Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/13.12.2006/

Аркаим – град древних Аријеваца на Јужном Уралу



      Аркаим је откривен у лето 1987. године, а територија споменика је већ 1991. године проглашена забраном (са статусом филијале Иљменског националног парка). Како год окренеш – јучерашња сензација. Међутим, занимање за њега не јењава, већ се штавише безусловно шири: трагом археолога, историчара и етнографа кренули су екстрасенси, пророци, ходочасници, чланови разних верских секти, људи који жуде за исцељењем и просветљењем – речју, сви они који желе да лично виде То Место...

     

      Већ су се појавили чланци – строго научни и научнопопуларни, снимљен је филм (истина, то су учинили Французи); са рефератима о Аркаиму наступају научници на озбиљним и угледним конференцијама. Најзад је изашла и прва књига (Аркаим. Истраживања. Трагања. Открића. – Чељабинск, 1995); они који су први открили, први истраживали, речју, најупућенији стручњаци су испричали, обраћајући се не само колегама-научницима, већ и најширој публици («Научнопопуларна серија»  пише на насловној страни) све оно што су и сами до тог тренутка успели да веродостојно сазнају о јужноуралском археолошком чуду. На жалост, тираж је увредљиво мали: замислите само како ће се брзо распродати 5.000 примерака, кад Аркаим сваког лета прима по 3-4.000 посетилаца. Колико их је тамо већ боравило, колико њих тек смишља маршуту!

      Па и нека је тираж мали, али је штета колико мало су научници успели да саопште читаоцима. Ипак не бих да им било шта пребацим: изненадан пробој кроз незамисливе слојеве векова у непознати и неочекивано сложено устројени свет подстиче новинаре на сензационализам, али озбиљне истраживаче приморава на опрезно изношење судова. А међутим, јавно мнење је већ распаљено: та заправо смо сви ми постали сведоци најређег чуда! И то не у некаквој тамо егзотичној Микронезији, не усред библијског камења Блиског Истока, не у тропским шумама Јужне Америке, већ је буквално код куће, пред носом, у Чељабинској области откривена «Земља градова»  остатак једне од најстаријих цивилизација човечанства: оригиналне грађевине које не личе ни на шта уобичајено, моћне зидине, сложене одбрамбене конструкције, топионичке пећи, занатске радионице, јасан систем комуникација... Сада се већ признаје: ту је праотаџбина древних Аријеваца коју су научници тако дуго тражили на опширној територији од подунавских степа до Иртиша; ту је на размеђу III – II миленијума пре н.е. дошло до поделе Аријеваца на две гране – индоиранску и иранску, што су лингвисти већ одавно установили... А понеки међу научницима толико уздржаним у претпоставкама већ та места проглашавају отаџбином Заратустре, ствараоца светих химни «Авесте», подједнако легендарног као Буда или Мухамед. Како вам то звучи: Заратустра је житељ Урала, наш земљак?!

      Али ако зауздамо уобразиљу и смиримо осећања, чак и тада јужноуралско откриће археолога граничи са чудом. Та то је једно од оних открића која научнике приморавају на преиспитивање десетлећима – ако не и вековима – успостављаног система погледа на опширну и светоназорно важну област истраживања. Појава Аркаима навела је историчаре да промене представу о бронзаном добу на територији Уралско-Казахстанских степа. Сада већ испада да то није био запећак света који тек улази у епоху цивилизације: високи ступањ развоја металургије обезбеђивао је том региону веома истакнуто место у културном простору који се протеже од Средоземља све до садашњег Казахстана и Средње Азије. И поједини истоврсни метални предмети чудесне израде, проналажени час негде на обали Егејског мора, час на Јужном Уралу, као сведочанства опсежности простора обухваћеног културним везама, како се испоставља, скитали су се караванским путевима «одавде тамо», а не «оданде овамо» како се одувек сматрало... Очито је излишно доказивати важност исправне представе о усмерености таквих токова не само за задовољавање локалпатриотских амбиција. До сличних открића долази уистину ретко – можда једном у столећу.

      Вреди претпоставити да таква открића нису случајна, да само време ради за њих – као да ишчекивање у људима нараста до одређеног рока. Како иначе објаснити саму чињеницу појаве и спасавања Аркаима? Та, он се врло добро види на снимцима из авиона начињеним знатно пре године открића. Потом је изречена претпоставка да је погледе стручњака изгледа скретала сама одлична очуваност древног споменика: рекло би се да тако јасни геометријски облици морају бити сасвим савременог порекла. Каквог? У нашој земљи где је штошта строго поверљиво некако није било уобичајено постављати слична шкакљива питања.

      Као чудо изгледа и спасавање Аркаима – сличан случај тешко да је игде забележен током читаве совјетске историје. Та, споменик је био осуђен на смрт – тако су о њему саопштавала јавна гласила. Нашао се у зони будућег акумулационог језера. Штавише, у тренутку када су га археолози открили, у највишим кабинетима су већ били потписани одговарајући цртежи и налози – већ су пуном паром извођени грађевински радови, већ је било потрошено много новца. Већ је био подигнут потпорни насип; преостало је само да се наспе кратак спојни део – и пролећни поводањ не би оставио ни трага од Аркаима. Радило се о месецима, ако не и о недељама, и изгледало је да нема те снаге на свету која је у стању да закочи гломазан замајац «планске привреде».

      Чудо је ипак било рукотворено. Многи се још сећају како су у заштиту «уралске Троје» (испоставило се да је такво поређење пре ласкаво за Троју) устали научници, новинари, многи ствараоци. Борба за спасавање Аркаима временски се поклопила са крсташким ратом против чиновничко-бирократске самовоље совјетског система коме је душа већ била у носу, што је и помогло. Ево каква су писма тада стизала у редакцију листа «Наука Урала» где је у то доба био свердловски штаб кампање спасавања споменика: «Уралско одељење Академије наука мора одлучно поставити питање, чак до напуштања Академије наука у случају да се Аркаим не заштити»; «Докле ће више чиновници одлучивати шта народу треба а шта не. Министарству водопривреде Аркаим није потребан. Потребан је нама»; «Ако спасавање Аркаима не успе, идеја социјализма ће се за мене коначно срушити». Идеја се ипак срушила, али је Аркаим опстао...

      Ипак, будимо правични: у споменутом зборнику «Аркаим. Истраживања. Трагања. Открића» прикупљени су прилично богати подаци – и о самом споменику какав се открио археолозима после откопавања вековних слојева земље, и о предметима материјалне културе прикупљеним током ископавања, и о околним древним градинама (а таквих је много у Аркаимској долини – протоиранској «Земљи градова»), и о физичко-географским условима зоне забрана, и о посебности тамошњег биља (узгред, и то је предмет достојан чуђења), па чак и о историји и свакодневном животу околних козака. Међутим, што се пажљивије удубљујеш у текстове чланака сакупљених у том зборнику, тим више као да осећаш дах још неоткривених тајни, тим више схваташ да се некакав ореол мистике који окружује древну градину у јужноуралској степи не може објаснити само оскудношћу података процурелих кроз хиљадугодишње слојеве.

      Ево шта, на пример, о Аркаиму пише доктор географских наука И.В. Иванов: «То је град-тврђава, град-радионица ливаца где се производила бронза, то је град-храм и опсерваторија, где су вероватно извођена за то доба сложена астрономска посматрања. Ово последње захтева још убедљивије доказе и утемељење».

      У вези опсерваторије (звездаре) – то није спекулативна претпоставка. Астроархеолог Константин Константинович Биструшкин је током две сезоне (1990. и 1991. године) вршио истраживања на Аркаиму, која су се делимично уклопила у општи план археолошких радова – омогућавајући прецизирање неких појединости теренске документације о ископавањима, а делимично су следила усмерење његових сопствених научних интересовања.

      Прве резултате посматрања и мерења уопштио је и реферисао на врло угледним скуповима стручњака: на астрономском семинару у Пулковској опсерваторији, у лењинградској филијали Института историје природних наука и технике, у Институту теоретске астрономије, у Астрономско-Геодетском друштву, као и у Институту «П.К. Штернберг» у Москви и Свердловској опсерваторији. Астрономи су у свим случајевима резултате рада К.К. Биструшкина примили са великим занимањем и врло позитивно оценили.

      А какви су главни резултати? Пре него што пређем на то, навешћу речи научника коме с правом припада част првог проналазача споменика – археолога Генадија Борисовича Здановича: «... Аркаим замишљам као изузетно убедљив пример синкретизма у далекој прошлости, јединства и нерашчлањености најразличитијих начела. То је истовремено и тврђава, и храм, и занатски центар, и стамбено насеље». Е па, К.К. Биструшкин ту оцену не оспорава, већ јој додаје прилично важну појединост: Аркаим је по њему осим свега осталог још и приохоризонтна опсерваторија врхунске тачности, најсложенија од свих за које човечанство зна. У том погледу је упоредив са Стоунхенџом – чувеном мегалитичком грађевином на Солсберијској равници у јужној Енглеској, у коме је још средином XVIII века наслућена древна звездара; истина, та слутња је сасвим убедљиво аргументована и широко прихваћена тек двеста година касније. Само што се показало да је Аркаим сложенији од Стоунхенџа... И још једна појединост: старост Аркаима археолози процењују на 3.800-3.600 година; К.К. Биструшкин је на основу сопствене методике повећава за још читавих хиљаду година.

      Споменик изузетно високе културе коме је 4.800 година. Четири хиљаде осамсто година...

      На основу материјала сопствених истраживања К.К. Биструшкин је написао исцрпну монографију – тема то заслужује – међутим, она још није угледала светло дана. Замолили смо Константина Константиновича да нам о свом невероватном открићу исприча на страницама «Урала»  његов чланак се наводи ниже. Међутим, имајући у виду да литература о Аркаиму  поготово она популарна, доступна нестручњацима  још није богата тако да многи читаоци, чак и ако су начули за јединствени споменик, имају сасвим магловиту представу о његовој конструкцији, као и то да је специјална методика, коју је научник у својим истраживањима користио, врло далека од видокруга наших уобичајених представа – одлучили смо да уз сагласност аутора објављивање пропратимо макар најнужнијим појашњењима. Али она неће бити издвојена испод текста, пошто би као таква, неминовно каткад подужа, реметила целовитост поимања, већ ће бити уграђена у сиже.

     

      Конструкције

     

      У ископинама Аркаима нису пронађене драгоцености, ремек-дела древне уметности, незнана писменост, атомски реактор или свемирски брод. Само крхотине керамичког посуђа, кости домаћих и дивљих животиња, изретка камено оруђе и сасвим ретко – бронзано. Но, чак и тих обичних ствари на Аркаиму има врло мало. Колекција «артефаката» је толико оскудна и безизражајна да се од ње не може сачинити чак ни пристојна музејска збирка.

     

      Сада, осам година после открића, сасвим је јасно да је главну вредност узнемирених рушевина представљала, а по свему судећи тако ће и остати, КОНСТРУКЦИЈА грађевине.

      Истраживање нацрта конструкције открило је у њој сложену и тачну геометрију.

      На Аркаиму је мерен такозвани рељеф копна – оно што се може сматрати за темељ читаве грађевине. Уосталом, темеља у строгом смислу речи ту уопште нема: конструкција се држала на носећим стубовима и правоугаоним костурима од балвана. Међутим, и таква грађевинска технологија претпоставља «нулти циклус», то јест ископавање грађевинске јаме за просторије и обликовање ивица насипа као основе за будуће зидове. Те су ивице и мерене: управо оне чине обрисе нацрта грађевине и представљају најприметнији и најизразитији резултат ископавања. Темељи зидова су по правилу спојени с низовима носећих стубова – у ископини су представљени јамама од стубова. Да бисмо замислили ископ у целини, тим ивицама насипа треба додати јаме и бунаре у средишњем делу просторија које су ту некада давно постојале, и опкопе око већих делова грађевине. И то је заправо све. Остале елементе огромне конструкције малтене сасвим је уништио прво пожар, потом вода, ветрови, само време...

      Наравно да рељеф копна даје само незнатну представу о конструкцији у целини. Грађевина се развијала у висину, имала је непрекидне зидове и строп, галерије, коловозе, надзидани спрат и високе дрвене куле. Реконструкција њених појединости већ је започета, и мислим да ће њени резултати бити занимљиви и упечатљиви...

      Археолози заправо већ данас имају прилично потпуну представу о томе како је насеље у долини Аркаим изгледало у доба свог процвата, и резултати су уистину упечатљиви. Пре свега треба истаћи да та огромна грађевина није представљала конгломерат неповезаних објеката, већ целовиту конструкцију укупне површине око 20.000 квадратних метара. Насеобина изгледа овако: два један у други уписана круга моћних одбрамбених зидина (спољни са опкопом дубине 1,5-2,5 метара), две кружне улице настамби изнутра приљубљених уз те зидине, а у геометријском средишту кругова – трг у облику нешто спљоштеног круга пречника 25-27 метара, помно изравнан, утабан, па чак можда и ојачан некаквим цементирајућим малтером. Пречник спољних зидина износи око 150 метара, а дебљина у темељу  4-5 метара. Подигнуте су у виду клети од брвана набијених земљом којој је додат креч, споља обложене непеченим блоковима, од самог дна па до горње ивице – све заједно 5-6 метара. Унутрашњим зидом је изгледа била ограђена бранич-кула – пречника око 85 метара. Дебљина тог зида је била мања – 3-4 метра, а висина највероватније већа од спољног. Био је строго окомит и споља – преко обложених брвана – премазан глином.

      Кругови настамби су били подељени на секторе радијалним зидовима – одозго гледано попут паока точка. Ти су зидови били заједнички за сваке две суседне просторије. Уз спољни зид је било, како су геофизичка истраживања установила, 35 настамби, а уз унутрашњи 25, али је засад ископано њих 29: 17 у спољном кругу и 12 у унутрашњем.

      Додајте свему томе прилично сложен и промишљен унутрашњи план настамби и кружних улица, довитљиву клопку за уништавање незваних гостију на расклопу спољних одбрамбених зидина и друге фортификационе грађевине, рационалан систем кишне канализације; чак су и боје материјала које су древни Аркаимљани користили за облагање имале функционалан и естетски значај.

      Сада – чак и на основу овако штуро изнетог нацрта – можете и сами просудити колико се сређено и разумно некада давно одвијао организовани живот велике људске заједнице унутар тих зидина.

      Ипак, очита сложеност социјалне организације људи који су пре више хиљада година за себе изградили такво чудо инжењерско-грађевинске вештине – ни издалека није све што се открива оку стручњака који данас посматра обрисе древног протограда: сама геометрија изградње скрива у себи загонетке. Зашто круг? Да ли је то везано за символичност својствену размишљању старих народа? Ако јесте, о чему онда та символика говори, коме је и зашто упућено у њој садржано саопштење? Ево какве је, између осталог, асоцијације изазвао план Аркаима у његовим проналазачима Г.Б. Здановичу и И.М. Батањиној (цитирам чељабински зборник): «Такав план је близак начелу Мандале – једног од основних сакралних символа будистичке философије. Сама реч «мандала» се преводи као «круг», «диск», «кружан». У «Ргведи» где први пут на њу наилазимо, та реч има мноштво значења: «точак», «прстен», «земља», «простор», «друштво», «скуп»...

      Универзално је тумачење Мандале као модела Васељене, «карте свемира», а притом се Васељена моделира и приказује помоћу круга, квадрата или њиховог споја. Аркаим и његове настамбе, где зид једне куће представља зид друге, вероватно одражава «круг времена», у коме је свака јединица одређена претходном и одређује наредну».

      Даље се формулише шире уопштавање које читалац може прихватити као методолошко начело, као кључ за главну загонетку Аркаима: «Оно што у «Земљи градова» запрепашћује није богатство материјалне културе – запрепашћује њена зачуђујућа духовност. То је посебан свет у коме је духовношћу прожето све – од архитектуре насеобине и гробова па све до камених скулптура»...

      Ето у ком кључу се одвија истраживање К.К. Биструшкина.

      Али, управо рељеф копна показује изразиту, тачну и сложену геометрију. Нема никакве сумње у то да овде имамо посла с резултатима претходног пројектовања, које су грађевинари пренели у природу. Нема ни говора о томе да је Аркаим грађен у неколико етапа, по потреби, када се уз већ готов део дограђују нове четврти. Не, грађен је одједном, и јасно је да су пројектним радовима претходила помна пројектна истраживања у области инжењерске хидрогеологије и својстава земљишта. Неоспорно је да су унапред подробно израчунати обими земљаних радова и потребне дрвне грађе (хиљаде балвана четинарског и листопадног дрвећа!).

      Аркаим није просто сложена грађевина, него чак истанчано сложена. Међутим, његова намена и функције уопште нису очити. И тек пошто се у његовом плану открије јасна геометрија, јавља се нада у могућност да се буквално израчуна замисао градитеља. Правац потраге назначује неочекивано тачна подударност појединих важних елемената геометрије и размера Аркаима с одговарајућим параметрима Стоунхенџа. У свим археолошким публикацијама о Аркаиму наводи се пречник кружног зида бранич-куле Аркаима – 85 метара. Али, то је унеколико заокружено. Ако се пак он измери с тачношћу потребном за астрономска посматрања, испада не идеално правилан прстен полупречника 40 и 43,2 метра. Међутим, полупречник круга «Обријевих јамица» у Стоунхенџу такође износи 43,2 метра. Оба споменика се налазе практично на истој географској ширини, оба су у средини долине у облику пехара, с рељефним обзорјем. И то ни издалека није све: што се подробније оба споменика пореде, тим се више у њима открива истоветних појединости.

      Поређење Стоунхенџа с Аркаимом може вам се учинити неочекиваним: ипак их дели читава Европа, 4 хиљаде километара – поприлично растојање чак и за садашња превозна средства. И позамашно временско раздобље: ако се сложимо са традиционалним представама, онда их дели читавих хиљаду година.

      Што се географије тиче, немоћни смо, али је хронологија – друго питање. На крају крајева, њена тачност умногоме зависи од методе истраживања.

     

      Узраст

     

      У чувеној књизи Џ. Хокинса и Џ. Вајта «Одгонетање тајне Стоунхенџа» (Лондон, 1966.; Москва, 1973. и 1984.) наведен је узраст «прве фазе» споменика – Стоунхенџа-I, како кажу истраживачи: 4 хиљаде година (тачније, његов настанак се смешта у XIX век пре н.е. плус-минус 100 година). Али, то није једино мишљење.

      Уз коришћење класичних метода археологије – на основу аналогија – Стоунхенџ испада унеколико млађи, о чему говоре и сами аутори наведене књиге: «На неким од сарсенских каменова Аткинсон је открио укупно нешто преко тридесет цртежа бронзаних секира и један цртеж, изгледа, бодежа у корицама оне врсте која се користила у Микени управо у раздобљу установљеном претходном оценом – у доба 1.600-1.500 г. пре н.е.» Испада да сада има негде око 3.500-3.600 година?

      Разјаснимо за најзнатижељније читаоце да је Ричард Аткинсон главни познавалац Стоунхенџа међу енглеским археолозима; дуго се и упорно одупирао покушајима да се за објашњење загонетки споменика примене методе астрономије, али је на крају крајева постао ватрени ентузијаста астроархеологије. А сарсенски каменови су мегалити који у виду кружне «ограде од коља» уоквирују средишње објекте Стоунхенџа.

      Узгред, истом методом је одређиван и узраст Синташте – «по нађеним предметима у виду диска микенског типа, бакарних шиљака копаља са зазором међу крајевима држача дршке, камених вршака стрела, брадавичастих перли од пасте и других ствари», како саопштавају аутори монографије о Синашти, који су тај посао и обавили (В.Ф. Генинг, Г.Б. Зданович и В.В. Генинг). Истом методом – и с истим резултатом: XVII – XV в. пре н.е. А узраст Аркаима се том традиционалном методом процењује на 37-38 векова.

     

      И поново је потребно појашњење: Синашта је назив споменика смештеног на обали истоимене речице не много удаљене од Аркаима. Међутим, он се као прво знатно лошије сачувао од Аркаима; као друго, у довољној мери је приметно одскакао од система у то доба познатих археолошких споменика Јужног Урала, и његово значење је било нејасно. Откриће Аркаима је некако послужило као подстрек за обједињавање неповезаних и чак загонетних чињеница у известан убедљив низ, те је у научну средину ушао појам синташтинско-аркаимске културе. Археолошка открића из Синташте сада се користе као еталон за издвајање те културе, а њеним жариштем се сматра «Земља градова».

      Примена метода радиоактивне анализе учинила је Стоунхенџ «старијим» за хиљаду година. Сада се «Обријеве јамице» које спадају у етапу «Стоунхенџ-I» (исте оне чији полупречник круга износи 42,3 метра) датирају XXVIII веком пре н.е.

      У Аркаиму и с њим повезаним споменицима радиоугљеничка анализа је рађена најпање трипут, уз узимање десетина узорака. У већини случајева испада да је Аркаим вршњак Стоунхенџа, или чак старији од њега.

      Најзад, постоји још једна метода која је добила име по свом проналазачу – енглеском астроному Џозефу Норману Локјеру; међутим, она се може применити само за одређивање узраста древне опсерваторије.

      Локјерова идеја је у суштини проста. Проучавањем конструкције опсерваторије одговара се на питање: на посматрање ког главног астрономског догађаја је била усмерена. Услед цикличног кретања планета и светила у Васељени, то усмерење се током протеклих векова померило, али га данас више није тешко одредити помоћу савремених уређаја за посматрање. Измеривши угао између ранијег (забележеног у вечном материјалу) и садашњег усмерења, стручњак ће без већег напора израчунати временско раздобље које их дели. И то је заправо све. Тешкоћа се састојала само у томе да се поверује: пред нама је уистину опсерваторија (а не некаква одбрамбена грађевина или капиште). Али, управо је у то било тешко поверовати: као прво, подробна астрономска знања се никако нису уклапала у представу о «примитивној» првобитној заједници; као друго, није било јасно (истину говорећи, ни сада није јасно) зашто су старом народу била потребна толико савршена знања о кретању небеских светила. Ни Локјеру нису веровали: солидан часопис «Antiquity» је још 1966. године објавио чланак «Месечеве фантазије на тему Стоунхенџа» уперен против астроархеолошких тумачења споменика и то, као што се већ из самог наслова види, доследно снисходљиво-подругљиво написан. Међутим, са прикупљањем све већег броја чињеница, постајало је све теже не обраћати на њих пажњу...

      На размеђу прошлог и овог века Локјер је први пут у астроархеологији искористио своју методу за датирање низа споменика, укључујући и Стоунхенџ. Његов резултат је наизглед потврдио мишљење археолога који су користили традиционалне методе: споменик је наводно настао пре око 3.600 година. Али, касније се испоставило да је погрешио у одређивању азимута основног правца Стоунхенџа за 20 минута, што је споменик сместа учинило «старијим» за преко хиљаду година.

      Претпоставивши да је Аркаим такође древна звездара и применивши Локјерову методу, установили смо да је јужноуралски споменик истог узраста као и Стоунхенџ.

      Истодобност двају споменика значи много тога. Између осталог и то да микенске аналогије имају сасвим друго усмерење него што се уобичајено сматра: предмети цивилизоване свакодневне употребе нису мигрирали из «културне» Грчке у «дивљи» Сибир, већ управо обрнуто. То значи и то да у конструкцији обеју грађевина треба тражити заједничку основу, а не одмахивати руком на подударности, сматрајући их случајним.

      Ту, свакако, има једна потешкоћа: камени монолити Стоунхенџа прошли су кроз хиљаде година практично без губитака (истина, један од жустрих «рестауратора» је, руководећи се разлозима укуса, ипак ту и тамо «поравнао» камени низ, варварски изобличивши његову астрономски најстроже проверену геометрију), док су дрвени елементи конструкције јужноуралског протограда практично сасвим изгубљени. Они чак нису иструлели – нестали су у пожару који је ту беснео преко скоро пет хиљада година.

      Пожар којим је завршена «жива» историја Аркаима спада међу оне загонетке тог споменика које највише буде радозналост. У томе не би било ништа посебно да је то једна од оних елементарних катастрофа које чак и дан-данас неретко за трен ока униште читава насеља, затекавши житеље – као и у свакој несрећи – неспремне, покопавши под задимљеним угарцима десетлећима сакупљане прње, домаће животиње па чак и саме пламеном заробљене домаћине. Код аркаимског пожара је необично то што он по свему судећи није био неочекиван за житеље насеобине; сасвим је вероватно да су га они и запалили. Јер, само тиме се може објаснити чињеница да у древном згаришту нема никаквих ствари потребних у свакодневном животу; тек онако – крхотине, парчићи. А о људским остацима нема ни говора – сви су отишли живи, одневши све што је вредно са собом. Зашто? Једну од могућих верзија износи професор И.В. Иванов у чељабинском зборнику: пре 3.500 година је наводно дошло до гигантске експлозије вулкана Санторин (у данашњој Грчкој) што је изазвало еколошку катастрофу. На знатној територији планете завладали су временски услови попут онога што се прогнозира у случају «нуклеарне зиме». Изгледа да је то било праћено извесним природним аномалијама које су житељи Аркаима сматрали знамењем, што их је приморало да напусте град, спаливши га. Шта ћемо – таква верзија је добра кад већ нема бољих. Међутим, да би се сматрала довољно убедљивом потребно је, као прво, тачно установити да је Аркаим пре 3,5 хиљаде година још увек постојао (археоастрономска истраживања К.К. Бистушкина дају основ за сумњу у то); као друго, треба знати нешто мање-више веродостојно о веровањима древних Аркаимаца. Ипак остаје непобитна чињеница: изграђен одједном, по јединственој замисли, протоград Аркаим је за трен ока престао да постоји, напуштен од свих житеља који су га вероватно и спалили.

      Али, ни пожар, ни време нису могли да на Аркаиму униште «рељеф копна», остала је непромењена и линија обзорја, удаљена од споменика од 1,5 километра на западу до 5 на истоку. А на линији обзорја смо открили најмање 38 објеката који се по традиционалној археолошкој класификацији именују «антропогени објекат нејасне намене», док је стручњаку за археогеодезију сасвим очито да су то визири које су користили древни посматрачи светила.

      Сумирајући све те чињенице можемо извући непогрешив закључак: пред нама је древна прихоризонтна опсерваторија. Међутим, тешко да је тај појам познат широком кругу читалаца и захтева појашњење.

     

      Прихоризонтна опсерваторија

     

      Реч «опсерваторија» је наравно свима позната: тако се назива научна установа смештена у згради посебне конструкције и опремљена специјалним инструментима за систематска посматрања – астрономска, метеоролошка, магнетна и сеизмичка.

      Стари свет је познавао опсерваторије посебне врсте – такве се данас не граде. Оне се зову дневне астрономске, или прихоизонтне, опсерваторије Сунца и пуног Месеца. Оне нису биле опремљене сложеним уређајима којих тада једноставно није ни било, али су на њима ипак вршена врло тачна посматрања; висока тачност била је својствена таквим грађевинама.

     

      Па како су то биле устројене? Покушаћу да укратко разјасним «физику процеса».

      Обзорје је једино место на небу где се Сунце може посматрати голим оком. Штавише, на Сунце се код обзорја може гледати и кроз објектив теодолита без филтера. У годинама активног Сунца управо се код обзорја могу добро видети пеге на Сунцу, пребројати, посматрати њихово кретање по диску и видети угао нагиба осе светила које се обрће. И све се то може посматрати чак и голим оком.

      Обзорје је посебно место у човековом видном пољу: поглед уперен у њега трпи изобличење линеарне перспективе. Предмети блиски обзорју или на самом обзорју чине нам се већи: Месец и Сунце близу обзорја изгледају већи него на вишим тачкама небеског свода; а ти оптички ефекти уопште нису условљени стањем атмосфере (ти ефекти постоје, али се испољавају сасвим другачије – на пример, спљоштавањем и подрхтавањем доњег дела светила), већ психо-физиолошким разлозима. Једноставно речено, посебним устројством људског мозга. Још је Аристотел знао за то. И та се истина врло добро потврђује инструменталним мерењима. Цртеж обзорја ће се јако разликовати од фотографије: цртеж је рељефнији, на њему је више појединости. То својство људског опажања диктира посебне услове археоастрономских посматрања: не треба радити са фотографијом или, рецимо, видео-снимком, већ обавезно «у природи»  на истом месту и онако како су радиле древне колеге.

      Процедура изласка (и заласка) Сунца на нашим ширинама траје око 4,5 минута и на мирном, равном обзорју заузима око једног лучног степена. Важни моменти посматрања су појављивање првог зрака, то јест горње тачке сунчевог диска, и потпуно одвајање диска од обзорја. Није једноставно решити коју су од те две тачке древни астрономи одабрали. Теоретски није једноставно, а практично је за онога ко је покушао да се тиме бави несумњиво боље одабрати доњи крај. (И тим пре је тако у случају посматрања месечевог диска.)

      Ако се изласци и заласци Сунца посматрају строго с једног те истог места, запажајући доњи крај диска (назовимо «догађајем» сам тренутак одвајања диска од обзорја или његовог додиривања), онда је лако открити да се сваког јутра и сваке вечери догађај збива на разним тачкама обзорја. Током године се тачка догађаја креће обзорјем прво на једну, а потом на супротну страну, међутим, у границама истог сектора. Ако посматрања започнемо у пролеће, од марта, видећемо да Сунце излази малтене тачно на истоку, али се из дана у дан тачка догађаја све више помера улево, то јест на север, и то прилично брзо: сваког јутра скоро за пречник диска. Да бисмо се уверили у то, можемо на обзорју поставити кочиће који обележавају место догађаја.

      Тачка догађаја ће се читавог пролећа кретати према северу, али ће се дневно кретање постепено смањивати и пред почетак календарског лета, у јуну, износиће једва приметну величину од једног лучног минута. Дневно кретање догађаја ће се у време око 22. јуна скратити на пола лучног минута, после чега ће започети кретање догађаја у обрнутом смеру. Тај тренутак се назива летња Сунчева прекретница (сунцостој); та се реч и дан-данас користи, а у свакодневни језик је ушла из праксе прихоризонтне астрономије.

      Кретање тачке догађаја према југу траје читаво лето, и њено дневно кретање до септембра поново нараста до величине диска. А после проласка тренутка јесење равнодневице (21. септебра; у то време тачка догађаја доспева тачно на исток) кретање се поново успорава, да би се сасвим зауставило почетком зиме, 21. децембра: наступа зимска Сунчева прекретница (сунцостој). Одатле кретање поново креће према северу и до пролећа стиже до тачке истока... Тако је било и тако ће бити увек.

      Строго понављање тог процеса запазили су древни астрономи и, штоно кажу, наоружали се тим знањем. Тачке летњег (на североистоку) и зимског (на југоистоку) сунцостоја имале су због своје строге фиксираности велики практичан значај. Пре свега – за тачну оријентацију у простору. У старогрчком језику чак су постојали географски термини за означавање смера ка летњем изласку сунца и ка зимском изласку сунца.

      Важности крајњих тачака догађаја доприноси и потреба за тачним календаром. Ствар је у томе што су древним астрономима посматрања догађаја на обзорју представљала једини реалан и доступан начин одређивања трајања године. Чак су им и за увођење календара са дневном тачношћу биле потребне прихоризонтне опсерваторије које омогућавају да се са крајњом тачношћу голим оком фиксирају астрономски значајни догађаји.

      Број астрономски значајних догађаја везаних за посматрање Сунца који се јасно фиксирају није велики – има их свега четири: две крајње годишње тачке сунчевог изласка и две – заласка. Свега четири тачке за сав проток времена у трајању од читаве године дана. У ритму самог живота било је и неких других значајних међа. Рецимо, тачке равнодневица: оне су у практичном животу вероватно чак биле приметније од тачака сунцостоја пошто су фиксирале почетак и крај биолошки продуктивне сезоне у северној Евроазији. Зато је пажњу древних астронома сасвим закономерно привлачило и друго светило.

      Месец се креће небом (са становишта земаљског посматрача) дванаест пута брже од Сунца. Али, то је сложеније кретање. «Лов на Месец»  то је по свој прилици била најзанимљивија и најузбудљивија занимација у историји астрономије. Докучити ред и закономерну лепоту у његовим дневним изласцима и заласцима није ни најмање једноставно – његово кретање неупућенима изгледа непредвидиво и на махове. Ипак су у прихоризонтним опсерваторијама од памтивека умели да одгонетају зечје врлудање Луне – господарице ноћи.

      Прво што притом треба учинити је – признати да је за посматрање месечевих догађаја најпогоднија фаза уштапа. Друго: од свих уштапа треба одабрати само оне који следе непосредно после значајних догађаја Сунца, што је неопходно ради довођења у међусобни однос двају календара – месечевог и сунчевог, у јединственом току реалног времена. Један од најтежих проблема код посматрања Месеца је у томе што се уштап крајње ретко поклапа са временом појављивања светила над обзорјем: то се обично дешава када он или још није изашао, или се већ налази прилично високо на небу. Обично је немогуће непосредним посматрањем фиксирати тачку изласка Месеца на самој линији обзорја, те се за њено проналажење развијају различите посредне методе. Ипак, рецимо да смо се већ научили да то чинимо. Онда дуготрајно посматрање (по један догађај месечно, а важни – четири пута годишње) омогућава откривање закона кретања месечевих догађаја линијом обзорја. И ево тих закона.

      Први: уштапи који се временски приближавају тренутку летњег сунцостоја посматрају се близу тачке зимског сунцостоја и обрнуто. Е, то «обрнуто» можемо узети за основно правило у међусобним односима Сунца и Месеца на нашем небеском своду.

      Други закон: догађаји Месеца из године у годину мигрирају у близини одговарајућих «обрнутих» тачака Сунца у узаном сектору. Циклус миграције износи око 19 година. Када се догађај збива у најсевернијој тачки сектора, онда астрономи говоре о «високом» Месецу; када се премешта у најјужнију тачку – говоре о «ниском» Месецу. Временски интервал између ниског и високог Месеца износи преко 9 година.

      Када су установљене границе и правила кретања тачака Месеца, посматрачи могу приступити «врхунском пилотирању» у технологији прихоризонтне астрономије. Посматрање прецесије захтева уистину виртуозну технику и јувелирску тачност спојене с педантном марљивошћу.

      Речници прецесију (као астрономски појам) дефинишу као полагано кретање земљине осе по кружном конусу. (Слично кретање изводи оса жироскопа или – за неупућене најочигледнији пример – оса чигре коју завртите. Зато се термин «прецесија» не употребљава само у астрономији). Оса тог конуса је управна на раван земљине орбите, а угао између осе и линије која образује конус износи 23 степена 27 минута. Тачка пролећне равнодневице се услед прецесије помера по еклиптици у сусрет привидном годишњем кретању Сунца, прелазећи 50,27 секунди годишње; притом се помера пол света међу звездама те се екваторијалне координате звезда непрестано мењају. Теоретски померање треба да износи 1,21 степен за пет хиљада година; то јест мање од 1,6 минута за 100 година. То значи да астроном одан свом позиву током четрдесет година непрекидних и скрупулозних посматрања (зар је могућ дужи рок посматрања у границама једног људског живота?) може запазити прецесију од свега пола минута! Истовремено се открива непокретност тачака и сектора равнодневица.

      Читаоцу далеком од астрономских брига тешко да ишта говоре ти степени, минути, секунде, тим пре изражени у бројкама са децималним разломцима. Највероватније да му никада неће затребати у сређивању његових практичних послова, а ни аутору више овде неће затребати за образлагање било каквих закључака. Али, мислим да их је ипак вредело навести макар само ради тога да се покаже колико је истанчане моћи запажања, оштроумности, сналажљивости, марљивости, способности за просторну уобразиљу и опсежна уопштавања било потребно древним астрономима за успешно коришћење могућности прихоризонтне опсерваторије.

      Још ћу додати, више не прибегавајући додатној аргументацији, да је таквом астроному током године било дато (самом механиком небеских тела) 18 астрономски и календарски значајних догађаја (може се рећи другачије: строго фиксираних полазних тачака с којима је могао повезати друга своја посматрања) – девет излазака и девет залазака. По три догађаја у свакој групи од девет тичу се Сунца и шест – Месеца (три – «високог» и три – «ниског»). Ето, таква је то «таблица Мендељејева» или, боље, астрономска «азбука» у којој, узгред, сваки такав догађај има своју символичку ознаку. Али, нема потребе да се овде толико удубљујемо.

      Астроархеологија је прикупила мноштво чињеница које сведоче о томе да су током читаве древне историје, почев од палеолита, различити народи Земље градили прихоризонтне опсерваторије за посматрање излазака и залазака светила. Само што су оне обично биле крајње једноставне: опсерваторија се подешавала само на један значајан догађај (од њих осамнаест!). Досад нам је био познат само један случај коришћења неколиких догађаја на једном посматрачком «инструменту». Тај случај се зове Стоунхенџ.

      Аркаим је знатно више класе!

     

      Аркаим као астрономски инструмент

     

      Да би прихоризонтна опсерваторија у принципу могла послужити као инструмент за астрономска посматрања за која је и створена, мора имати три саставна елемента: радно место посматрача (РМП), ближи визир (БВ) и даљи визир (ДВ).

      Без даљег визира на обзорју не може се постићи потребна тачност. Као такав визир може послужити ма која природна или вештачка појединост предела, која јасно фиксира тачку догађаја и не дозвољава да се она притом побрка с неком другом тачком обзорја. То може бити врх планине или брда, издвојена стена, велики камен. Такође се може поставити велики стуб, наслагати вештачко камено брдашце, направити просека у шуми или, обрнуто, посадити дрво на огољеном обзорју, може се насути курган (хумка над древним гробовима) – па онда археолози помисле да је то гроб и крену с ископавањем, узалудно тражећи гробну комору... Свашта се може. Но, узгред, на обзорју Стоунхенџа нису откривени објекти за које би се једнозначно могло рећи да су даљи визири, али ипак многима та околност није сметала да у споменику препознају прихоризонтну опсерваторију.

      Са ближим визиром је једноставније: он се поставља на свега неколико десетина метара од посматрача, и ако је «с мозгом» направљен, лако се препозна. И неки други део конструкције може истовремено служити као визир. Али, ту је важно друго: да се радни (горњи) део визира с тачке гледишта посматрача подудари с линијом обзорја на којој се налази даљи визир.

      Што се тиче радног места посматрача, захтев у вези њега је најпростији: оно мора омогућавати поуздано фиксирање положаја посматрача – поготово његове главе, чак, можда, ока – у тренутку посматрања. И – никаквих више премудрости.

      Ситуација у целини јако подсећа на циљање из пушке: нишан с кундаком су радно место посматрача (РМП), мушица је ближи визир (БВ), циљ је даљи визир (ДВ).

      Теренска археоастрономија обично решава два задатка: астрономски – израчунавање азимута и његове исправке (најмање седам) – и археолошки: откривање и верификовање делова «уређаја»  визира и РМП.

      Пример Стоунхенџа ствара преседан: на његовом примеру видимо да су древни астрономи могли постављати опсерваторије за посматрање неколиких догађаја с једног места. Такође се открива да се «инструмент», углавном разумљив, опрема и читавим низом појединости чија нам је намена све досад остајала непозната, док смо сада у могућности да потражимо одгонетке на Аркаиму.

     

      Стоунхенџ – Аркаим: два оличења истог начела

     

      Најупадљивији део конструкције Стоунхенџа је кромлех – својеврсна «ограда од коља» сачињена од камених монолита-горостаса постављених у круг. Истраживачу споменика Џералду Хокинсу пошло је за руком да на кромлеху Стоунхенџа «окупи» 15 значајних догађаја (од 18 могућих). Међутим, ниједан од њих притом не може бити представљен са тачношћу до једног лучног минута. У најбољем случају се ради о десетинама минута, пошто нема даљих визира.

      По Хокинсу, радних места има 10, ближих визира 12 (као визири се у низу случајева користе и супротна радна места). Све у свему 22 елемента, што омогућава посматрање 15 догађаја. То је врло рационално и економично решење, пошто су прихоризонтне опсерваторије обично постављане за посматрање једног догађаја и за то су свакој од њих била потребна три елемента.

      Конструкција Аркаима је таква да се ту посматрања обзорја могу вршити само са зидина унутрашњег круга на којима треба поставити и РМП и БВ, јер су зидине спољног круга с горње ивице бранич-куле знатно ниже од обзорја. Ту смо открили четири РМП и осам БВ, као и 18 ДВ, али су сви они тако рационално уклопљени да је наведени број елемената довољан за посматрање свих 18 значајних догађаја!

      Да не поверујеш!

      Ипак, на нашој планети постоји неколико грађевина које су довеле у ћорсокак савремену науку: египатске пирамиде, гигантски цртежи у пустињи Наска, Стоунхенџ у Енглеској, Калениш у Шкотској, Зорац-Кар у Јерменији и, сва је прилика, наш Аркаим...

      Тешко је објаснити зашто су и на који начин наши преци подигли те задивљујуће грађевине. Али се то не сме игнорисати. Амерички истраживач Џералд Хокинс тврди да је за изградњу Стоунхенџа требало најмање 1,5 милиона људи-дана; то је огроман, просто неизмеран утрошак снаге. Зашто? Шта ће Аркаим – највећа и, како показује К.К. Биструшкин, најсавршенија прихоризонтна опсерваторија – примитивним, полудивљим, како се уобичајено сматра, људима који су пре безмало пет хиљада година живели у јужноуралским степама?

      Ма шта Стоунхенџ и Аркаим – и дан-данас не можемо да прокљувимо долмене: наизглед најпростије грађевине, попут некакве бедне камене кућице за птице. А међутим, они су неизоставно астрономски значајно оријентисани и у суштини представљају најстарије календаре човечанства.

      Па, можда ми онда не оцењујемо баш најобјективније далеку прошлост човечанства? Можда, опијени свешћу о сопственој цивилизованости (да није тобожња?) и великим знањима (да нису привидна?), преувеличавамо степен њихове «примитивности»? А шта ако наши преци нису били примитивнији од нас, већ су једноставно живели другачије, по нама незпознатим законима? А шта ако је у праву К.К. Биструшкин када тврди да је Аркаим већи од нас, и ако хоћемо да га схватимо, морамо успети да се успнемо до његових врхова?