После пропасти Немаца код Вердена Румунија је пожурила да објави рат Аустроугарској и сместа претрпела неколико пораза. Бугарска војска је провалила у Добруџу. Спајањем бугарских и немачких јединица онемогућено је слање добровољаца Дунавом у Србију. Зборно место за добровољачке јединице образоване од Јужних Словена постала је Одеса.
Првим транспортом из Борисоглебска приспело је око хиљаду људи, међу којима и мој пријатељ Кашанин, будући ађутант нашег пука. Војници, малтене без изузетка Срби, смештени су по касарнама у Канатној улици. Нас, официре, међу којима је било преко четрдесет одсто Словенаца и Хрвата, сместили су у кућу раније намењену за српске избеглице. До доласка вишег командног састава од активних официра Српске војске евакуисане на острво Крф, све командне дужности, осим команданта дивизије, његовог заменика, као и двојице мајора-интенданата, послатих почетком рата ради куповине коња и силом прилика осталих у Одеси, обављали су добровољци који су дотад били аустријски официри. Већином су то били културни људи који су безбедан живот у заробљеништву заменили служењем словенској идеји.
У Одеси се током два или три месеца почев од средине јануара 1916. године окупило до дванаест хиљада добровољаца. У фебруару и марту су један за другим приспели ешалони, што је омогућило да се образује други и трећи пук од по три батаљона. Четврти пук је образован у априлу. У четама је било по 250 војника и по четири официра. Привремено командовање преузели смо ми, омладинци, већином кадети, у чину потпоручника. Најстарији је имао чин капетана.
Наш материјални положај није био баш најбољи, униформе смо добили тек после извесног времена. Али је зато дисциплина била одлична, расположење добро, и у војницима смо у првом реду видели добровољце и тек у другом реду – потчињене, нестрпљиво ишчекивајући тренутак када ћемо моћи да се искажемо на делу. Свакодневно је извођена обука на обали Црног мора или ван града. Увече смо се окупљали и радосно дочекивали новопридошле.
Почетком априла се сазнало да нам српска команда шаље команданта дивизије и доста официра. Нестрпљиво смо их ишчекивали. Прва група српских официра са Крфа, њих 30 или 40, стигла је у цивилу кроз Француску, Енглеску и Шведску. На станици су их, осим почасне чете, дочекали и сви официри-добровољци изузев дежурних. Командант дивизије пуковник Хаџић и начелник штаба мајор Максимовић приспели су са другом групом. Хаџић пре рата војни аташе у Петербургу био је искусни дипломата, носилац бројних страних одликовања, а 1912. године је врло успешно командовао дивизијом. Максимовић је у Русији завршио Академију Генералног штаба. Он је у нашем сећању остао као племенит, храбар човек, одличан познавалац своје струке. Са официрима је стигло неколико цивила и око педесет подофицира чија сврха нам није била сасвим јасна. Српски официри су заузели све командне положаје све до командира чета. Неки од њих су били одлични команданти, а са другима смо, на жалост, морали искусити много горчине у моралном и губитака у материјалном погледу.
Руски цар прима нашу параду
Борбена Српска војска није навикла на свечане смотре, те су многобројне параде у Одеси изазивале незадовољство, док смо се ми, «Аустријанци», тих чудеса доста нагледали. Али како може такав догађај као што је стварање српских војних јединица у саставу Руске армије проћи без свечаности?! Прва од њих била је предавање у одеском позоришту застава које је добровољачким пуковима послао краљ Србије Петар Први, и то у присуству председника владе Србије Николе Пашића и француског министра Албера Томе. Извођене су химне свих наших савезника, свака по три пута! Сећајући се тога годинама касније, схватио сам речи генерала Лудендорфа у његовим успоменама: «И остали смо сами на читавом свету».
Ближио се најсвечанији догађај: долазак царске породице. Већ смо скоро две недеље марширали обалом Црног мора и надвикивали таласе што су се обрушавали на обалу: «Здравија желајем, Ваше Императорскоје Величество!»
У јуну, а можда и у јулу, једног сунчаног јутра улицама Одесе уједначено се кретало дванаест батаљона. Батаљони су се улили у колону пешадијске дивизије која је ишла према Марсовом пољу. Тамо је већ стајала руска војска: 61. пешадијска, Трећа здружена коњичка дивизија и артиљерија. Сви заједно смо чинили мешовити корпус генерала Зајончковског који је требало да се искрца у Варни...
У даљини се зачуо сигнал трубе, други га је, ближе, поновио. Команданти су јурнули у галопу, зачуле су се команде, пољем је прошао звук масе у поравнавању. Батаљони су замрли. Четири моћна гласа скоро истовремено просекоше ваздух: «Пук, мирно! Налево равнајс!» Дванаест хиљада војника тргоше дланове са ремника и ударише по кундацима, истовремено окренувши главе улево. Винуше се сабље и, блеснувши на сунцу, спустише се. Дивизија се скаменила. Са далеког левог крила потмуло допиру батаљонски поздрави. То руске јединице поздрављају свога цара.
Моћни узвици су све ближи и све јаснији постаје ритам поздрава. И одједном срце замире и врели талас се разлива грудима почињу свечани звуци нашег марша:
Хеј, трубачу с бурне Дрине, труби нам збор!
Одазваће се Шар-планина, Тара, Дурмитор...
Наш командант дивизије галопира улево. Тамо, изнад мора бајонета израста стотина блиставих фигура с ордењем, с акселбендерима. Већ се види аутомобил у коме су даме у белом, а иза њих нечија црна брада. Поред је коњаник у шапки руског пешадијског официра, с белом тачкицом на грудима. Командант дивизије се зауставља испред њега и војнички га поздравља... Господар! Господар отпоздравља, затим тера коња ка батаљону на левом крилу. Батаљон узвикује поздрав. Кроз редове прође једва приметан покрет: да нам се није учинило? Али и други батаљон узвикује исто то! Нисмо се још ни прибрали кад – ето Господара пред нама. Смеши се, левом руком затеже дизгине, десном салутира, и благо напрегнувши груди, гласно нас поздравља:
Помоз` Бог, јунаци!
Војници, изван себе од одушевљења, узвикују тако да се земља тресе:
Бог Ти помого!
Цар се осмехује и креће даље. У аутомобилу је Господарица у белој хаљини и белом шеширу, крај ње и преко пута – велике кнегиње. А где је наследник? Ево и њега, дечака. Поред њега је снажан црнобради козак.
С десне стране се не стишавају узвици «Бог Ти помого!» то Словени поздрављају Белог цара. Затим се ритам поздрава мења, и ми схватамо да се Господар поздравља с руском коњицом. Ућутали су батаљони и дивизиони. Галопирају ађутанти, масе се покрећу и постројавају по четама у колону. Ја сам на десном крилу прве чете. Испред нас је отворено поље. Приближава се командант нашег пука Поповић, који брковима, фигуром и срчаношћу подсећа на Тараса Буљбу. Иза њега је командант нашег батаљона Анђелковић. На једно триста корака је трибина, а испред ње Господар на коњу.
Видимо: генерал Брусилов грди одважног коњичког генерала с огромним брчинама. А овај је, дрско извевши престројавања у галопу, после смелог заокрета провео своју коњицу поред саме трибине тако да се она затресла и нестала у облацима прашине.
Одјекнула је команда и дивизија се покренула. Они моји ратни другови који су били на десном крилу челне чете, и то пред императором, знају колико је то напето. Безброј пута очима прелазиш строј, не окрећући главу, успева ти да запазиш како се средина избочила напред, па вичеш да држе равнање. Све сами геометријски проблеми!
Подробније ништа не бих могао да испричам; прошло је као сан. Само се сећам да је Господарица гледајући нас плакала. Касније нам је лакнуло, напетост је прошла, и равнање је постало боље него испред трибине. Тако је увек. Кад се завршило – мислили смо да ћемо се разићи по касарнама. Узбуђено и радосно разматрамо пажљивост руског цара који се са нама поздравио на српском. Наш ађутант је одјахао команданту пука, и они заједно журе ка трибини. Нешто се дешава.
Руски цар жели да са нама разговара!
Дивизија се постројила у кару. Официри стају испред строја својих батаљона.
Данас се може различито причати и мислити о руском цару и уопште о монархији. Али, ја пишем о ономе што смо осећали тада и то нико неће ишчупати из наших срца. Тада је руски цар за нас био символ великог братства наших народа, символ братске империје. И тек смо у том тренутку докраја појмили сву величину ствари коју смо започели.
Видимо: приближава се Господар, за њим свита. На растојању сто корака од улаза у кару министар Двора Фредрикс се поравнао са Господаром и, салутирајући, нешто му говори. Тврдило се да је Фредрикс убеђивао цара да не ризикује живот поуздајући се у нас, непознате «Аустријанце». То је највероватније легенда: нико њиховом разговору није присуствовао. Међутим, каква је то толико хитна ствар могла натерати Фредерикса да задржи Господара управо пред улазак у нашу кару? Видимо: Господар, не окрећући се, покретом руке зауставља свиту и јаше даље кораком, сам. На улазу у кару сачекује га командант дивизије. Господар на средини зауставља коња. Тишина. Чини се да људи и не дишу. Поглед ми се случајно зауставља на бради Господара. Ништа нарочито, брада као код многих Руса.
Присетих се догађаја из ђачког доба. Јапански рат. У илустрованом часопису снимци руског цара и јапанског микада. Ми показујемо Немцима и Италијанима царев портрет – они прете песницама. Они нама показују микада – ми претимо песницама. Све се завршило великом тучом. Чини ми се да је то било у првом разреду гимназије...
Одећа на Господару је руска, једноставна, и у тој једноставности је толико племенитости! Цар се није пред нама појавио у сувом злату, с безбројним ордењем и звездама, већ као замишљен човек оптерећен бригама. Сетих се многобројних револуционара који су пролазили кроз наше крајеве, како су га псовали и срамотили. Отад је прошло двадесет година; у сећању ми нису остале дословне речи Господара, али смисао његовог говора и поједине фразе су за читав живот запамтили сви који су тада били на Марсовом пољу. Господар је честитао нама, првој словенској војсци спремној да се бори заједно са братском руском војском за своје ослобођење од туђинског ропства.
Никада моја војска није била толико јака као данас. Она чека само моју заповест па да пређе Карпате. И ви ћете бити први који ће заједно са мојом војском ући у ваше ослобођене крајеве. Честитам вам бојни поход под заповедништвом храбрих српских официра! Русија неће заборавити вашу жртву.
Тако је и било: Руска војска је 1916. године била јака као никада, имала је довољно наоружања чије помањкање се 1914. године осећало. Сада су на сандуцима били натписи: «Гранате не штедети!». Па ипак је 1917. године дошло до преврата.
Много година је пало у заборав, много тога страшног је доживљено, али ми је и дан-данас тешко да потиснем узбуђење кад се сетим говора Господара пред првом словенском војском у лето 1916. године у Одеси. Господар је сам, у пратњи команданта наше дивизије, на коњу обишао читаву кару, посвећујући посебну пажњу српским официрима с високим борбеним одличјима. Одлазећи, прешао је погледом наше пукове и, опраштајући се, салутирао. Стихијски, не чекајући команду, наши војници повикаше поздрав, потресени оним што се дешава, и тек када је Господар био далеко, људски вихор је почео да јењава.
Задржаћу се мало на оним осећањима која је тада у нама изазвала Русија. Ми, аустријски Словени, волели смо руски народ и руску културу. Али, начитавши се и наслушавши се од страних и руских непријатеља Русије о ужасима самодржавља, прилазили смо с извесним предубеђењем испољавањима руске државности. Све нас је изузетно копкало питање: ко је Он? Бели цар о коме маштају наше епске песме? Или деспот, угњетач свога народа?
Свакако да је у нама још увек било подозрења према дворанима који су наводно под утицајем Немаца и одговорни за поразе. Зато смо са задовољством и радошћу видели да је Русија умногоме претекла Западну Европу, да се последњих година пред рат у Русији брзо развијала привреда, културни и политички живот. У разговорима с образованим Русима трудили смо се да сазнамо какав је положај сељаштва, запиткивали о «страшним земљопоседницима». Наша наивност је долазила до тога да смо чак покушавали да откријемо остатке кметства, сазнамо подробније о патњама политичких затвореника који се злопате у ланцима «у дубини сибирских руда». И ту смо сазнали да је у Русији под «најреакционарнијом владом на свету» као одговор на многобројне терористичке акте, политичка убиства, подривачку делатност у свим областима културног живота, чак и у школи, књижевности, уметности и Цркви, на смрт осуђено знатно мање политичких злочинаца него у било којој западној земљи. Да Сибир није ледена пустиња, да већина политичких злочинаца није тамо на робији већ у прогонству, стичући теоретска и практична знања која ће им затребати у даљем животу после ослобођења. На велико чуђење смо сазнали да земљиште сваке године све више од земљопоседника прелази у руке сељака.
Први пут смо у правом светлу видели изузетну личност Столипина, против чијих реформи су се борили како револуционари тако и реакционари. Револуционаре су реформе лишавале наде у преврат, а реакционаре – застарелих привилегија.
Кривицом аустријских политичких «филтера» који су нам пропуштали само информације које оцрњују Русију, нисмо видели праву Русију. Револуционарна омладина, оруђе у рукама и самој њој незнаних сила, имала је на нас велики утицај, и често смо босјаке и «дно» Горког поистовећивали с руским народом.
Већ у заробљеништву, уверили смо се у високу образованост руских интелектуалаца, у то да је руска жена неупоредиво образованија од западне. Свуда се, у свим областима руске државности, могло видети како Русија полако али незадрживо постаје моћна империја. А шта рећи о ширини руског начина живота, о једноставности и племенитости истинског Руса! Руска култура, племенита и величанствено једноставна, постепено је очарала нашу душу и истиснула из ње западноевропску културу коју смо појмили разумом, а не осећањима. Почели смо да препознајемо праву Русију, с њеним светлим и тамним странама, и прихватили је онакву каква јесте.
У Добруџи
Завршио се наш живот на шестој станици у Одеси. Добили смо наређење да се укрцамо у ешалоне и кренемо према Ренију, Пруту и Дунаву. Искрцали смо се предвече и поставили логор на узвишици. Војници су у гомилама силазили на своју реку и певали «Дунаве, Дунаве, тиха водо плава».
Градови и села многих добровољаца били су на обалама Дунава и можда су њихова млађа браћа управо терала коње према њему на појило? Грана се лелуја на таласима и пролази крај мене. А можда је пловила Савом па Дунавом од самог Београда? Наши потоци, студенци и речице што протичу мимо наших домова – сви су они ту, у овим водама. Међу војницима није било уобичајеног весеља, осетили су дах своје отаџбине. И нису само воде Дунава наводиле на мисли о њој. Чекали смо да нам Румунија отвори пут Дунавом до српске војске на Солунском фронту.
25. августа 1916. године смо у пуној борбеној готовости почели да се укрцавамо на дереглије. Разлегале су се песме, опет се повратило расположење, нешто посустало током живота у логору, и када је омањи тегљач затрубио и повукао нас узводно Дунавом, у ваздух су полетеле шапке и над таласима се разлегло сложно певање.
Чернавода. Искрцавање. Сунце пржи, степа, брежуљци, равница с пожухлом травом. Кокарџа. Ту смо се накратко зауставили. Поделили су нам ручне гранате и вежбамо бацање. Кад ће нам већ једном дати оквире за пушке и исправне митраљезе? Изгледа да нам је суђено да оружје задобијамо у боју, отимајући га противнику... А Господар је заповедио да се нашој дивизији изда потпуно нова опрема.
Бригада креће. Ускоро са својом четом избијам напред, ми смо у претходници. Обзорје се у виду равне линије удаљава од нас тонући у врелу степу. Идемо читав дан, дижући путем прашину. Предвече козачка коњичка патрола уноси извесну живост.
61. дивизија иде обалом Црног мора. Од јутрос, сем вас, никог нисмо видели.
Па где су Румуни? Савезници?
Никог нисмо видели.
Зар тако? Изванредно!
Биће изванредно, Ваше благорође! – смеши се командир патроле и окреће коња.
Недостајала нам је вода. Довозили су је издалека у бурадима, и ја сам је сам делио, постројивши чету у потиљак и на једвите јаде, не без примене силе одржавајући ред. У четама где је подела воде наложена подофицирима, војници су, измучени жеђу, наваљивали на буре и просипали драгоцену течност. То се често дешавало. Људи су, разбивши судове, потом покушавали да просуто покупе с ужареног песка.
Стигао је коњаник и саопштио да су пред нама Немци и Мађари. Та новост је чудотворно деловала на уморне добровољце. Моја чета у претходници запевала је борбену песму и осоколила се. Осећао сам да је та вест измишљена и задивио се умећу команде да психолошки утиче на добровољце. Сваком од нас је било тешко у души због очекиване братоубилачке борбе са Бугарима. И Бугари су, знам, осећали грижу савести пуцајући у Русе. Ни на српском фронту, на жалост, није било другачије. Желео бих да се присећам победоносних битака, када су се Словени заједно борили за своју заједничку слободу, а не о Брегалници и Добруџи...
Смркавало се. Претходница се зауставила на гребену пешчаног брежуљка. Пришли су нам командант и официри батаљона. У великом полукругу од истока до запада горе села. Сумрак се згуснуо. У даљини избијају пламичци. То браћа Бугари шрапнелом поздрављају браћу с Тихог Дона: «За Шипку! За Плевну!» шапћем после сваке експлозије.
Ћутке посматрамо језиву и прелепу слику. Пале се звезде, намигујући нам. Кога то од нас зову?
Један од мојих командира водова, Србин из Срема, философ, каже:
Сви ћемо овде, у овој равници, изгинути. И онда ћемо сазнати ко је био у праву: Шопенхауер или мој вероучитељ.
Сви смо ту готови гунђа стари српски четник, командир треће чете брђанин Ђурђевић, шарајући ногом по песку, навикао на спуштање и пењање.
Где то има да се ратује на таквој равници?
Свака чета је сложила пушке у купе и сви су умотавши се у шињеле полегали на песак.
Спавајте, сутра је битка кажем својим војницима из Босне, Баната и Лике.
Спавајте, сутра је битка истим словенским речима бугарски официр говори својим војницима из Софије, Трнова и Пловдива.
У зору су се зачуле шеве. Свануло је светло сунчано јутро 28. августа 1916. године. Дојахао је командант пука и издао ми наређења. Моја чета је кренула пољем, потом путем и ушла у запаљено село Карасинан. Коњичка извидница је пред покрет јавила да је непријатељ осам-девет врста далеко. Иза села почиње брежуљак. Моја извидница, премда пешачка, али поузданија, запазила је некакве јединице на брежуљку. Развивши се у стрељачки строј по водовима, кренули смо напред. За то време су се иза нас у дубодолини окупиле чете, митраљеске двоколице и штаб пука са заставом.
Попели смо се на узвишицу и видимо: на једно петсто корака – батаљон у смакнутом борбеном поретку. Војници кажу: «Руси!» Официри вичу: «Руси...» Напредујемо још 20-30 корака, и јавља се немир у души. Заустављам чету и гледам кроз двоглед. А дали су нам двогледе као из позоришта, ништа не могу да разаберем. Опсовавши, бацам га на земљу. Осврћем се – наши су још увек у дубодолини, ми смо сами.
Ко су они? Шапке су руске, и униформе као да су исто руске. Али ми се они на крилу не свиђају. Имају некакве сиве пелеринице. Не, мислим се, нису то Руси. Вичем чети: «Спреми се за јуриш!» Поравнавам строј и крећем се у сусрет батаљону да разјасним јесу ли непријатељи или наши. И ту би нам био крај да се однекуд нису зачула два пуцња.
Јуриш!
Трубачи сложно изведоше злокобну песму бајонета, војници заурлаше «На нож! На нож!» и ми јурнусмо на зид који је бљувао ватру. Видим: нећемо до њега стићи живи. А наше чете се још увек не виде.
Лези! Брза паљба!
Слева, из кукурузишта, журно се повлачи непријатељска батерија. Батаљон се креће на нас. Лако је командовати «брза паљба» када се војницима меци расипају и они их купе са земље! Та није случајно што су измишљени оквири. Али, ватра је ипак делотворна. И за то време су колоне, митраљези и штабови у дубодолини заузели борбени поредак и појавили се на гребену. Ми смо свој посао обавили: задржали смо непријатеља.
Здесна од нас незаборавна слика. Избивши на узвишицу, наше чете по водовима – сви официри испред јуришају с бајонетима. Командир треће чете Ђурђевић се заноси у трку, нагиње, прави још два корака, испушта сабљу и пада. Остали јуришају даље, прескачући тело свог командира. Здесна, на падини суседне узвишице, јуриша поручник Шест са својим Банаћанима. Пада као покошен. Чете се проређују, многи остају да леже на земљи.
Време је да и ми кренемо с бајонетима. Прекидамо ватру, устајемо и крећемо. Нисмо претрчали ни двадесет корака, кад чујем узвике: «Бугари у позадини!»
Окрећем се – и хвата ме језа. Батаљон истих онаквих војника као они које нападамо, креће нам се у позадину. Ми смо на крајњем левом крилу. Чета се усколебала и повлачи ме за собом. Једва је заустављам. Језиво је, игра ми пред очима. Русија се у виду огромне географске карте уздиже над степом и гледа нас. Чета је залегла. А можда су то Руси? По сваку цену морам разјаснити. Сав очајан трчим у сусрет лавини која се приближава. Руси? Бугари? И зашто им је Александар Други дао руске униформе? Очима тражим злокобне сиве пелерине. Као да их нема. Опазили су ме. Не пуцају. Неко с најближег крила маше. И ту сам у тренутку осетио слабост у ногама, телом ми се разлила топлила, и у мени је зазвонио двадесетдвогодишњи живот и радост што је опасност минула. Чујем гласове: «Српски официр!»
Заједно са њима ударамо на крило. Бугари су се усколебали, њихови редови се дижу и беже натраг. Али шта је то? По читавом пољу посејани њихови мртви и рањени. Зар их је тако много? И пазиш да не згазиш оне који су прославили словенску ствар у последњем рату са Турцима.
Наши војници се халапљиво бацају на метке, и оно најважније оквире који одговарају трофејним аустријским пушкама које су нам издате у Одеси. У боју се донаоружавамо.
Бојно поље је остало иза нас. Међутим, од 250 људи моје чете у строју је остало њих 117. Увече смо се журно повукли: Румуни, новостечени савезници, повукли су се тачно онолико колико смо ми напредовали. Изнурени после битке, гладни, жедни, повлачимо се у смакнутом борбеном поретку читаву ноћ, скоро без одмора. Упоредо са нама напредују непријатељске јединице. Пред зору руска коњица шаље вест да смо изашли из окружења.
Ујутру је почео пљусак. На брежуљку нас је сачекао командант корпуса генерал Зајончковски. Скинуо је шапку и поклонио нам се до земље. Несретнику је пао камен са срца, «Аустријанци» су се исказали. На жалост, после пете битке, повукавши се иза Дунава, многи се више нису могли исказати: дивизија од 16.000 бајонета спала је на само 2.000 њих у строју.
За мене је последња битка била код Кокарџе. Три пука непријатељске пешадије усред ноћи су кренула на наше ровове. Објавнице су успеле да отворе ватру. Ватра из пушака и митраљеза, усредсређена на мали простор, достигла је такву јачину да се чинило као да вода ври у котлу. Ујутру се непријатељ повукао уз велике губитке. На њиховој страни се уздигао аеростат са посматрачем, и ускоро су прорадили тешки немачки топови и Макензенови мерзери. Тукли су систематски, упорно, не штедећи гранате.
Другог дана сам добио наредбу: са својом четом, у којој је дотле преостало свега 70 људи, да заузмем међупростор између прве и друге бригаде. Према подацима штаба, тамо се очекивала турска коњица. Сакрили смо се у високој трави. Кроз два сата видим двојицу војника како журно одлазе. Шаљем патролу напред и сам устајем да осмотрим поље. Не приближава се турска коњица, већ знатно горе: стрељачки стројеви непријатељске пешадије. Војници хоће да се повуку. Задржавам их. Ми морамо дејствовати самостално.
Трчим на узвишицу да одаберем положај за претходницу. Приметили су нас, и гранате почињу да рију земљу. Недалеко од мене се диже црни стуб, други већ крај мене. Тупи бол, десна нога одрвенела – падам. Чета се повлачи у дубодолину и не чује моје дозивање. Стрељачки стројеви противника прилазе полагано али поуздано као казаљке на сату. Па шта! Неће ме ваљда обесити у Љубљани или Трсту! Вадим наган. Како је све природно и логично: чета се удаљава, смрт се приближава!
Тутњава експлозија се у тренутку утишава, и последњом снагом зовем у помоћ. Чули су ме, и један ми војник притрчава. То је болничар, али не обичан, већ босански. Он се увек налазио у стрељачком строју, ишао са нама у јурише, односио рањенике, доносио метке. Био је један од оних ћутљивих јунака који нашу отаџбину чине јаком у тешким тренуцима. Натоварио ме је на леђа и понео. Није ни стигао до дубодолине, кад непријатељ посла за нама кишу шрапнела. Опекло ме је на два места по леђима, а мој Босанац се заљуљао рањен у потколеницу. Али ту притрчаше тројица наших, ставише ме на пушке и понесоше.
Ноћ је охладила врелу пешчану Добруџу. Двоколице се крећу белим путем преплављеним месечевом светлошћу. У степи је тихо. Колико је звезда на небу... Крај мене лежи војник. Он полако умире. Уз тихо стењање живот напушта рањениково тело. Опет ћу отићи у Русију. Ја, Словенац, у српској униформи, на руским двоколицама, са три ране, имам на то право.
Клопарају точкови воза, не смета им јечање рањеника. Ноћ усред Румуније. Фењер за фењером, бели мантил лекара-Румуна. Питам на француском: «Хоће ли бити превијања? Повез ми је склизнуо с леђа и јако ме боли». Али лекар-Румун је заузет: вакцинише против тетануса. Само своје, Румуне.
Ипак падам у дремеж. Буде ме крици у суседним одељцима: «У Русију! У Русију!» Шта би то могло да значи? Врата се отварају, и човек с фењером пита: «Ко жели да остане у Румунији? Ко хоће да иде даље, у Русију?» Наше одељење једногласно одговара: «У Русију!»
Добровољачка дивизија је сјајно издржала ватрено крштење, али с огромним губицима. После толике проливене крви добровољци су с правом сматрали да су равноправни с другим савезничким армијама. Тим пре што је дивизија могла имати много боље наоружање. Муницију су нам дали без оквира, митраљезе трофејне, често неисправне. Донаоружавали смо се током борбе, отимајући од противника.
Док је дивизија била на фронту, српска команда у позадини и локалне руске војне власти испословале су дозволу владе за принудно мобилисање Јужних Словена – ратних заробљеника. Та одлука резултат таштине и несналажења у политичким питањима – задала је смртни ударац принципу добровољности.
Друга српска дивизија се уз мале изузетке састојала од мобилисаних људи. Многи су били премлаћени због одбијања да јој се прикључе. Било је и убистава. Нама, истинским добровољцима, који смо једва постигли да нас приме у Руску армију, било је добро познато расположење у тој принудно мобилисаној дивизији, и знали смо да се са њом не сме појавити на фронту. Нисмо ли управо зато и подигли своју заставу што нам је било одвратно насиље примењивано према Словенима у Аустроугарској? Добровољци су оштро протестовали против «присилних добровољаца» и других грешака команде корпуса. Али, те су се грешке настављале, а затим се поновиле већ у државним размерама у Краљевини Југославији, хранећи све разорне снаге у тој држави.
Од 40.000 официра и војника у корпусу је после Фебруарске револуције 1917. године остало највише 7.000. Део добровољаца који су остали у Русији отишао је у Белу, а део у Црвену армију. Други су се разишли по Русији и касније се вратили кући. Погинули су скоро сви Словени-официри који су се борили у јужној Добровољачкој армији. Многи су своје младе животе дали у армији адмирала Колчака. Слава им! Краљевска Југославија их се ниједном није сетила.
Јекатеринослав
Сваки рањеник на свету радује се када са фронта доспе у топле, удобне лазарете и болнице, далеко од прљавштине и опасности. Уосталом, у грађанском рату си могао бити не само рањен у борби, већ и докрајчен на болесничкој постељи... У Јекатеринославу, у лазарету Црвеног Крста који су основали Немци-менонити (протестантска струја из XVI века која проповеда непротивљење злу насиљем) било нам је неописиво добро. Лежао сам поред свог друга, потпоручника Игната Франца, Хрвата из Загреба. У светлој успомени на руску прошлост заувек ће ми остати установе основане ради помоћи рањеницима. У Русији је постојала најсавршенија организација медицине – земска (земство локална самоуправа). И у Русији је постојала Рускиња. Руска уметност и руска књижевност подигле су Рускињи величанствен споменик – могу ли томе ишта додати? Тек кад сам упознао Рускињу, почео сам да продирем у скровишта руског битка, да схватам шта одваја Русију од Запада, зашто су странци после боравка у Русији тако очарани Русима. Више од половине свог свесног живота гледао сам племенити лик Рускиње која сноси све тешкоће живота раме уз раме са мушкарцем, а понекад и боље од њега. Видео сам је на њиви, као милосрдну сестру у болници, са књигом, у фабрици, у стрељачком строју, у дечјој соби, у прогонству, у колхозу, у затвору, у устанцима против оскврнитеља руске земље.
Јесењих дана 1916. године, када су борци залечивали ране у топлим собама, док напољу пада снег, сестре су пролазиле крај нас у белим марамама, строге као монахиње, али душевне, одане свом послу. Колико њих је погинуло на фронту, помрло у епидемијама! Хоће ли се Русија икада сетити њихових подвига? Отада је протекло 18 година. Те светле дане памте добровољац и Рускиња која је носила белу сестринску мараму и била уз њега у годинама крвавог Грађанског рата, глади и хладноће, патњи и ужаса, очајања и надања. Њихов дванаестогодишњи син, рођен тих страшних година, слуша њихове приче о Русији. И њихове мисли су тамо, у прелепој земљи, где се сада земљом разлеже непрекидно јечање.
