање руског протектората над турским хришћанима: Русија је на себе преузела обавезу заштите великог броја турских поданика. Одобрено им је и пресељавање у Русију. Тако су се 1775. године у пограничној области дуж Јужног Буга населили арнаути – добровољци из редова Валаха, Бугара, Срба, Молдаваца, Албанаца, који су током рата били у руској служби. Руским војскама су се углавном прикључили током Дунавског похода. Основали су насеља Новогригорјевскоје, Арнаутовку, Скаржинку, Тројицкоје. Ту су насељени и козаци добровољачког Нововрбованог козачког пука, образованог у западној Украјини од бегунаца од пољског покоља. Досељеника је 1776. године било већ преко хиљаду. За њих су уведене пореске и трговинске олакшице – Русија је била заинтересована за колонизацију огромног простора јужно од Умана од Дњестра до Азовског мора. Досељеницима је дато у власништво 109.407 десјатина (десјатина = 1, 092 хектара). Њихова насеља су по козачкој традицији називана «станице»: Соколи (сада Вознесенск), Раково, Михајловка, Фјодоровскаја (Нова Одеса), Касперовка и друге – све у садашњој Николајевској области. Стварањем насеља руководио је генерални гувернер (војно-административни управитељ губерније) Новорусије Григориј Потемкин (у козачкој средини назван «Грицко Нечешљани» због огромне перике) – истакнути државник и поприличан деспот. Међутим, Турци су сачували главне тврђаве на обали, између ушћа Дњепра и Дунава, међу којима су највеће биле Очаков и неосвојиви Измаил.
«Вечни мир» је потрајао нешто преко 10 година: 13. августа 1787. г. Турска је објавила Русији још један рат, овај пут подстрекавана не само од Француске него и Прусије. Дошло је време да се недавно основана Бугска војска покаже.
Потемкин је још 1785. г., узнемирен забрињавајућим извештајима добијеним од доушника, од козака Нововрбованог пука и арнаута образовао два бугска козачка пука са укупно 714 људи под командом пуковника И. Касперова и мајора П. Скаржинског (у част првог названа је станица Касперовка, док је други постао именовани атаман Бугске војске) (именовани атаман: козачки војни старешина именован од стране царске власти). Ради повећања бројности војске, прикључено јој је и 3.179 сељака из државних имања Јелисаветградског округа које је кнез Потемкин лично откупио.
После мноштва организационих процедура – и разумних и шашавих, што је Потемкину било својствено – оба пука (1.500 људи) потчињена су пуковнику Петру Скаржинском. Чим је рат почео они су журно напустили своје зборно место – Вознесенск. Бугски козаци су у другом руско-турском рату учествовали у опсади и јуришу на Очаков (приликом јуриша је погинуло њих 12 – спомен-плоча са списком свих имена могла се још почетком 70-их година видети у музеју – диорами јуриша), одбијали турски десант на Кинбурнску косу, истакли се код Бендера, Акермана, Килије. У зиму 1790. године, на мразу од минус двадесет, наоружани само пикама (врста копља), бугски козаци су заузели неосвојиве зидине Измаила, заслуживши захвалност Суворова.
Бугски козачки пук је по завршетку рата заузео пограничну линију дуж Дњестра и обале – све до самог Очакова. Козачке станице и села почели су да се осетно богате. Привређивање се заснивало на земљорадњи и сточарству, а касније, када су научили да проналазе и ваде воду – воћарству и виноградарству. Ту је култивисана и нова сорта пшенице отпорне на сушу – арнаутовка, од које су пекли најбоље француске векне (касније назване «батон») у Русији; њих су у доба после реформе па све до 1. светског рата црноморска газдинства извозила. Бугски козаци су одгајили и значајну сиву украјинску пасмину говеда, продајући приплодна грла на уманским и херсонским вашарима. Козаци – Бугари и Румуни ударили су темељ виноградарства у тим крајевима, били први који су ван граница Кавказа почели да култивишу орахе...
Потемкин умире 1791. године, и Бугска војска, као што обично бива у Русији, наводно постаје непотребна. Јуна 1796. године расформира се Јекатеринославска козачка војска коју је такође основао Потемкин, а 1797. године долази на ред и Бугска. Козаке претварају у државне сељаке и потчињавају их локалној управи – Црноморском адмиралитету у Николајеву.
Бугски козаци били су приметно богатији од локалних сељака, и промена њиховог статуса мало се одразила на материјално благостање. Међутим, козачки дух и осећање сопствене важности као браниоца Отаџбине били су врло снажни. А и обичај да се заузети град предаје победницима на три дана био је врло примамљив. Зато су бугски козаци упутили неколико писама цару Павлу, а 1801. године и делегацију у Петербург. Међутим, молбу за васпостављање војске разматрао је већ Александар I. Разлога за васпостављање било је сасвим довољно, а главни међу њима – стари савезник Порте, Француска, била је под гвозденом руком Наполеона Бонапарте, који своје намере није скривао.
Царевим указом од 8. маја 1803. г. Бугска козачка војска је васпостављена по узору на Донску војску – да се у потпуности самостално издржава, али уз ослобађање од свих државних пореза. Бугски козаци су у тренутку васпостављања насељавали 27 станица и хутора (салаша), а бројно стање је премашило 12.000. Војска је требало да се састоји из три пука од по пет стотина, на челу с именованим атаманом и канцеларијом Војске. За средиште војске одређен је Вознесенск – садашњи општински центар Николајевске области. Војсци су припојена два бугарска насеља – Шчербани и Димовка са 600 житеља.
Уопште, војска је била вишенационална: у њој је било Украјинаца, Литвина (Белоруса-католика), Руса, Молдаваца, Бугара, Црногораца, Кроата (Хрвата), Срба, Цигана, Валаха (Румуна). Међу малобројним именованим атаманима треба издвојити потпуковника В.П. Орлова, генерал-мајора И.К. Краснова, потпуковника Н.Р. Кантакузина. Овај последњи – Николај Родионович Кантакузин (понекад су његово презиме писали на немачки начин: Кантакузен), потомак старе валашке кнежевске породице која води порекло од византијских царева – учествовао је у свим турским ратовима врбујући присталице Русије у дунавским кнежевинама. Активну службу је напустио тек 1833. године. Козаци су се после васпостављања Војске вратили граничној служби и брзо извештили ловећи црноморске шверцере. Али, ближио се нови рат. Козаци граничних стража на Дњестру све су чешће из воде извлачили хришћанске бегунце од покоља који су им причали о устанку у Србији и Црној Гори. Турци су на подстрек Француске провоцирали Русију на још један сукоб; пораз код Аустерлица охрабрио је Турке. Они су крајем лета 1806. године без икаквог објашњења затворили црноморске мореузе за руске бродове. Руски протест остао је без одговора – и 11. новембра 1806. г. армија Михелсона (победио Пугачова) прелази Дњестар и ступа на територију Дунавских кнежевина. У армији су ратовали и бугски козаци. Хотин и Бендери су се предали без боја, заузети су Акерман, Килија, Галац. Кампању је крунисало освајање Букурешта, у коме су Турци већ започели покољ. Многи бугски козаци су се у своју, како би савременик рекао, историјску отаџбину вратили као ослободиоци. Учествовали су у борбеним дејствима у Молдавији, Валахији, поново јуришали на Измаил, истакли се приликом спровођења карантина за време епидемије куге у Одеси 1812. године (епидемија се ширила с малих једрењака турских трговаца). Још једна руско-турска кампања, најдужа, коју је обележила победа Кутузова код Рушчука, завршена је 16. маја 1812. г. Букурешким миром. Русија је добила Бесарабију – и погранична служба дуж Дњестра постала је непотребна. Од бугских насеља до Прута – нове границе – било је далеко. Али је војска пре свог ликвидирања успела да се још једном истакне – у рату са Наполеоном. Три пука Бугске војске налазила су се у Западној армији Матвеја Платова. За разлику од донских, бугски козаци по јужнословенској моди нису носили браде, истицали се тамнопутошћу и стаменим држањем. Могли су да дејствују у малим групама, изванредно се оријентисали на терену. Заједно с редовном војском у рату су учествовали и добровољци – и то у немалом броју. Бугски пук је учествовао у иностраном походу, истакао се код Краона, Лаона, Арсиса, учествовао у заузимању Париза, а 14. јануара 1816. г. је награђен највишом тадашњом коњичком наградом – заставом Св. Ђорђа с натписом «За храброст». Међу бугским козацима се посебно истицао партизански командир Денис Давидов.
У Херсонској губернији није било мобилизације (прибојавали су се турског напада), али је син првог именованог атамана Бугске војске, чиновник 8. класе Виктор Скаржински на свој терет од добровољаца окупио коњички ескадрон придодат 3. армији. Кутузов је 23. октобра 1812. г. рапортовао Александру I да адмирал Чичагов истиче «одличне подвиге» В.П. Скаржинског. Касније се, вративши се у завичајне Трикрате, Скаржински прославио као истакнути агроном, један од оснивача заштитних шумских појасева на југу Украјине (дубраве – храстове шуме које је посадио 1819. и дан-данас постоје).
1817. године је донета одлука о ликвидацији Војске и превођењу козака у статус војних насељеника што је претило да их фактички претвори у кметове. Немири су у јулу захватили читаву Војску. На чело устаника стали су козаци Вознесенске станице И. Бабиченко и Г. Гетманенко. Побуна је трајала скоро три месеца – разјарени козаци умало нису убили именованог атамана Михаила Кантакузина. Против козака су послати улани (лака коњица) Украјинских пукова којима је пошло за руком да похватају вође устанка. Али, сада се побунила практично читава Војска, и старо и младо.
За коначно гушење устанка затребало је преко 10.000 војника. Обрачун је био изузетно суров: људе су секли сабљама, пробадали пикама, стотинама утапали у Бугу. Заклетву за војне насељенике козаци су полагали пред топовским цевима. Пред суд су изведена 93 човека, од чега је њих 64 осуђено на смрт (смртна казна је замењена терањем кроз шпалир са шибама и превођењем у обичне војнике). Бабиченко и Гетманенко су протерани као редови у Сибир, у гарнизонске посаде).
Војска је ликвидирана 8. октобра 1817. г. Од козака су формирана 4 уланска пука – Ољвиопољски, Бугски, Вознесенски и Одески (који су у време Александра III постали обични нумерисани, од првог до четвртог). Ништа више није подсећало на козачку прошлост...
Бугска војска је укинута пре скоро 200 година. Заборављена су имена хероја Очакова, Измаила, Букурешта и Париза, козачки гробови су зарасли у траву. Ко од житеља некадашњих козачких станица зна њихову историју? Она се у школама Русије и Украјине не проучава, и мало је оних који траже мрвице прошлости. И то не само зато што је историја – оно што је било. Она је оно што може бити – јер се већ једном десило.
Упитајте те људе: шта је остало од Бугског козаштва? Слава, одговориће!..
Аутор се за помоћ у припреми чланка захваљује А. Белинској и П. Кутузову (град Николајев)
