21. и 22. септембар били су критични дани за јединице 62. армије. Непријатељ је по цену великих губитака први пут пресекао армију на два дела: на фронту 13. гардијске пешадијске дивизије избио је на Другу набережну улицу, а његови предњи делови на главно пристаниште.
Крајем дана 21. септембра 13. дивизија је држала фронт: јаруга Крута -- Друга набережна улица -- Трг 9. јануара -- улице: Сунчана, Комунистичка, Курска, Орловска, Пролетерска, Гогољева – до реке Царице.
Неке јединице ове дивизије биле су опкољене и тукле су се до последњег метка. Па ипак, подробних података, нарочито о судбини 1. батаљона Јелиновог пука, нисмо имали. Ето, због тогда је у свим дневним извештајима, а затим у новинама и књигама о стаљинградској бици писано да је цео батаљон који се борио за железничку станицу изгинуо 21. септембра 1942. године, изузев потпоручника Колеганова, који је једино остао у животу...
Поводом ових и оваквих вести рећи ћу отворено: до последњег дана нисам веровао да је батаљон изгинуо 21. септембра, јер сам осећао по држању непријатеља да у рејону и лево од железничке станице није престала активност наших бораца, да тамо фашисти трпе велике губитке. Али ко се онамо тукао и под којим условима -- то нико није знао и судбина тих људи лежала је као тежак камен на мојој савести. Али, након објављивања мојих забележака «Армија масовног херојизма», и након објављивања неких одломака из њих преко радија, примио сам много писама, па и од инвалида отаџбинског рата Антона Кузмича Драгана. Стари борац је писао да он може испричати о томе шта је било са батаљоном пошто су фашисти заузели станицу. Драганово писмо ме је узбудило. Најзад је, после 15 година, могуће разјаснити судбину људи о којима сам тако често мислио. Нисам веровао да су војници, који су се седам дана неустрашиво тукли са фашистима у рејону станице, могли бити савладани у току једне ноћи или да су положили оружје.
И нисам се преварио. У лето 1958. године, за време годишњег одмора, отпутовао сам у посету аутору поменутог писма. Он сада живи у Черниговшчини у селу Ликовици, у прилучком срезу. Приликом сусрета ми смо, одмах, на први поглед, код првих речи, препознали један другога.
Приликом руковања Антон Кузмич се присетио где смо се први пут срели:
-- Сећате ли се, то је било увече 15. септембра, код цркве у Пушкиновој улици. Ви сте ме приметили и упитали: «Капетане, где су твоји људи?.. А, ту су, онда слушај задатак: треба избацити фашисте из станице. Јасно?..»
-- Да, сећам се, -- одговорих. И као да сам поново видео пред собом порушену кућу, обалу која се дими и по којој се крећу људи са пушкама и аутоматима, окретног капетана, омањег раста, зажагрених очију, окићеног бомбама. То је био он -- Антон Кузмич Драган, тада командир 1. чете 1. батаљона 42. пешадијског пука 13. гардијске дивизије Родимцева. И као да сада гледам: млади комунист, добивши задатак, брзо је окренуо своју чету и удаљујући се са њоме у правцу станице, изгубио се у диму и наступајућем мраку. Након неколико минута оданде се зачуло пушкарање -- чета је ступила у борбу. Све до данас нисам знао шта је било са четом коју сам тада бацио на станицу.
-- Дозволите, ја ћу испричати све редом -- рекао ми је Антон Кузмич, када смо већ сели за сто.
Ево његове приче:
-- Кад сам повео чету према станици и отпочео пушкарање са фашистима, сустигао ме је командант батаљона Червјаков. Он ми је пришао и, бришући скинуте наочари, упозорио ме је:
-- Дакле, фашисте треба одсећи и задржати. Држите се тамо што дуже; понеси резерву бомби.
Прикупио сам чету и по мраку је повео у обилазак станице...
Ноћ. Унаоколо тутњи бој. Мање групе наших јединица су се утврдиле у полуразрушеним кућама и са великим напором задржавају непријатеља. Осећам да је станична зграда у његовим рукама. Слева прелазимо преко железничке пруге. На раскрсници стоји наш оштећени тенк и десетак тенкиста. Прикупљамо се близу станичне зграде и полазимо на јуриш, у борбу прса у прса.
Удар је био изненадан: полетеше бомбе, а за њима борци. Фашисти су нагнули да беже, пуцајући насумице у помрчину.
Тако је чета заузела станицу. Док су хитлеровци дошли себи и схватили да смо имали само једну чету, ми смо већ чврсто запосели зграду. У току ноћи непријатељ је више пута из три правца вршио напад, али станицу није могао повратити...
Неприметно се приближавало јутро. Тешко стаљинградско јутро. Фашистички бомбардери су у свануће почели да на станицу бацају стотине бомби. После бомбардовања је уследила артиљеријска ватра. Станичну зграду је захватио пламен, зидови су се рушили, гвожђе се савијало, а људи су настављали борбу...
У току читавог дана хитлеровци нису успели да поврате зграду и, уверивши се на крају да нападима с фронта неће успети, почели су да нас опкољавају. Тада смо пренели борбу на станични трг. Почео је љути окршај код водоскока и дуж железничке пруге.
Добро се сећам следећег момента: Немци залазе у позадину и прикупљају се у згради на углу на станичном тргу, коју смо узели за оријентир и назвали «фабрика ексера», због тога што је тамо, по извиђачким подацима, било складиште ексера. Оданде нам је непријатељ припремао удар у леђа, али смо ми открили његов маневар и предузели противнапад. Били смо подржани ватром минобацачке чете капетана Заводуна, која је у том тренутку пришла станици. Нисмо успели да овладамо целом «фабриком ексера»; истерали смо Немце само из једног њеног дела, док су у суседном фашисти остали.
Сада је борба отпочела у унутрашњости зграде. Снага наше чете била је скоро при крају. Али не само наша чета, него се и читав батаљон налазио у изузетно тешком положају. Командант батаљона капетан Червјаков био је рањен и евакуисан иза Волге. Команду је преузео капетан Федосејев.
Фашисти су притискали батаљон са три стране. Тешко је било без муниције, а што се тиче хране и сна, о томе се није говорило. Али страшнија од свега била је жеђ. У потрази за водом, пре свега за митраљезе, пробијали смо куршумима водоводне цеви, и из њих је капала вода.
Борба у згради «фабрике ексера» се час стишавала, а час разбуктавала новом снагом. У кратким сукобима спасавали су нас нож, ашов и кундак. Хитлеровци су у свануће почели да привлаче резерве и нападају нас чета за четом. Било је тешко издржати такав притисак са три стране. О насталој ситуацији сам хитно известио капетана Федосејева, који нам је у помоћ послао 3. пешадијску чету потпоручника Колеганова. Ова чета је на путу била засута непрекидном ватром и неколико пута нападнута. Високи, мршави Колеганов, у војничком шињелу покривеном прашином од цигле, ипак је успео да чету провуче и полугласно је рапортирао:
-- Чета јачине 20 људи је стигла.
У свом извештају штабу батаљона овај официр је написао: «Стигао сам у «фабрику ексера», ситуација је тешка, али док сам ја жив никакав олош неће проћи!». Све до мрака, а и у току ноћи, наставила се жестока борба. У нашу позадину су почеле да продиру мање групе немачких аутоматичара и снајпераиста, који су се претходно скривали по таванима, у рушевинама и канализационим цевима, а оданде се упућивали у лов на нас.
Командант батаљона Федосејев ми је наредио да припремим групу аутоматичара ради упућивања у немачку позадину. Извршио сам његово наређење, и ево шта сам о томе забележио у свој дневник...
Антон Кузмич ми је дао да прочитам ту страницу, чији садржај дословно гласи:
«18. септембар. Малопре је група аутоматичара--добровољаца бешумно кренула у ноћни мрак. Пошли су свесни сложености и тешкоће добијеног задатка -- пробити се у непријатељску позадину и тамо самостално дејствовати.
Сваки од њих је добио петодневно следовање муниције и хране, као и опширна упутства како треба дејствовати у непријатељској позадини.
Ускоро је код хитлероваца настала узнемиреност. Фашисти, очигледно, нису могли да схвате ко је дигао у ваздух аутомобил којим тек што је довезена муниција, ко избацује из строја послужиоце митраљеза и топова.
Од јутра до поднева изнад града су кружила јата непријатељских авиона. Неки од њих су се издвајали, обрушавали се, летели у бришућем лету засипајући улице и рушевине кућа кишом зрна; други су са заглушујућим сиренама летели над градом, покушавајући да изазову панику. Бацане су запаљиве и тешке разорне бомбе. Град је пламтео. Ноћу 18/19. септембра фашисти су поткопали зид који је одвајао наше одељење од осталог дела зграде у «фабрици ексера» и почели да нас засипају бомбама.
Гардисти су једва стизали да враћају бомбе кроз прозорске отворе. Од експлодиране бомбе тешко је рањен потпоручник Колеганов. Један за другим падали су наши погођени војници.
С великом муком су двојица гардиста изнела из ватре Колеганова до Волге, а о његовој даљој судбини није ми ништа познато».
-- Па шта се даље збило? -- упитао сам, прочитавши наведене редове.
-- Ми смо више од једног дана још увек водили борбу у «фабрици ексера» -- наставио је Антон Кузмич. У помоћ су нам стигли гардисти минобацачке чете капетана Заводуна. Они су одавно утрошили све мине и почели дејствовати као пешаци. Посели су уличне барикаде и, отварајући јаку ватру, утврдили се. Увече, то је већ био 20. септембар, осматрачи су известили да је на страни непријатеља примећено живо прегруписавање, да се према станици крећу тенкови и артиљерија. Батаљон је добио заповест да се припреми за одбијање тенковског напада.
Издвојио сам из чете неколико група наоружаних противоклопним пушкама, бомбама и флашама са запаљивом течношћу. Али тог дана непријатељски тенковски напад није уследио.
Ноћу, ризикујући живот, пребацила се са непријатељске територије код нас једна жена, становница Стаљинграда, и обавестила нас да Немци спремају тенковски удар. Марија Вадењејева, тако се звала ова жена, пружила нам је много важних података о распореду непријатељских јединица. Истовремено желим да истакнем и то да су нам у извиђању и снабдевању водом много помагали становници града. Нажалост, имена ових одважних родољуба остала су непозната. Сећам се само још једне младе девојке--извиђача, коју су борци звали Лиза, а која је погинула за време бомбардовања...
Освануо је 21. септембар. То је био најтежи дан у судбини 1. батаљона. Уз подршку тенкова и артиљерије, фашисти су рано ујутру предузели жесток напад. Јачина ватре и разјареност бораца превазишли су сва очекивања. Хитлеровци су бацили у борбу сва средства, све резерве које су на овом одсеку имали, да би сломили наш отпор у рејону станице. Али, напредујући по цену огромних неповратних губитака, тек су поподне успели да наш батаљон разбију на два дела.
Део батаљона и његов штаб били су одсечени у рејону робне куће. Фашисти су ову групу окружили и са свих страна прешли у напад. Отпочела је борба прса у прса унутар робне куће, у којој је штаб батаљона, на челу са капетаном Федосејевом, прихватио неравну борбу. Шачица јунака скупо је наплаћивала своје животе. Ми смо похитали у помоћ са четири групе, али фашисти су успели да привуку тенкове и ураганском ватром су слистили све живо. Тако су погинули неустрашиви командант 1. батаљона капетан Федосејев и његови храбри помоћници.
После погибије команданта батаљона ја сам преузео команду над остацима јединица и почели смо да се прикупљамо у рејону «фабрике ексера». О насталој ситуацији послао сам писмени извештај команданту пука пуковнику Јелину. Извештај сам послао по куриру који нам се више није вратио. Отада је наш батаљон изгубио сваку везу са пуком и дејствовао је самостално.
Немци су нас одсекли од суседа. Снабдевање муницијом је престало и сваки је метак за нас злата вредео. Издао сам наређење да се штеди муниција, да се сакупе фишеклије погинулих и заплењено оружје. Предвече су хитлеровци поново покушали да сломе наш отпор, непосредно се приближивши нашем положају. Сразмерно губицима, скраћивали смо и фронт своје одбране. Почели смо се полако повлачити према Волги, везујући непријатеља за себе и налазећи се скоро увек на таквом одстојању да Немци нису могли употребити артиљерију и авијацију.
Повлачили смо се поседајући зграде једну за другом и претварајући их у одбрамбене чворове. Борци су одлазили пузећи са поседнутог положаја тек онда кад је испод њих већ горео патос и кад им је одећа почињала да тиња. Тако су током дана фашисти успели да заузму само два блока зграда.
На раскрсници Краснопитерске и Комсомолске улице заузели смо троспратницу на углу. Одавде су се могли добро тући сви прилази, и то је био наш последњи положај. Наредио сам да се забарикадирају сви излази а прозори и отвори у зидовима прилагоде за отварање ватре из свег расположивог оружја.
На узаном прозорчићу сутерена био је намештен митраљез с неприкосновеном резервом -- последњим редеником који се чувао за најкритичнији тренутак.
Две групе од по 6 људи попеле су се на трећи спрат и таван. Њихов је задатак био да поруше зид од цигала, да припреме камене блокове и греде, и да их бацају на нападаче кад се непосредно приближе згради. У подруму је било одређено место за тешке рањенике. Посада зграде је бројала 40 људи. Наступили су тешки дани. Напади су, као морски таласи, следили један за другим, без краја. Након сваког одбијеног напада изгледало је да више нема ни снага ни средстава за заустављање следећег. Али, кад су фашисти предузимали нов напад, налазили су се и снаге и средства. Тако је протекло 5 дана и ноћи.
Сутерен је био пун рањеника. У строју је остало 19 људи. Воде нисмо имали. Од хране смо имали неколико килограма нагорелог жита. Немци су одлучили да нас савладају глађу. Нападе су обуставили, али су нас непрестано тукли митраљезима великог калибра.
Престали смо и да мислимо на своје спасење. Било нам је стало да што скупље наплатимо своје животе -- другог излаза није било. Тада се међу нама појавио плашљивац. Не бих да о томе причам, али истина је истина. Малодушност појединих плашљиваца треба жигосати срамотом. Видећи очигледну, неизбежну смрт, поколебао се поручник Ставровски. Одлучио је да нас напусти и ноћу побегне преко Волге. Да ли је схватао да тиме чини одвратно издајство? Да, схватао је. За овај гнусан злочин је придобио и једног војника исто толико малодушног и плашљивог као и он, и ноћу су се неприметно пробили до Волге, направили од брвана сплав и поринули га у воду. Недалеко од обале непријатељ је на њих отворио ватру. Војник је био убијен, а Ставровски се дочепао супротне обале, стигао у вод за снабдевање нашег батаљона и саопштио да је батаљон изгинуо.
-- Драгана сам лично сахранио близу Волге -- изјавио је он.
Али, недељу дана касније све се разјаснило. И, као што видите, Ставровски ме је забадава сахранио пре времена...
... Фашисти су поново прешли у напад. Попео сам се на спрат к својим борцима. Гледам: њихова мршава, поцрнела лица су напета, преко рана су им прљави и од крви скорели завоји, у рукама чврсто држе оружје, у очима им нема страха. Болничарка Љуба Нестеренко умире, крв јој шикља из ране на грудима. У руци држи завој. Хтела је да пред смрт помогне другу у превијању ране, али није успела...
Напад фашиста је одбијен. Пошто се стишало, чујемо како се воде жестоке борбе за Мамајев курган и у фабричком рејону града.
Како помоћи браниоцима Стаљинграда? Како навући на себе макар један део снага непријатеља који је прекинуо напад на нашу зграду?
Одлучили смо да на нашој кући истакнемо црвену заставу. Нека фашисти виде да ми нисмо престали да се боримо! Али, нисмо имали црвеног платна. Како да се снађемо? Схвативши нашу замисао, један тешки рањеник је скинуо са себе окрвављено рубље и, обрисавши њиме своје крваве ране, предао ми га.
Фашисти су викали преко дозивала:
-- Руси! Предајте се, смрт је неизбежна!
У том тренутку се на нашој кући залепршала црвена застава!
-- Лажеш, жабо крастава! Ми ћемо још дуго живети, -- одговорио је на то мој курир, редов Кожушко.
Следећи напад смо опет одбијали каменицама, с времена на време отварајући ватру и бацајући последње бомбе. Одједном, иза слепог зида, позади нас, разлеже се звекет тенковских гусеница. Противтенковских бомби нисмо више имали. Остала нам је још само једна противоклопна пушка са три метка. Дао сам је противтенковцу Бердишеву и упутио га споредним излазом иза угла да дочека тенк поготком из непосредне близине. Али су га фашистички аутоматичари ухватили пре него што је успео да се припреми за дејство. Шта је Бердишев рекао фашистима -- не знам, али претпостављам да их је довео у заблуду, пошто су сат касније отпочели напад управо с оног одсека на који је био усмерен мој митраљез са редеником из неприкосновене резерве.
Сматрајући да смо утрошили сву муницију, фашисти су се овог пута толико осилили да су почели слободно излазити из заклона, гласно галамећи, а затим кренули дуж улице у колони.
Тада сам последњим редеником напунио митраљез постављен крај сутеренског прозора и испалио свих 250 метака у прљавосиву гомилу фашистичких галамџија. Ранили су ме у руку, али митраљез нисам оставио. Земља је била претрпана лешевима. Преостали хитлеровци су панично бежали у своја склоништа. Након једног сата извели су нашег противтенковца на гомилу рушевина и стрељали га на наше очи због тога што им је показао пут који води под ватру мога митраљеза.
Напада више није било. На кућу се обрушила киша граната и мина. Фашисти су били бесни и тукли су нас из свих врста оружја. Главу нисмо могли подићи.
И поново се зачуо карактеристична бука тенковских мотора. Убрзо су иза угла суседног блока зграда почели да се појављују здепасти немачки тенкови. Било је очигледно да је наша судбина запечаћена. Почело је међусобно опраштање. Мој курир је финским ножем (кама са кратким сечивом) на зиду урезао: «Овде су се за Отаџбину борили и погинули гардисти Родимцева». У јаму ископану у левом углу подрума ставили смо документа батаљона, а затим и ратну торбу са партијским и комсомолским књижицама бранилаца куће. Први топовски плотун прекинуо је тишину. Одјекнули су силни удари, кућа се уздрмала и срушила. Не сећам се колико је прошло времена док сам се освестио. Било је мрачно. Оштра прашина од цигала испуњавала је ваздух. У близини су се чули пригушени јецаји. Допузавши до мене, курир Кожушко ме је дрмусао:
-- Живи сте...
На поду сутерена је лежало још неколико полуугушених изранављених војника. Били смо живи покопани под рушевинама троспратнице. Није се могло дисати. Нисмо мислили ни на храну ни на воду -- ваздух нам је био пречи од свега. Обратио сам се војницима:
-- Гардисти! Ми нисмо захдрхтали у борби. Тукли смо се и онда кад је отпор изгледао немогућ. Ми се морамо извући из ове гробнице да бисмо живели и осветили се за смрт наших другова!
Показало се да је и у пакленој тами могуће видети лице друга, да је могуће осетити његову близину.
Улажући велики напор почели смо да се извлачимо из гробнице. Радили смо ћутке, тела нам је обливао хладан зној, мукло су болеле слабо превијене ране, међу зубима је шкрипала прашина од цигле, дисање је постајало све теже, али се није чуло стењање ни жалбе.
После неколико сати кроз рашчишћен отвор су радосно засјале звезде, запухнула је септембарска свежина.
Изнемогли гардисти су навалили на отвор, жељно гутајући свеж јесењи ваздух. Ускоро је отвор био толико проширен да се кроз њега могао провући човек. Редов Кожушко, који је био лакше рањен, пошао је у извиђање. После једног сата се вратио и известио:
-- Друже капетане, Немци су свуда око нас: минирају обалу Волге, напоредо крстаре хитлеровске патроле...
Доносимо одлуку -- да се пробијемо.
Први наш покушај да се провучемо кроз позадину фашиста није успео. Набасали смо на већу групу немачких аутоматичара и с тешком муком успели да се поново вратимо у наш подрум, где смо сачекали да облаци заклоне месец. Најзад се потпуно смрачило. Почињемо да се извлачимо из свога склоништа и опрезно се крећемо ка Волги. Идемо придржавајући један другога, стиснувши зубе, да не бисмо јечали од јаких болова. Било нас је шесторица, и сви смо били рањени. Кожушко иде напред -- он је сад и наше борбено осигурање, и наша патрола и наша борбена јединица.
Стаљинград покрива дим; тињају рушевине. Крај Волге горе цистерне са нафтом, дуж железничке пруге пламте вагони, а лево непрестано тутњи жестоки бој, одјекују експлозије, расипа се разнобојни ватромет рафала светлећих зрна, ваздух је засићен тешким барутним задахом. Тамо се решава судбина Стаљинграда. Пред нама, поред Волге, у блеску светлећих ракета виде се немачки стражари.
Пузимо даље и бирамо место пробоја. Најважније је нечујно ликвидирати стражаре. Примећујемо да један стражар повремено прилази једном усамљеном вагону. Тамо му се може лако приближити. Са ножем у зубима према вагону пузи редов Кожушко. Видимо како се фашиста поново приближава вагону... Кратак удар, хитлеровац пада, не успевши ни да јаукне.
Кожушко брзо скида са њега шињел, облачи се и без журбе иде у сусрет следећем.
Други фашиста му се ништа не слутећи приближава. Кожушко и њега обара. Ми брзо, колико нам ране дозвољавају, прелазимо преко железничког насипа. У колони по један успешно прелазимо минско поље. Ту је и Волга. Пијемо и никако да се напијемо хладне волшке воде, од које нам зуби трну. Тешки оловни талас удара о обалу, сурово нас поздрављајући. На једвите јаде направисмо мали сплав од греда и комада дрвета извађених из воде, и држећи се за њега пливамо низводно. Немамо чиме да весламо, радимо рукама, држећи се што ближе матици. Изјутра нас је матица избацила на песковити спруд код наших противавионаца. Они зачуђено гледају на наше дроњке и мршава необријана лица. Најзад нас препознају и хране невероватно укусним двопеком и рибљом чорбом (у животу нисам ништа укусније јео). То је била прва наша храна за последња три дана.
Истога дана противавионци су нас упутили у санитетски батаљон...
Овим је Антон Кузмич завршио своју причу о томе шта се све збило са батаљоном после 21. септембра. Према томе, сада нам је позната судбина 1. батаљона 42. пука 13. гардијске дивизије. Овај пример још једном потврђује да су браниоци Стаљинграда, дејствујући самостално, у мањим групама, у изолованим зградама, наносили фашистима велике губитке у уличним борбама.