1997. године се навршило 850 година од првог спомињања, у Вјатском летопису (1147.г.), чињенице изградње пецаре у граду Хлинову (Вјатка) која се може сматрати прародитељком индустријске производње вотке у Русији.
Вотка је чисто руски национални производ који сасвим одговара карактеру народа Русије. То је најчистије алкохолно пиће на свету. Првенство у производњи вотке, па и рађању саме речи «вотка» припада Великом Новгороду.
У повељи на брезовој кори датираној XIII в. пише: «Ашче водја по три рубља, прода. Али не водја, не продај». Реч «вода» се у то доба тако и писала – вода. Значи да је «водја» оно што је требало направити и продати по три рубље.
За рубљу се у то доба могао купити добар коњ. Цена жита за производњу вотке била је врло висока. Отуд и скупоћа «водје» произведене од скупог жита. Новгорођани су знали и један од аспеката производње вотке – прављење ражаног слада. И за то се сазнало из повеља на брезовој кори. Руси су одувек волели весеље, игре, музику, плесове; волели су и вино, али су трезвеност ценили као врлину. Хлиновски летописац је 1174. г. написао да су неки Новгорођани отишли из Новгорода и, допловивши до Каме, на ушћу реке Хлиновице подигли градић назвавши га Хлинов. Исте године је, пише летописац, у граду отворена прва пецара. Дакле, тајну производње вотке у Хлинов донели су опет Новгорођани.
Премда је жестоко алкохолно пиће од ражи у Русији од памтивека познато, његова злоупотреба није се запажала чак ни на кнежевским гозбама с врло обилним јелима и пићима.
У доба Ивана Калите, када је Москва окупљала мајсторе из читаве Русије, у њу су доспели и новгородски умелци и покренули прву московску производњу вотке. Реч «водја» се, вероватно због малобројности Новгорођана у Москви, није примила, и вотка је на московски начин названа – варено вино. Управо у доба Ивана Калите је на Јарославском сајму отворено првих седамдесет крчми за «народно весеље и склапање послова» где се продавало «варено вино» – вотка. Иван III је 1474. г. издао Указ о увођењу Првог Државног монопола на производњу и продају вотке у Русији. Иван Грозни је успоставио цареве крчме у које се могло долазити само на Ускршњу недељу, на Божић и Митровданску суботу.
За злоупотребу вотке народ је осталих дана године доспевао у затвор, али је у одобрене дане могао слободно да пије.
У крчмама је био истакнут специјални указ који је најстроже забрањивао да се «пијач» из крчме покупи «докле год седи у одећи и не пропије све до крста». Сви који прекрше тај царски указ кажњавани су бичевањем. Син Ивана Грозног, цар Фјодор Јованович затворио је све крчме, али су без обзира на то вотку и даље продавали у градовима и крчмама удаљеним од Москве.
У доба Фјодора Јовановича вотка је била предмет спољнотрговинске размене. Склопивши уносан посао око куповине руске вотке, страни трговци су тај догађај «заливали» истом том вотком.
Цар Алексеј Михајлович Романов је наложио поновно отварање господарских крчми, па чак и изградњу великог броја нових. Такође је наложио да се у свим крчмама обавезно нуди мезе. А у оно доба то су били црни и бели лук. У његово доба су крчме преименоване у трактире, у којима је уз пиће давана и одговарајућа хлебна или месна закуска.
У време Петра I вотку су на двору називали «проста». Сви Петрови саборци су ценили тај напитак. Многи странци су покушавали да их опонашају, али се то понекад трагично завршавало. Тако је Петрова сестричина Ана обудовела сутрадан после свадбе. Њен супруг, херцег Курландски се, доказујући да странци могу пити исто као Руси, толико напио вотке на свадбеној гозби да је сутрадан преминуо.
За две године владавине Катарине I је (према подацима данског посланика Вестфала) купљено вотке за двор у вредности 0,5 милиона рубаља, док је укупан приход Државе Руске износио 10 милиона рубаља.
«Златни век» Катарине II бележи и јединствено достигнуће у области производње вотке. Управо је тада добијена вотка раније невиђеног врхунског квалитета. Сви монарси света сматрали су за част да добију боцу такве вотке на поклон од Царице Катарине Велике. Та вотка је била неколико пута скупља од најређих коњака Француске. То је најелитније пиће које је икада постојало на свету.
Приходима од вотке живеле су познате породице у историји Русије. Деда А.С. Пушкина – потпоручник Лав Александрович Пушкин имао је у селу Болдину фабрику за производњу жестоких алкохолних пића, и добијеним приходима је издржавао многобројну породицу и пружио изванредно образовање унуку, Александру Сергејевичу Пушкину, у Царскоселском лицеју.
Цар Александар I је први пут у читавој историји Русије наредио да се дају државне дотације за развој производње жестоких алкохолних пића.
Затим су те дотације са солидним повећањем, вративши се у државну благајну, омогућиле 100% финансирање војних дејстава против Наполеона. Највећи преображаји у тој индустријској грани остварени су на иницијативу Цара Александра III.
Њему припада идеја стварања мреже државних фабрика за производњу ликера и жестоких алкохолних пића. Истовремено са пројектовањем савремених погона за производњу вотке, знатно је побољшавана и технологија производње вотке. Индустрија вотке је у годинама Совјетске власти стекла светско признање. За житеље земље почела је да се производи вотка високог квалитета, који гарантује држава. Око 30% буџетских прихода у СССР обезбеђивано је на рачун државног монопола на вотку.
За ту грану је био катастрофалан указ Б.Н. Јељцина о укидању државног монопола на производњу вотке. Огроман, невиђени талас кривотворене вотке, који је премашивао обим њене државне производње, обрушио се на Русију. И премда се убрзо појавио још један указ који је укидао претходни, стање ствари у производњи и продаји фалсификоване вотке се на жалост није променило.
Међутим, превласт кривотворене вотке на тржишту подстакла је предузећа за производњу ликера и жестоких алкохолних пића на прављење квалитетнијих и разноврснијих по укусу врста вотке и других алкохолних пића (воћних ликера, балзама и др.). У тој ствари су, као и у старој Русији, поново у првим редовима Новгорођани.
Фрагмент минијатуре – «Кнежева гозба», минијатура из Летописног илустрованог зборника.
На минијатури је приказана свадба Андреја, сина кнеза Владимира Мономаха. Пред гостима стоје златни пехари, да би они по поуци кнеза Владимира «пивом и пићем задовољни били». Владимир Мономах је (1053-1125) у својим знаменитим «Поукама», написаним за своје синове, писао: «Бојте се :пијанства: подједнако погубног за тело и душу».
Али, с друге стране, Владимир је правио јасну разлику између пијанчења и културног узимања алкохола и поучавао своје синове: «Највише поштујте госта, и знаменитог и простог, и трговца и посланика; ако не можете да га дарујете, онда га макар пивом и пићем задовољите».
