Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/2.1.2008/

Б о ж и ћ у М о с к в и






     Прича пословног човека .




     




     Наталији Николајевној и Ивану Александровичу Иљину




     




     




      Ја сам послован човек, трговац, у политику се мало разумем, више по савести закључујем. Ово кажем зато да неко не помисли да ја пристрасно «китим» како смо у некадашњој нашој Русији живели, и то у топлој, предусретљивој Москви. Москва,  шта је то Москва? Свему нашем пример и корен.




      Ех, кад почнеш да се присећаш... – ни сам не верујеш да је баш тако све било. А савест не можеш заобићи: ето тако је и било.




      Па, почели смо да причамо о Божићу... А они који не видеше пређашњу Русију немају појма шта је то руски Божић, како су га ишчекивали и дочекивали. Код нас у Москви његово се знамење издалека сијало, као злато пресијавало у виду куполе-великана у мразној ноћи – Храма Христа Спаситеља. Та, Божић је његов празник. За дизање Храма сви у Русији копејку приложише. Снага читавог народа почисти из Русије ратника Наполеона са дванаест језика (народа), и на празник Божића, 25. децембра 1812. године не остаде у њеним границама ниједног од њених непријатеља. И велики Храм-Витез, у шубари од ливеног злата што се одасвуд види, ма са које стране да у Москву улазиш, освежавао је у руском срцу велику прошлост. Баршунаст, благи бруј његових звона... – зар се то може испричати! Где је сада то знамење руске народне снаге?!.. Но, идемо редом, биће и о њему говора.




      Много пре него што наступи Божић се у Москви већ осећао по веселој, пословној гужви. Само што су прошле покладе на Светог апостола Филипа, 14. новембра, пред Божићни пост, а већ по теретним станицама, поготово у Рогошкој, даноноћно гачу гуске – «гушчји возови», у Немачку: раније су, пре вагона-хладњача, живе отпремане. Нећете ми веровати – сто-ти-не возова! Гуске су пролазиле кроз Москву – из Козлова, Тамбова, Курска, Саратова, Самаре... Да не спомињем Полтаву, Пољску, Литванију, Волињ: одатле су други путеви. И патке, и кокошке, и ћурке, и тетребице... тетреби-глухани, шумске јаребице, ребраста сланина, и... шта год вам душа за Божић пожели. Од нас су само куљала брда одличног маслаца, «царског», што малчице вуче на орах – зналци се у то ја-ако добро разумеју – ништа горег од прослављеног данског. Котрљали су се као жрвњеви благи и слаткасти, масни, љуто-мирисни «руско-швајцарски» сиреви из знаменитих верешчагинских сирана, «једна ноздрва». А ноздрва малтене кô петак (пет копејки). Ништа гори од швајцарског... и јефтинији. У Верешчагиновим сиранама су у књигу забележене анегдоте о томе како су се изврсни сирари преварили на дегустацијама. А из ставропољских степа испод Кавказа котрљао се «холандски», лажне главице, на пресеку ружичасто-лимунске – не баш као прави холандски, већ нешто бољи. Немци су се у сиреве разумели, могли су се носити са најчувенијим сирарима-Французима. Па, ишао је и «мешчерски»  кнежевски производ! – ситнозрни трпког укуса, с природно одлежаном љутином, тражен по пивницама. Добре пивопије су прозреле нашу црвенперкицу: прочула се у иностранству – ништа гора од леђа белог лососа, усољених и на ваздуху сушених, а – јефтина. Ма како не бих знао, та био сам повереник, премда и за платно, познате фирме «Г-ва С-вја», у Горњим Низовима дућана је била малопродаја, ваљда сте чули? Од платна до гусана и осталих намирница није далеко, ако само замислите читав трговачки круг. Ал` бих да вам испричам о нашем платну, како смо једном с газдом у Берлину ипак успели да пронађемо кошуљу за венчање од најбољег платна – испашће још боље од анегдоте око сира. Ма, душа ми се разиграла, ево приче.




      У најживљој трговачкој улици, Фридрихштрасе, ушли смо у пријатну просторију. Слуга се једно два сата пентрао по полицама – «дајдер боље!» Свакојаке марке видесмо, енглеске и холандске... – «а још боље!» Шири руке. Изнесе природно, с в о ј е,  «бољег нема!» Гледамо... – познато нам. Намигнусмо један другоме. «Цена?»  «Фир хундерт». – Ни трепнуо није. – «Боље од те сорте не може бити». Кажемо – «тачно». И – копију фактуре њему под нос: «Каћино рељефно, с перлама, екстра... Москва»  ремек-дело изведено иглом шваље Каће! Слуга и газда само зинуше. А ми ћемо газди: «Боље од те сорте не може бити? Најлепше благодаримо». Осамнаест одсто провизије! Газда се грохотом смејао!.. Частио нас виршлама и пивом.




      Мало смо ми за своје знали, мало себе ценили.




      Гуске, сиреви, дивљач... – све је то полазило много пре Божића. Свињетина, прасићи, јаја... – стотинама возова. Волга и Дон, делта Дњепра, Урал, Азовски плићаци, далеки Каспиј... – терали су највреднију рибу, ц р в е н у, ничег сличног у Европи нема. У бурадима, буковим ковчежићима, корпама са поклопцима, ушушкан у платнену кошуљицу – котрљао се кавијар: «салветни-бирани», «тројкаш», за оне који разумеју, «из вреће», «првог вађења», у растопини соли, «тек натрунут сољу», и пресовани – на десетине врста. Глас о руском кавијару се читавим светом орио. Код нас су од њега кували чудесну супу, на расолу од краставаца,  наравно да не знате – каљу. Црвени кавијар, од сибирског лососа? Мало су га ценили. А прост народ је волео добро усољену сушену воблу (каспијска риба налик на црвенперку), ситнозрнасту, косо сечену – 5-7 копејки фунта (руска мера за тежину равна 409,5 г) па још лопатицом у новину додају приде. За терање мамурлука, то ти је прво да замезиш, одлично хлади потиљак.




      И тако све то – т а м о. А о д а н д е – исто пригодна роба, весела: божићна галантерија, украси за јелке, свакојаке помодарске трице, механичке играчке... – Наши су се, тројицки, извештили у прављењу играчака: резбарили су овчице-кравице – скулптори се само чудили! – пробијали пут у иностранство за наше руске играчке,  па још сличице, водене бојице, перца-оловчице, свакојаке школске глобусе... све просветно-корисно, за радознао дечји ум. Речју, добра беше суседска размена. Ех, о цицу бих да вам испричам, о разноразним саратовским густим катунима... мно-ого, али нећу да скрећем са теме.




      Божићни пост је лагани, весели пост. Божић већ месец дана унапред светли, певају за великог вечерња и јутрења уочи Ваведења, 20. новембра – «Христос рождајетсја, славите...» И с њим – весела ужурбаност, свакакви се послови крећу. Ја ћу вам о обичајима, али ћу успут малко дотаћи и оно душевно. А док је пост, ри-бе свукуд пливају.




      Не знате ви руску рибу, као ни све остало. Па где ће вас овде послужити... навагом (врста бакалара)?! А навага вам је права-правцата предбожићна рибица, тачно сезонска: до сиропусне недеље још игра, ако је месојеђе кратко, а за велики пост  нестаде је, о навагици би се мно-оге странице могле исписати. Има и оних залуђених њоме, тако их и зову  «навађени». Она у глави има пар седефних кошчица попут семенки краставца, те су од тога цуре правиле огрлице. Од малих ногу сам радосно обамирао чим спазим навагицу издалека, са Севера – зима стиже! – у мирисној ликовој врећици, малчице запрашену снегом, сва се пресијава... а укуса неописивог! Једино се у Русији може наћи. Први зналци-гурмани, од дедице Крилова па све до трговца Гурјева, навагицу су посебно истицали. А шта је то снетац белојезерски? Исто знак блиског Божића. Наш снетац се у читавом народу једе. Кажу да га је Петар Велики онако успут јео, сировог, све га у џепу носећи. Хрска под зубима, с песка. Шчи (чорба од купуса и другог поврћа) са снецем или кромпир-чорба... та то се не може описати!




      О нашој се риби могу велике књиге написати... – те масни, ружичасти сигови (језерски лососи), те харинга переслављска, «рјапуха» (Corregonus maraenula albula), стинт, ситна димљена риба, «шемаја» (Chalcalburnus chalcoides), кечига, обична и звездаста моруна, јесетра, лосос (скакавица), бели лосос, нелма (сибирски лосос) – осетљива, не да се, обешењакиња, превозити, па седам сорти лососа... А сушена јесетра код Тестова, а још боље – код Судакова, на Варварки,  пирошке-растегаји (колач филован рибом) са сушеном јесетрицом, уз чорбу од гргеча из рибњака на Балчугу!.. такве кулинарије нећете наћи нигде на свету. А главна основа је баш народна – харинга-астраханка, «беснуља». Милиони буради су се котрљали из Астрахана у читаву Русију. Сваки ју је мајстор, сваки мужик, до последњег просјака, јео током поста, па и месојеђа, поготово су волели да главу сву исисају. Комад петака кошта, а комад малтене читава фунта, масна, сочна, оштрог мириса, али... ни у ком случају нема задах, а ако се и осећа, онда је то најбоља марка, за праве зналце. Повереници највећих фабрика, «морозовских», одлазили су специјално у Астрахан и на лицу места куповали стотине буради за раднике, на стотине `иљада рубаља – то су, као, је л`, крв народу сисали! – и по цени коштања продавали у фабричким дућанима, по великопродајној! Е, па израчунајте сад задатак Јевтушевског: ткач је месечно зарађивао 35-40 рубаља, а хлеб је коштао копејку и четврт за фунту, а звер-харинга – петак, а за дан је не можеш појести. Но, оставимо те прорачуне, то је за стручњаке.




      У Ловачком низу дућана пред Божић – галама. Риба се мало-помало продаје – смрзнуте деверике, караши, шарани, штуке, смуђеви... О смуђевима се роман може написати, у три тома: о свежим-сировим, сољено-сушеним и о снежној нежности «ватреног мраза»... – примамљиво штиво. Рибар Трофим ми је на Белом језеру о смуђу такве ствари причао... који су му путеви, како да га уловиш, па све док последњој домаћици шака не допадне... – таман у стихове да метнеш. Није случајно онолико опеван Гргеч Гргечович, Кострешев син, а он смуђу тек нећак дође... – по-езија за господу песнике! А тај Трофим је Пушкину крвни сродник.




      Јак мирис се одоздо у Ловачком осећа. Тамо је и стара црквица Параскеве, попут ретке играчкице, вековима светлела ружичастим пламичком кандилца иза решетака, малтене још из доба Ивана Грознога. И њу, онако тиху, отписаше у... амортизацију.




      Е па, тамо има један узани пролаз, и из тог пролаза, једно два аршина широког – тако на димљено мирише, и дању и ноћу, из пушнице Баракова. Тамо је, у полумрачном дућану, дугачком и ниском, вековима зачађављеном, за добре познаваоце рибе – неописив избор разноразне димљене рибе. Пролазиш поред, све о нечем узвишеном и прекрасном мислећи, о звездама и шта се, да речемо, иза звезда збива... – па те изнебуха само пробурази... и ма ти био сит до грла, има да те повуче да уђеш да се дивиш, па после одеш одатле задовољан, до самог срца задимљен, са завежљајем бараковског богатства. Та и сами професори – ене-де га универзитет близу – и они су заборављали на Хегела са све Шпегељем, и упадали у пушницу... – такав је то природни магнет. И сâм сам једнога видô, висо-окопоштованог мудраца-философа... увек је код мене тражио кошуље од танког платна. За људе с капиталом, разумете? Е па, ружичасти сиг је друга ствар, а дрвену кутијицу димљених сигова је и сиромах за сиропусну недељу куповао.




      За божићног поста сам волео да наиђем у крчму. Сви дани пре Божића су све сами имендани: Александар Невски, Екатарина-Мученица, Варвара-Великомученица, Николај-угодник, Спиридон-Чудотворац... па ту још и сахране упадну... – те тако у колачима-палачинкама, у рибљим чорбама и супама од ракова, густим чорбама од краставца, цвекле, рибе и кавијара на расолу од краставаца, па још у аспику и уз кисељ (воћни сируп укуван са кромпировим брашном)... има начисто да потонеш. Па те онда повуче на купус. Е па, просто ти мило да у крчмама прост народ и просјаке посматраш. Сасвим посебан мирис, кувано-топао, сито-густ и лепљив; шчи са јесетрином главурдом, чорба са снецем – три новчића велика здела с огромном кришком хлеба, па још за новчић кришку зеленкастожутог кисеља, густог... и одједном, чисто чудо! Такво ти парче јесетре одрежу, с наранџастим слојем малтене већим него што је новчић од 15 копејки, па се тако заситиш за читав дан да све до јутра штуцаш. И увек се у то доба појави народна пастила (врста воћног желеа) од јабуке и кљукве, у овако закошеним кутијицама-коританцима, 5-7 копејки фунта. Прво задовољство из детињства, ништа укусније: слатка и јака пастила, рођена, с наших шумско-пољских простора.




      Што ближе Божићу, тим јаче сија Празник.




      Низови дућана с играчкама се пуне, одзвањају, блистају, осећа се јак мирис терпентина: стигла је роба за јелке. Прво су покладне маске, румене, с рупама за очи, пуним образима, у вама буде радосно детињство – страше вас риђим зулуфима, «с покојника». Журиш негде послом, а зауставиш се и стојиш, стојиш и не можеш се отргнути: веселе, трбушасте, злаћано-сребрнасте «жабице» (праскаве бомбице-украси за јелку), тајанствене због свог «изненађења»; малиново сребрне, огледалски-блиставе куглице од стакла и воска, звезде-репате комете, «сунца» са зрацима, божићни херувими, позлаћене меде и ораси, сићушне црквице с пурпурним светим огњем иза лискуна у прозорчићу, титрава «киша» божићна, звездана прашина небеска – блистави украси за јелке, свирале, трубе с вијугавим украсима, неописиво танане картонске израђевине са грошићима од чоколаде посутим слатким мрвицама, са разнобојним дражејама, разноразна опонашања природе – да се задивиш. Сећате ли се «дечјих закуски»? И рибице на овалима једва већим од петака, и шунка, и кобасице од језика, и сир са ноздрвама, и кавијарчић, и лубеничица, и зелени краставчићи, и наслагане румене палачинкице у павлаци, и гомилица зрнастог кавијара, сочног, у мирисавом лаку... – све је истанчано извајано, просто те искушава, весело миришући на боју... – мирише на умиљато детињство. Гледаш – па онда појмиш нешто ја-ако дубоко! – свакојаке мисли, високог калибра. Премда сам и трговац, склон сам да пофилософирам: та завршио сам Царску комерцијалну! Па и читао сам ту и тамо, чак и за тезгом, о свакојаким комбинацијама ума, слабост ми је философија. И ето, гледаш све те веселе стварчице за јелку и... као да су жива суштина! мртви предмети душе земаљске! некако као – и-де-је ствари! И причињава ти се да је управо у томе смисао јелке, њена замамност, дечја радост због ње, бо-жић-на радост... некако као рађање ж и в и х с т в а р и! Зашто иначе радује и старо и младо?.. Ето то је чудо Рождества! Стално ми је промицало... тек као наговештај тајне, и ево се сада разоткрило!.. Ех, кад би се философи позабавили тиме и сачинили поучну књигу – «Шта каже божићна јелка?»  и зашто се треба радовати и надати. Пишем вам ја понешто, и премда сам самац, ипак јелку китим, свећице палим и сву електрику гасим. Седим и размишљам... сазерцавам умом и духом.




      Али, главни знак да се ближи Божић су – поворке товарних кола: пристиже свињетина.




      Коњске запреге се приближавају Москви из благодатних места Поволжја, из Тамбова, Пензе, Саратова, Самаре... уз шкрипу тегле у Замоскворечје, на велики Коњски трг. Па се он – крај му се не види – читав попуни, ред за редом, широким саоницама, пуним разноразних намирница: гомиле црних и белих прасића... бели – за аспик, а црни – за печење уз кашу, из искуства знам, даје тако хрскаву корицу! – патака, гусака, ћурака... гомиле, као да им се перје смрзло, гушчјих-кокошјих изнутрица ликом везаних, петака комад! – па све мразно, снегом завејано, изручено на саонице и на рогожинама, окачено на рукунице, мами-виче – купи! Гомила саоница и сандука, корпи, завежљаја, каца од сто ведара (ведро – око 12 л), све пуно живине и прасетине, скамењене овчетине, ружичасте смрзнуте сланине... ала је мраз! – у жуто-крвавим леденицама. Свињске полутке наслагане на гомиле – живе зидине од осмуђених месних буткица, ружичасто-црних њушкица... – свињска сила, небројена.




      Два-три дана пред Празник на Коњски се слеже читава Москва – да што повољније купи за божићне празнике, за месојеђе, до сиропусне недеље. Одавно се то уобичајило. Па и онако, да погледа и боље осети Божић, да се продрма-освежи, да се наједе на мразу, међу светом, врућих земички, дебелих, лепљивих, посних палачинки с луком, преливених конопљаним уљем све до црног зеленила, оштро мирисним, пирожака с кашом и рибом, од мраза сакривених под перине; да док му чаша с рељефним тачкицама весело пече прсте, попије чудесне руске медовине са ђумбиром, божанственог «мразног вина» што греје, што има укус слаткасте гарежи, некакве љуте карамеле, како мирише и у фабрикама бомбона – некаквом слатком радошћу, Божићем?




      Нећете ми веровати... током божићне пословне гужве – у нашем послу онда настаје права лудница, шаљу се мирази по читавој Русији, до месојеђа, до сиропусне, посла на стотине и стотине хиљада – увек бих уграбио тренутак, узимао фијакер – «на Коњски!» И ја и фијакериста смо блистали, јурећи као суманути... – ето, то је Божић! На непрегледном Коњском тргу – народ се само црни, бруји, шкрипуцка на мразу. Удишеш то мразно пуцкетање, звонко брујање, пијеш ту ситу веселост разливену по свим лицима, лишцима и озеблим њушкама, по гласовима, корпама, бачвицама, кацама, по гомилама смрзнутог меса, по жутим трбусима кокошака, ћурака, најежено-ружичастим гускама, запрашеним, по шупљим трбусима прасића што само звоне на мразу, чукнеш их... слушаш прасак секира по полуткама, све гледаш радосним очима: лете смрзнути комади испод секира – баш их брига, просјаци ће покупити, нек се сећају штедрог домаћина!  добацују прасиће, гуске, шумске јаребице, тетребице – узимају на комад, шта да петљају с вагама. Ту је читава предпразничка Москва, сва једра од мраза, некако ошамућена... – и богаташ коме није потребна багатела, и последњи просјак.




      А брадати мужик, здепаст, као да од детињства није порастао, увек у поширокој краткој бунди, са свежњем смрзнутих переца на трбуху – копејка комад! – увек црвенориђ и весео, увек белозуб и мирисан – ђумбир и мед! – цеди из бокастог самовара ћилибарски, божанствени напитак – медовину, у исту ону чашу с рељефним тачкицама, још од детињства тешку. Из ње избија врела пара, а прсте не пече. Замачеш смрзнуту перецу – ничег укуснијег нема!




       «Еј, земљаци... погазићемо вас!..»




      Фабрички радници шетају, упрегли се у саонице уместо товарних коња, удружили се да заједно накупују, саонице крцате: свињске полутке, залеђени масни овнови, брдо залеђене сланине, а на тој меснатој планини седи момак као краљ – узврпољио се, умирује пар прасића. Вуку смрзнуте полутке по снегу на конопцу, носе, на санкама возе у врећама – развлаче с огромног трга на све стране. Сви се спремају за Божић. Душа кô душа, али и Мамон тражи своје.




      У «граду» се не можеш прогурати. Позоришни трг се не види: израстао читав јелик. Тумарају кроз шуму пси – вукови, на пољанама се дими медовина, у мразној тишини непомични балони радују очи празничким сјајем – волшебно «зимско грожђе»; љуљају се, отресајући снег, јелке, падају на кочијаше, возе се по читавој Москви, радују својим белим крстовима, трпком мразном смолом, просто се подмећу да их китиш.




      Пекаре су претрпане. Где то само толико напеку?!.. Осећа се јара, печење, слатко пециво, погачице, пирошке – у празничкој ужурбаности немате кад код куће да спремате па сви купују по пекарама. Сваких пола сата пуначке брашњаве делије, ошамућене од толиког народа, само уносе ли уносе шкрипаве корпе и плехове са задимљеним печеним пирошкама – пече кроз танак папир: са усољеним млечним гљивама, са кашом, с јабукама, с црним рибизлама... никад не погрешивши шта коме да дају, препознају по тајним ознакама. Уз топао и сити штропот, сипају млазеви румених пшеничних хлепчића и переца, потковичица и разноразних ђеврека, и без ичега, и с маком, сољених, с анисом... на гомилама двопеци и переце, земичке, потковичице, спирале... па ко шта воли. Споља утрчавају да згреју руке на врућим пирошкама, опеку грло па тресу главом, облизују се, не броје, брже, нема се кад. Фабрички радници узимају за село, трпају у вреће шушкаве кесе – московске велике переце и пшеничне хлепчиће, беле мекане погачице. Биће доста пара и за циц и мараме, за слатке ђевреке, на ружичасто сапунче, за карамеле-«врачаре», за медењаке.




      Тула и Твер, Дорогобуж и Вјазма све затрпаше својом робом – шећерним медењацима с метвицом, мирисним, разноразним, са филом од ђумбира и поморанџе, с печатом одозго старинским словима, мало нагорелим по ивицама: в ј а з м а. Беле овчице с метвицом, па и коњићи, рибице, зеке, петлићи и човечуљци, све то слатко... – права радост с јелке. Сушено слатко  «кијевско», од Балабухе, бељовска пастила као перина, ружичасто-бледожута, брашњава – зуб се заглиби у нешто мекано-еластично, јабучасто, кљуквено, јаребичасто. «Калушко тесто» што се лепи за прсте, камено, промрзло, па га секу, персијски слаткиши – суво грожђе, сушене кајсије, пистаћи, мушмуле, сусам у топљеном шећеру, разноразне алве, ушећерено воће, ратлук, сабијене кајсије с листићима... «мерикански» и обични ораси, у шећеру пржени бадеми, пржени лешници и кедрове семенке, и меки ораси – шпански, вечерња забава током божићних празника. Меке карамеле и «постан шећер», француске суве шљиве – толико слатке да су оседеле, сочна руска шећерна мармелада Абрикосова и Синова у Москви, Јанијеви штапићи дугиних боја, воћне карамеле разних облика за јелку, позлаћене шишарке и ораси, ситне кримске јабуке... сочне, а хрскаве... киселе бомбоне у облику петлића, шећерне перле-висуљци... – читава брда свега тога се сваљују на Москву.




      Рано се смркава. Посластичарнице осветљене, сијају огледала, бакар и црвени лак преградних зидова. Прозори су затрпани: атласне плаве бомбоњере – за Ускрс су црвене! – у ситним ваздушастим наборима са златним копчама – с најбољом чоколадом од Ејнема, од Сијуа... с пунчем од Бормана, карамеле-бурићи, воћне карамеле Ландрина, Флејеве сабљице од шлага, Фелцеви бушеи од рума, Трамблеови колачи... Госпођице-продавачице спадају с ногу: поруџбина за поруџбином, за супу-англез, за париску торту од сладоледа, за владичине хлебове с румом и млечни сладолед.




      Пурњају димњаци фабрика бомбона: стотине вагона финог брашна сипа по Москви у бисквитима, у кутијама чајног кекса. «Усољене рибице»  изнутра шупље – изванредно иду уз пиво. Том новотаријом су добро погодили: Ејнем је надгорњао Абрикосова – теби је доста и што се мармеладом бавиш! Стара фирма, руска, вековна, не предаје се, потврђује марципанску славу, мајсторски вешто прави мртве природе: овали котлета, ружичаста шунка са грашком, наслагане палачинке преливене зрнастим кавијаром... – а све то од млевеног бадема са шећером, од марципана, живо обојено, чудесна варка за очи – пући ће излог од народа. Је ли мало? Е па, додаћу: «звездасте карамеле»  новост за празник! Ејнем – радосни поклон за празник: високи крем-бриле с Витлејемском звездом испод српића. Не, сачекајте... истакао се Иванов, не стидећи се свог презимена: победоносно слави Божић тако чудесном чоколадом. Напредује живот, постаје богатији...




      Тутњају оркестри гастрономије. Андрејев, Генералов, Јелисејев, Белов, Јегоров... – заслепљују светлошћу, сјајем високог кулинарства, чувеног у читавом свету: товљени пилићи, прасићи. Провидно-ћилибарски желе посут злаћаним мрвицама, пуњене ћурке, сиреви од дивљачи, гушчје паштете, саламе на коњаку и вишњи, ватрени воловани у провансалу и о-гратену, котлети Пожарски на чипкама; царска шунка у чувеном грашку из Ростова, млечни крем-сладоледи с пламтећим прозорчићима од карамела, гигантски сигови у ружичасто-сочном желеу... јагоде, вишње, брескве, из нојевских стаклених башти код Воробјовке, вина победоносне марке, одређеног порекла, високи руски шампањац Абрау-Дјурсо... – почиње да побеђује француски.




      Биће да је доста било «Мамона»?.. Али, он је само земаљски израз радости Божића. А сам Божић – у души тихом светлошћу светли. То он заповеда: са свих железничких станица полазе празничке композиције са загрејаним теретним вагонима, по посебно ниској тарифи, малтене грош за врсту, свакоме лежај. Стотине хиљада људи за Божић одлази у село да проведе празнике, носећи поклоне у набијеним врећама, они који нису пропили зараду, купљене за руско будзашто, за тежак труд.




      Великом руском реком тече мед и млеко...




      Ево и предвечерја Божића – Бадње вечери. На бледо задимљеном небу се појављују зеленкасте божићне звезде. Не знате ви те руске звезде: певају – и славе. Модри сомот прекрива небо, на њему је кристална светлост звезда. Где ли си ти, Витлејемска?.. Ево је: над Храмом Христа Спаситеља. Златна купола Великана нејасно трепери. Сомотски, благи бруј дивних његових звона плови над вечерњом, божићњом Москвом. О, та мразна звоњава... може ли се заборавити?!.. Звоњава-чудо, звоњава-привиђење.




      Гаси се дневна ситна ужурбаност. Ево, сад ће запевати моћни гласови Саборне цркве, Свепобедно.




      Светом радошћу, гордошћу ликовања, испуниће се сва срца.




     




      «Разумејте јази-и-и-ци-и...




      И по-ко-рјај-тесја...




      Ја-ко... с на-а-а-а-а-ми Бог!..»




     




      О Боже мој, тако ми се плаче... – не, није са нама. Нема Великана-Храма... – и Бог није са нама. Бог се удаљио од нас.




      Не расправљајте! Бог се удаљио. Ми се кајемо.




      Звезде певају и славе. Светле празном месту, у пепео претвореном. Где ли је наша срећа?.. На Бога се не хули. Не оспоравајте: ја сам видео, знам. Нека буду смерност и покајање.




      И доћи ће време:




      Подићи ће руски народ, искупивши грехе своје, нови чудесни Храм – Храм Христа и Спаситеља, величанственији и лепши, и ближи срцу... и на његовим светлим зидовима ће препорођени руски геније испричати свету о тешком руском греху, о руском страдању и покајању... о руској безданој жалости, о руском ослобођењу из таме... – свету истину. И онда ће поново зачути певање звезда и благовест. И криком душе слободне у вери и надању, узвикнуће:




      «С нами Бог!..»




     




      Децембар 1942-1945.




      Париз.