Наш највећи копнени грабљивац највећу величину достиже на Далеком Истоку, а најмањи је на југу Средње Азије. Медвед је ту, у топлим крајевима, 2 пута краћи и 3 пута лакши од далекоисточног.
Мрки медвед је љубитељ ноћне магле и сумрака, али током кишних дана лута и дању. Бдење током дана својствено је медведима у планинама Сибира.
Наизглед трапав, медвед изузетно брзо трчи – живахно као расни тркачки коњ. Изванредан је пливач, може препливати 6 км па чак и више. Мрки медвед се у младости добро пење на дрвеће, али у старости то чини преко воље, премда се не може рећи да ту способност потпуно губи.
Мрки медвед је вечити луталица и зато је тешко рећи која места најрадије бира за живот. На једним местима се храни, на другима проводи дан, а кроз трећа само пролази. Пред зиму, тражећи брлог, медведи могу далеко отићи од свог летњег пребивалишта. Малињаци, јагодњаци, купињаци, лескари, дубоке траве – ето шта привлачи медведе, независно од тога да ли расту у мрачној црногоричној шуми, на пољани светлог борика, у долини поточића или на голетима сибирских планина.
Медвед једе све што је јестиво, и од обиља хране зависи величина његовог станишта. У шумама богатим крмивом звер се може одржати на површили од 300-800 хектара. У планинама по правилу има привремена боравишта: почев од пролећа се храни у долинама где се снег раније топи, а затим одлази у голет – на планинске ливаде, па се постепено спушта у шумски појас, када ту доспеју бобице и лешници. Често једну половину лета медвед борави на једној планинској падини, а другу – на другој, десетинама километара удаљеној од прве.
У европском делу Русије и на Кавказу сада обитава око 20 хиљада медведа, углавном на северу. Густина насељавања грабљивца је свугде почела да опада, чак и у таквим «медвеђим угловима» (забачено место) као што је Камчатка. Русија је земља медведа – тај израз је већ постао предање.
Медвед свој брлог смешта усред густе шуме под преврнутим корењем, у стенама, на острвима у мочварама обраслим маховином, под стрмом обалом речице што протиче кроз тајгу. Медведи не залежу истовремено, чак ни у истом подручју, а о разним географским тачкама да и не говоримо. Зимски сан почиње најраније у септембру а најкасније у децембру. На Кавказу и на југу Курилских острва медведи кад има довољно крмива чак уопште и не падају у зимски сан.
На другим местима звери-тумарала које нису у јесен залегле представљају велику опасност за људе, и то не само за усамљене ловце већ чак и за групе. Познати су случајеви када су тумарала нападала екипе геолога.
Медведи спавају до 195 дана, а из брлога најкасније излазе на Колском полуострву – пред почетак маја, али по правилу у априлу.
Код мрких медведа, после прихрањивања након зимског сна, око средине маја почиње терање које траје око месец дана и понекад је праћено суровим тучњавама мужјака. У то време мужјаци могу бити опасни за човека. У Сибиру и на северу терање понекад захвата и јули. Кроз 6-8 месеци женка у брлогу током јануара доноси на свет 2-3 мечета. Женка доноси младунце на свет једном у две године.
Новорођени мечићи су тешки свега пола килограма и дужина им не достиже 25 см. Прогледају тек кад наврше месец дана. Око пола године сисају мајчино млеко и прве две зиме живе заједно са њом, породично падајући у зимски сан. Њихов раст и развој се одвија врло полагано. Медвед коначно одрасте у 10. години; у заточеништву може доживети 47 година.
Пролећно лињање код медведа дуго траје. Најинтензивније је у доба терања. Јесење лињање се одвија полагано и неприметно, а завршава се у време залегања у брлог.
