Чекај ме и вратићу се.
Само чекај јако,
Чекај, кад ти навру сузе
Док ромиња благо.
Чекај, мећаве док трају
И кад трава крене –
Макар друге не чекају,
Већ заборављене.
Чекај, када издалека
Ти не стижу писма,
Истрајно и онда чекај
Кад већ нема смисла.
Чекај ме и вратићу се;
Не пожели срећу
Свима који спремају се
Да ми пале свећу.
Нека мисле син и мати
Да ме нема више,
Другове нек сломе јади
Па нек` узму шише
И за покој душе вина
Испију крај пећке...
Чекај. И не жури с њима
Испити стојећке.
Чекај ме и вратићу се
Баш за инат смрти.
Ко ме чекô није скрушен:
Срећник! – нека тврди.
Зар да такав схвати притом:
Усред страшне ратне вреве
Ишчекивањем кô штитом
Спасила си мене.
Како опстах посред зâла
Нисам рећи стигô, –
Просто, чекати си знала
Као други нико.
1941.
