Постоје историјски сни који у подсвести народа вековима живе. Светска збивања покаткад тим сновима придају конкретније облике у виду политичких очекивања, књижевних споменика или народних приповедања. У подсвести мог народа је скоро десет векова живело сећање на заједнички живот са другим словенским народима који су живели на Карпатима, око притока Дњепра. Сећање на крвну везу са њима није утрнуло ни после расељавања.
Историја Словенаца протицала је у тешким условима. У VII веку су, после краткотрајног живота у савезу словенских племена, били принуђени да се повуку у илегалност, из које су неколико пута излазили да би потом изнова доспели у ропство.
Напустивши места на која су већ навикли, Словенци су отишли далеко на Запад. Повезани узаним појасом земље с јужним Словенима, малтене су се одвојили од других Словена, населивши се код граница Римске империје, између Јадранског мора и Алпа, па и на самим Алпима. Словенци су били стиснути између моћних и ратоборних суседа: Германске империје, Млетачке републике и Рима, који су имали велику и древну културу. Они су народе доспеле у њихову орбиту политички тлачили и денационализовали. Те силе су Словенце лишиле могућности сопственог културног, материјалног и државног развоја.
Само је у сељаштву још тињала искра словеначке народности. Они који би се уздигли из те средине тонули би у немачком и италијанском «мору», често постајући ренегати и скривајући припадност свом народу. Синови словеначког народа губили су свој језик, својим умом хранили друге културе, проливали крв под туђим заставама за ствар која им је туђа. Словеначка самосвест оживљавала је у сељачким бунама, али су у њиховом гушењу гинули најбољи, док се народ још дубље повлачио у илегалност.
Деловање Ватикана, католичке Цркве ишло је наруку нашим непријатељима. Словенци су одушевљено примили покрет Реформације у XVI веку, коју је Ватикан прогласио за јерес и силом гушио. Реформација се тада ширила у Пољској, Мађарској, Чешкој, Словачкој, Хрватској, Аустрији, и папски бискуп је извесно време био принуђен да се склони у замак Салцбурга. Тај покрет, који је осим религиозног носио социјални и национални карактер, одговарао је народним очекивањима. Тада су штампане прве књиге на словеначком језику и обновљена веза са другим словенским народима.
После гушења Реформације наступила је сурова реакција, насилни повратак католичанства. То се временски поклопило са турском најездом. По неколико пута годишње су на врховима планина паљени «кресови» сигналне ватре којима је јављано да се приближавају турски одреди, палећи градове и села, а људе убијајући или одводећи у ропство. И тако скоро непрестано током двеста година.
Ипак је народ опстао. Словеначки сељак је сачувао језик и немалу, премда скоро једину културну вредност – народне песме.
Кроз словеначке земље је 1799. године на путу у Италију са својом војском прошао Суворов. И Руси и Словенци били су обрадовани и зачуђени осетивши рођачку везу. Скоро све речи које је обичан народ користио биле су сличне, и одисале су болом општесловенске отаџбине. Сведочанства из тог доба говоре о великом утиску који је православно богослужење оставило на Словенце.
Током краткотрајног постојања илирских провинција (1809-1813) Словенци и Хрвати су престали да буду људи друге сорте, и постали Наполеонови поданици с истим правима као и други. Тих година ударен је темељ наше националне самосвести и културе. Али, погажени су већ септембра 1815. године одлукама Свете алијансе која је прогласила «независност, слободу и благостање народа и владавину закона». Аустрији, коју је Наполеон разбио, биле су враћене Илирске провинције, Далмација, поклоњене Венеција и Ломбардија. Аустрија би могла постати наша домовина да нам је дала културну самосталност. Међутим, њени владари то нису хтели и наставили су да нас подјармљују, насилно претварају у Немце. Пред нама се појавио још неуобличени лик велике отаџбине – од Јадранског мора до Тихог океана.
У XIX веку наша национална самосвест јача, постепено стичући облик и пунећи се садржином. То је почетак националног живота, национално-политичког програма и идеологије. Вековни сан који је захватио словенске народе, раније неодређен, почео је да стиче стваран лик у Русији и руској култури. Тај покрет се најјаче распламсао међу приморским Словенцима у Трсту под непосредним утицајем руских словенофила.
Руско-турски рат 1877-1878. године оставио је у Словенцима исто неизбрисиво сећање на пожртвовани подвиг Русије као и у другим Словенима. Вековни сан се претворио у стварну жељу, у смисао живота, у историјски задатак. Наши најбољи умови су спремали народ за остваривање те жеље. И ето, приближило се време које се никада више неће поновити, које је вековима мучно ишчекивано.
О Русији ми је обично увече причао дедица. Како сам касније схватио, он је о њој мало тога знао, вероватно зато што су власти браниле учење руског језика. Али, његова је љубав била искрена и вера непоколебива. Његове приче и његова вера су за читав живот легле у основ мојих осећања према Русији.
Када Немци и Италијани нису дозволили отварање словеначких школа, позивајући се на незнатност наше културе, ми смо, лоше познајући сопствену књижевност, убрајали Пушкина у своје песнике, уверени да је он заиста наш. Поредећи свој мали двомилионски народ са другима, с пуним правом смо тврдили да се његова култура и цивилизација налази на високом ступњу. Тако смо 1910. године имали свега четири одсто неписмених. Словенско-турски рат, који је букнуо две године пре светског, ускомешао је наш народ. Много тога сведочило је да се ближи окршај између германског и словенског света. Међу Словенцима се јавио национално-револуционарни покрет који је захватио знатан део становништва, изузев клерикалних католичких кругова. Велики историјски догађај се ближио, ми смо га осећали и желели.
