Понедељак 11. септембра 2006. у Србији је био јако важан дан, јер је, помало изненада, у Београд стигла вест из Москве да би Русија, ако не буде задовољна садржајем нове резолуције Савета безбедности УН о Косову и Метохији (Космет), могла да спречи усвајање тог документа. У вести се наводило да је речени став Москве пренео, приликом сусрета у Сочију са неким западним новинарима и експертима, председник Русије Владимир Путин.
Водећи српски политичари, председник Борис Тадић и премијер Војислав Коштуница, реаговали су муњевито. Одмах су се сагласили са Путиновом изјавом. Поновили су, успут, ранију позицију Београда о највећем могућем степену аутономије за Космет, али без права да им се призна «друга албанска држава на Балкану».
Истог дана и парламент Србије је здушно подржао водећи политички двојац земље, па би мање упућени могли стећи утисак да се, такорећи одједном, ситуација око Космета променила битно набоље, кад је реч о српским интересима.
Неки искуснији и опрезнији аналитичари, који такође лако не заборављају каква је данас реална политичка снага Русије, позвали су на «уздржаност», у ишчекивању реакције Вашингтона и његових верних европских и осталих сателита.
Речена реакција се догодила брзо. Представник вашингтонске администрације је поновио став који, суштински, иде на руку албанским сепаратистима са Космета.
Амерички «спољни» играчи (гласила из В. Британије, Немачке и низа других европских држава) су недуго затим и према већ виђеном сценарију само разрађивали «задату тему» и указивали Србији, а преко ње и Русији, на узалудност отпора независном статусу Космета.
Београду је поручено, чак и из руске престонице од такозваних «независних аналитичара», окупљених у проамерички расположеним институтима и гласилима исте опредељености, да се превише не узда у Москву и да пажљивије проучи Путинове речи, које су далеко од «категоричког императива».
Заменик директора такозваног Института за мир из Вашинтона Данијел Сервер ни овога пута није изостао са властитим коментаром. Сервер је, такође, указао на рањивост руске позиције око Космета, уз оцену да ће Москва на крају крајева «лећи на руду», када САД и њени савезници покажу спремност да плате Русији тражену цену за уступак око статуса Космета.
Уколико би се, међутим, Русија до краја «јогунасто» и «некооперативно» понела у случају одређивања коначног положаја формално још увек српске јужне покрајине, САД и њени сателити имају спремну резервну варијанту. То је једнострано признање нове државне творевине на делу територије Србије.
Тај рецепт је, треба се сада тога подсетити, већ примењен у случају признања две сепаратистичке републике некадашње Југославије (Словеније и Хрватске). Сви су у то време, укључујући и политичку гарнитуру «првог руског председника», почетком 1992. године, брзо «признали нову реалност».
Од тог доба, дакле пре више од 14 година, пуно је воде протекло Дунавом, али и многим другим великим европским рекама, а и сама Русија се, барем донекле, променила.
Питање је да ли су поменуте и све друге тешке лекције из сукоба насталих после насилног растурања некадашње Југославије, биле довољне да се руска политика у међувремену промени тако и толико да потпуно «изгуби вољу» за трговање политичким принципима.
Рекло би се да Русија, под Путиновим председништвом и растерећена бремена спољних дугова, сада може, а поводом Космета, да заузме стварно принципијелну позицију, не толико ради Србије, већ пре свега због сопствених интереса и будућности.
Има у Београду српских «мислилаца» који и даље верују да Москва и даље упорно «табана» путем који је одредио њен «први председник», а то је, искрено говорећи, пуна капитулација и стално служење америчким интересима.
Из истих београдских кругова се указује да све и кад би се до краја Москва заинатила и уложила већ фамозни вето на нову резолуцију УН о Космету, Вашингтон и даље, око решења тог питања, задржава све кључне адуте у рукама.
Није реч само о моћи да се једноставно применом политичког насиља наметне, ван институција УН, решење о независном Космету, већ и о томе да ће такву одлуку послушно и понизно усвојити бројне државе, а међу њима и убедљива већина европских, које су данас и најоданији амерички послушници. У овом случају нема потребе набрајати те земље, јер и Руси и Срби и те како добро знају о којим «младим» и «старимпрекаљеним» тобоже демократским творевинама је реч.
Шта остаје у тако претпостављеној, али и највероватније реалној ситуацији Србији? Ништа друго, већ да не призна, ни под каквим притисцима и уценама, такву отимачину своје матичне територије. То су, судећи према најновијој одлуци српске владе и националног парламента, сви главни политичари добро схватили и разумели.
Тврдње западних моћника и њихових београдских плаћеника да није битно што ће Србија новим уставом, који би требало да се усвоји пре нове године, и у том највишем правном акту земље означити Космет као властиту и неотуђиву територију, ипак су на климавим ногама. Да није тако, зар би политичке газдурине из САД и западне Европе из дана у дан понављале позиве званичном Београду да натера представнике косметских Срба на улазак у институције власти Косова и Метохије, у којима седе све сами ратни злочинци, попут Агима Чекуа, Хашима Тачија и низа других.
Уколико су стварно намерни да према Србима и даље примењују двоструке стандарде, хајде нека учине и тај «сатански корак» и још једном покажу да се њихова демократија све више исказује као велика и подла лаж, иза које се крије стварно политичко и свако друго непоштење и намера да се голом силом освајају, као у време «славних» крсташа, туђе земље и богатства.
Србија, у таквој непогоди и невољу, сад мора и те како да мисли на будућност и да се стално и упорно, економски, политички и на све друге могуће начине, што боље припреми за неко следеће мешање геополитичких карата, с надом да ће тада, као мала држава, имати праве савезнике и подршку да оствари своје законито право, у виду повраћаја насилно запоседнуте и отете територије.
