Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/7.11.2006/

Медењаци



     

      Тулски медењак је символ, визит-карта не само Туле већ и читаве Русије. Тула је прославила Русију не само оружјем, самоварима (чајницима), хармоникама, већ и медењацима.

      Медењак је широко ушао у свакодневицу народа. У XVIII и XIX веку су печени кисели и пресни медењаци. Кисели – од киселог теста – били су скупљи и веома омиљени код имућних људи. Тамносмеђи – са медом и меласом били су слатки и сипки.

      Сиромашнима су били намењени медењаци од пресног теста – јефтинији и лакши за израду.

      Медењака је било најразличитијих – вајаних, с утиснутом шаром, обредних, с ликовима. Најстарије и најраспрострањеније биле су умешене фигуре – једноставне и оригиналне.

      Ишарани медењаци, прављени уз помоћ даске, у народу су називани штампаним.

      Медењаци су се делили и по намени: за поклон, за опраштање, свадбени, за помен. За њих су везани многи стари обичаји и веровања. Без медењака није могао проћи ниједан догађај.

      Немогуће је рећи ко је и када направио први медењак. Први спомен тулског медењака налазимо у регистарској књизи (1685). До данас су сачуване даске на основу којих можемо судити о разноврсности медењака. Даске су изрезиване од брезовог и крушковог дрвета старости око 30 година. За медењачке даске коришћени су доњи делови стабла исечени на даске дебљине око 5 см које су сушене и до 20 година. Ивице дасака су ради чврстине премазиване смолом или воском. На готову даску је резбар-уметник наносио шару. Такве даске су служиле као калуп за медењаке.

     

      Шарани медењак је представљао уметничко дело. Захтевани су не само укус већ и лепота, зато је украшавању придавана посебна пажња.

      За медењаке су везани многи народни обичаји и традиција. Поклањани су из поштовања или као знак љубави. Посебни медењаци прављени су поводом неког важног догађаја.

      Наши преци су тулске медењаке сматрали драгоценим поклонима. У народу се веровало да медењаци имају лековита својства и помажу у лечењу болести. У таквим случајевима су на дасци урезивана почетна слова имена арханђела.

      Медењаци су, наравно, били омиљена посластица. Нарочито су их волела деца. За њих су прављени медењаци у облику риба, птица, са именима, са појединим словима.

      Творци медењака називани су „медењари“. Тај занат се преносио с колена на колено.

      Медењаци су печени у готовим калупима. Њихов изглед и лепота у потпуности су зависили од калупа. Нарочито су цењени медењаци с натписима. Тешко је било урезати цртеж на даску, а натпис још теже.

      Медењаци су као и хлеб прављени на домаћи начин у селима, касније и у градовима. Даске су се делиле на пет врста: шаране, комадне, слагане, почасне, градске.

      Шаране су биле правоугаоне, једноставних украса, а различите дубине резбарења.

      На комадним даскама су били орнаменти и ситне шаре. Такви медењаци углавном су прављени за прост народ и децу.

      Слагане даске су коришћене за прављење омањих медењака. Велика даска се делила на делове, а сваки омањи медењак имао је завршену шару.

      Почасне даске указају на црте богатог живота и привредног полета, сведоче о ступњу уметничке израде. Процват доживљавају средином XVIII века. То су даске великих размера. Тежина појединих медењака износила је и по неколико пудова (пуд – 16,38 кг).

      Тип градских медењачких дасака обједињава омање даске које су се касније појавиле са кратким урезаним натписима, означавајући град у коме је медењак направљен.

      Почетком XIX века сеоску производњу медењака потискују фабрички производи. Медењаци постепено губе обредно значење и постају само посластице.

      Изузетно загонетни натписи на неким медењачким даскама откривају нам непознате странице историје медењака. Зна се да су крајем XIX века у Француској, Белгији, Холандији и другим земљама одржаване међународне изложбе, пошто су сачуване даске с натписима „Линбурска“, „Линверс“, „Линбурск“, те се може претпоставити да су те даске прављене за наведене изложбе, али је у резбарењу имена градова Либурн, Лимбург на медењачким даскама дошло до словних грешака.

      Крајем XIX  почетком XX века уметник-резбар се труди да на даскама овековечи нову символику. У доба совјетске власти се на медењачким даскама појављују нове речи „комсомол“(ској), „фестивал“, „олимпијада“.

     

      Даске резбара настављају да радују мајсторе-медењаре. И поред широко примењене аутоматизације у индустрији слаткиша, медењачки занат се као и пре заснива на ручном раду.