Мурома је угро-финско племе које је у другој половини I миленијума од Хр. Р. током 6 векова обитавало у земљама доњег тока реке Оке. Тај регион је у раном средњовековљу представљао одсечак трговачког пута дуж реке Волге и био пограничан за летописна племена Мерја, Мурома, Мордва и Черемис (Мари). Јединствен случај представља то што је назив града Мурома сачувао племенски назив древних становника муромске земље.
Данас не можемо поуздано рећи откуда заправо потиче Мурома и како су људи тог племена себе називали; знамо само да је то племе било сродно другим поволшким Финцима и да им је језик био близак мордовском. До нас су дошли угро-фински корени у називима места, насеља, река и језера, кратки подаци из првих староруских летописа и споменици археологије – земљане некрополе, насеобине и Чаадајевско градиште. Основни извор за реконструкцију историје Муроме представљају у првом реду археолошки подаци – материјали ископавања 15 старих гробаља која су повремено вршена од краја прошлог века, и резултати добијени истраживањем три насеобине.
Мурома су били седелачки земљорадници и сточари, рибари и ловци, активно су трговали са свим околним и даљим суседима. О томе сведоче многобројна оруђа, предмети свакодневног живота и раскоши, ствари страног порекла и монете пронађене у гробовима и настамбама.
Наоружање – вршци копаља и стрела, бојне секире – по квалитету израде и бојевим карактеристикама достизало је најбоље европске узоре.
Сем тога, судећи по нађеним чувеним муромским украсима које су одликовали довитљиви облици и изврсна израда, јувелирски занат је био на високом нивоу. Посебно богати бронзани и други украси одликовали су погребну одећу муромских жена.
Особену црту муромских некропола представљају нађени костури коња и понекад крава којима се племе Мурома изгледа клањало, упоредо с другим божанствима.
У целини узев, привреда племена Мурома је достигла прилично висок ниво за своје време, што је везано за погодну природно-географску локацију њихових земаља. Племе Мурома је током VII-X века диктирало моду за читав свет поволшких Финаца. Староседеоци тог краја су мирно примили таласе словенске колонизације у X-XI веку – постепено су настале мешовите словенско-финске насеобине и некрополе.
То племе се у XII веку више не спомиње у летописима, пошто је упоредо са многим другим народностима сасвим ушло у састав Староруске државе, чинећи основ становништва земаља у доњем току Оке, које су за Русију биле од изузетно важног стратешког и економског значаја.
