Крзна су представљала један од главних подстрека за брзо напредовање Руса на исток ка обалама Тихог океана. Московска држава XVI – XVII века није имала сопствена налазишта злата и сребра, а развој тржишних односа и новчаног система захтевао је драгоцени метал за чврсту валуту. Русија је све злато и сребро добијала из Западне Европе, у замену за крзна која су потицала углавном из Сибира. Тражњу за крзнима поспешивала је и мода европске владајуће елите – крзна као украс и одећа. У суштини, улов крзнашица је вршен за четири тржишта – сибирско, руско, западноевропско, па чак и азијско. Све то је условило брз развој лова на животње с драгоценим крзном.
Током прва два десетлећа није било проблема с уловом крзнашица, али је број животиња с драгоценим крзном у областима насељеним Русима временом почео да опада. Тако су, на пример, током 1629. године само у Мангазејском и Јенисејском округу ловци уловили 85.177 самура, а 1675. г. је у истим окрузима, као и у Јакутији и Илимском округу уловљено свега 20.172 самура. Искрсло је питање тражења нових «земљица» богатијих крзнашицама. У почетку Томск постаје полазиште у кретању на исток, потом Јенисејск, а онда већ Јакутск и Иркутск. Прво руско насеље на обалама реке Уде везано је за име краснојарског козака И.Ј. Москвитина из одреда томског атамана (атаман – козачки војни старешина) Д. Копилова. Москвитин је 1639. г. рекама Аладан и Мај у августу избио на р. Уду и спустио се до Удског залива, где је и презимио у зимовнику који је сам направио. Затим су се москвитинци, оставивши неколицину људи у зимовнику, упустили у кратку пловидбу до реке Охоте, а 1640. г. су морем пловили већ до ушћа Амура. Међутим, зимовник је убрзо напуштен и спаљен. Руско насеље у тој области коначно су 1679. г. основали јакутски козаци у доњем току реке Уде, 6 врста (врста = 1,06 км) од њеног ушћа. Острог (град утврђен оградом од коља) је средином XIX века премештен већ на 90 врста од ушћа реке на њену леву обалу. Руси су по други пут избили на Тихи океан када је маја 1657. г. одред јакутског козачког десетара С. Шелковњикова стигао на ушће реке Охоте и, после окршаја са Тунгузима на три врсте од ушћа реке подигао зимовник, који је ускоро опасан «косим» зидом од коља. Охотск је 1731. г. постао морска лука. Од тренутка свог оснивања неколико пута је премештан на ново место, док 1815. г. није изграђен тамо где се и дан-данас налази.
Крзна су утицала и на политику руске владе према урођеницима Сибира. У то доба је Русија била држава «служења» у којој су класе-сталежи на разне начине служиле држави и на одговарајући начин су им разрезиване дажбине и порези. Староседеоци Сибира плаћали су порез у натури – јасак, тј. у крзнима, те је зато влада била заинтересована за пораст бројности урођеничког становништва.
Продор крчитеља нових путева на исток могла је зауставити једино некаква природна непремостива преграда, али такве на путу њиховог кретања ка Тихом океану није било. Густа речна мрежа омогућавала им је да се «вучењем по земљи» пребацују с једне реке на другу, све док нису избили на обалу Тихог океана. Сем тога, врло рано им је пошло за руком да освоје поморски пут из Јакутска даље на североисток. Локално номадско становништво се често сељакало даље од њих такође на североисток, и козаци су у потрази за новим јасачним људима хтели-не хтели морали ићи даље, стално откривајући нове и нове земље. Такође треба истаћи да у Источном Сибиру није постојала снажна устаљена држава с једним владаром који би у име читавог урођеничког становништва могао примити руско поданство (држављанство), што је приморавало козаке да иду од једне сеоске општине до друге и да сваки пут од мноштва локалних кнежевића траже «шерт белом цару» (тј. заклетву на поданство).
Огромна је улога «скаски» у извештајима руских крчитеља нових путева током припајања и освајања Сибира. Људи у царској служби који су кретали у «проналажење нових земљица» или пак на друга службена путовања, обавезно су добијали царски или војводски налог – «путно упутство» у коме је био сажетак свих претходних сазнања о претпостављеном објекту истраживања и постављени задаци које је лице у царској служби требало да изврши; потоњи су најчешће имали апстрактни шаблонски карактер. Послата лица у царској служби су по повратку са службеног пута писала подробан извештај, или «скаску» где су потанко описивали како су извршили свој задатак, и тај извештај се обавезно слао у Москву, у Сибирски Приказ (управа, министарство). Крчитељи нових путева су бележили све важне а понекад чак и најситније тренутке своје одисеје: маршуту, временске услове, трајање путовања, одморишта и «вучења по земљи», начин живота и понашање народа на које су наишли, њихов карактер и обичаје, суседе, степен спремности да дају «шерт белом цару» и штошта друго. Зато се њихове «скаске» могу сматрати својеврсном енциклопедијом урођеничког живота Сибира. У њима је свакако било и митолошких црта, пошто су понека сазнања црпљена из легенди и прича урођеника, али су чак и оне у одређеној мери реалистичне и пружају драгоцена сазнања о непознатим народима и «земљицама» Сибира. Још већим реализмом одишу извештаји људи у царској служби, који су одлазили у «извиђање» разних јасачних сеоских општина или пак да траже место за изградњу новог «острога» или «слободе» (насеље са слободним становништвом). Није нимало лако одредити значај скаски руских крчитеља нових путева за ондашњу географску науку. Несумњиво је да су се у самом Сибиру та сазнања дуго чувала међу локалним становништвом у царској служби, представљајући моћну потпору, компас у потрази за новим земљама и освајању нових путева. Тако су сазнања С. Дежњева живо користили јакутски козаци у својим походима на североисток. Међутим, сазнања сибирских крчитеља нових путева су у московску управну географску «науку» увођена са закашњењем, о чему сведоче цртежи и пописи сибирских земаља који су редовно сачињавани у Москви. А увођење тих нових географских сазнања у светску европску науку било је отежано због затворености Руске државе од Западне Европе.
_______________________
Списак литературе
Вилков О.Н. Преглед социјално-економског развоја Сибира крајем XVI – почетком XVIII века. – Новосибирск, 1992. Историја Сибира. – Л., 1968.
Павлов П.Н. Ловна колонизација Сибира у XVII веку. – Краснојарск, 1974.