Јунак ове приче, генерал М.Г. Черњајев, један је од најживописнијих руских генерала друге половине XIX века. Прославио се не само ратним подвизима, «мачем проширивши границе» Руске империје, већ и као самосталан политичар панславистичког правца, у сукобу са званичним Петербургом, припадник десничарске опозиције влади.
Михаил Григорјевич се родио у породици официра, учесника Отаџбинског рата 1812. године. Од 12. године је васпитаван у Племићком пуку, 1853. године је завршио Императорску војну академију. Черњајев се у време Кримског рата 1853. године борио са Турцима на Дунаву, октобра 1854. године је учествовао у Инкерманској бици на Криму, а затим се приликом одбране Севастопоља борио на Малаховом кургану (курган -- хумка над древним гробовима) све док августа 1855. године јужни део града није напуштен. М.Г. Черњајев се истицао чак и међу браниоцима Севастопоља својом лудом храброшћу. Уосталом, он се није клањао ни мецима, ни претпостављенима, не скривајући свој презир према позадинским крадљивцима државне имовине, и отворено осуђујући бесмислене наредбе паркетних генерала који из Петербурга шаљу налоге у Севастопољ. Та црта карактера доводила је Черњајева у сукобе са високом петербуршком бирократијом. У чину пуковника, Михаил Григорјевич је 1857. године именован за начелника штаба 3. пешадијске дивизије. То је била почаст за 28-годишњег официра, али Черњајев никада није волео посао у штабу, а поготово не у мирнодопској војсци. Молио је претпостављене да га пребаце тамо где се пуца, у крајеве који су далеко од званичног Петербурга.
Такво место је била Оренбуршка област где нису престајале чарке са номадима под влашћу средњеазијских канова, који су изводили разбојничке нападе на руска насеља, терајући заробљенике у ропство у Средњу Азију, пљачкали трговачке караване, покушавали да Татаре и Башкире побуне против руске власти. Черњајев је на новом месту службовања убрзо постао професионалац степског пограничног рата. С омањим али добро обученим одредом козака уништавао је номадске банде Киргиза, преотимао заробљенике и изводио дрске упаде дубоко у Туркестан. Тако је 1858. године Черњајев са својим одредом, прешавши стотине врста по степама и пустињама, стигао у помоћ житељима Кунграта код Аралског мора који су устали против хана Хиве и заклели се на верност Русији.
М.Г. Черњајев је 1858. године отишао на Кавказ где је под руководством генерала Н.И. Јевдокимова прошао школу противпартизанског рата са брђанима. Стари кавкаски ратник Јевдокимов је завршио смиривање Кавказа. Михаил Черњајев је био заједно са њим у свим завршним операцијама Кавкаског рата. По његовом завршетку се поново упутио у Оренбуршки крај. Вероватно је већ тада Михаил Григорјевич дошао на помисао о припајању Туркестана Русији, без обзира на став званичног Петербурга. Зато се, премда му се није милио рад у штабу, Черњајев прихватио дужности начелника штаба Посебног Оренбуршког корпуса. Истина, темперамент је Черњајева опет довео у сукоб с претпостављенима, те је 1863. године послат у Петербург. Ипак му је успело да га поново упуте на туркестанску границу, на скромну трупну дужност командира Посебног западносибирског одреда на Сибирској линији. Али је зато управо ту успео да оствари своје замисли и испољи своје способности.
Руска влада је 1864. године одлучила да исправи Оренбуршку (дуж реке Урал) и Сибирску (дуж реке Иртиш) линије утврђења, створивши нову одбрамбену међу у дубини туркестанских степа. Такво напредовање у Туркестан је имало за циљ организацију одбране у случају могућег упада Енглеза из Индије и спречавање напада Хивинаца и Коканђана. Пуковник Черњајев, командујући омањим одредом коњице, свој задатак је схватао шире него његови претпостављени. Кренуо је у дубину Туркменистана, потукао Коканђане и заузео градове Аулије-Ата (потоњи Џамбул) и Чимкент. Овај последњи се сматрао неосвојивом тврђавом са јаком одбраном, али су руски војници продрли у њу кроз водовод, у који су ушли кроз засвођени прозор у бедему. Затим је Черњајев са својим одредом стигао пред Ташкент, али га није заузимао, ограничивши се само борбеним извиђањем. Испало је да је током свог похода 1864. године Черњајев Русији припојио територију Јужног Казахстана и део Узбекистана.
Наредне, 1865. године, с одредом од 2.000 бораца и 12 топова, Черњајев је кренуо на Ташкент – престоницу Средње Азије, коју је бранило 30.000 сарбаза (војника). Ташкент је на јуриш заузет у ноћи уочи 15. јуна. Михаил Григорјевич је на заузетој територији успео да освоји наклоност становништва према себи и новој руској власти. Житељи Средње Азије, који су се нагледали мноштва свирепих освајача, у М.Г. Черњајеву су нашли не само храброг ратника (што се на Истоку одувек ценило), него и управника који поштује муслиманске обичаје, доброг и праведног господара. Руска војска није дирала мирно становништво нити посезала на њихову имовину. Черњајев је на освојеним територијама укинуо ропство, поништио већину пореза, чиновници међу локалним становништвом су почели да добијају плату из државне благајне (пре тога су живели од поклона молилаца). Не чуди што је убрзо Черњајев са шачицом војника, стотинама врста од најближих руских гарнизона, могао бити сасвим миран у погледу своје власти у Ташкенту. Он је са само двојицом козака јахао улицама, ишао у купатило заједно са локалним житељима, куповао на пијаци, ручао у чајџиници. Житељи су Михаила Григорјевича с поштовањем назвали Ташкентски Лав, истичући снагу, храброст и величанственост победника.
Заузимање Ташкента је коначно учврстило положај Русије у Средњој Азији. М.Г. Черњајев је добио орден Св. Ђорђа III степена и златно оружје украшено брилијантима, с натписом «За храброст». После успостављања Туркестанске области, генерал-мајор Черњајев је 1865. године именован за њеног војног губернатора.
Међутим, у Петербургу су били узнемирени самовољом Черњајева. Министар војни Д.А. Миљутин је био незадовољан непотчињавањем туркестанских старешина његовим наредбама. Дипломатско надлештво је добијало протестне ноте из Лондона пошто су се у Енглеској прибојавали да ће руске јединице кроз Туркестан кренути у Индију. Михаил је неочекивано постао јунак руске и светске штампе. Новинари су М.Г. Черњајева назвали Јермаком (Јермак Тимофејевич, погинуо 06.08.1585. г. – козачки атаман, вођа похода у Сибир којим је ударен темељ припајању Сибира Руској држави) XIX века, и тај надимак му је заувек остао. Михаил Григорјевич је најзад 1866. г. пензионисан. Покоравање Средње Азије које је започео наставили су генерали Романовски, Кауфман и Скобељев, али је сам Черњајев био склоњен у запећак. Тридесетосмогодишњи генерал који је 13 година непрекидно ратовао, отпуштен је из војске и поред својих победа и припајања Русији земаља чија територија премашује Француску, Немачку и Италију заједно!
Али, петербуршка бирократија није остављала на миру Михаила Черњајева, макар и пензионисаног. Он није могао да се запосли чак ни као бележник пошто војна лица, по неписаном правилу, ни у пензији нису могла да се баве недостојним послом попут бележничког. Черњајев је покушао да се бави приватним предузетништвом и не без успеха. Ратни другови га нису заборавили. М.Г. Черњајев је 1873. године заједно са својим давним познаником са Кавказа генерал-мајором у пензији Р.А. Фадејевом купио лист «Руски свет». Михаил Григорјевич је, откривши у себи публицистички дар, на страницама листа жестоко критиковао петербуршку бирократију и њене либералне реформе. Нарочито је критиковао припреману војну реформу. Истине ради треба приметити да је Черњајев углавном нападао лично министра Д.А. Миљутина, при чему је падајући у ватру бивао и неправедан, критикујући апсолутно све што је Војно министарство чинило. Напрасито се изјашњавао против предавања цивилних дисциплина у војно-школским установама, и против писмености војника. Али су у осталом његови чланци били сасвим одмерени и праведни, и «Руски свет» није случајно постао један од истакнутих конзервативних штампаних гласила. На страницама листа је излаган програм будућих контрареформи 1880-х година, даване су оцене унутрашњих и међународних догађаја са национално-руске тачке гледишта. М.Г. Черњајев се зближио са вођом словенофила И.С. Аксаковом и ускоро постао познато лице словенофилског покрета.
У међувремену је 1875. године у Босни почео устанак Срба против турског јарма. Ускоро се проширио и на Бугарску, а мала кнежевина Србија се спремала да похита у помоћ својим сународницима. Наравно да Руси нису могли оставити без подршке своју истоверну браћу на Балкану. У Србију су похрлиле стотине руских добровољаца. Природно, ни Михаил Черњајев није могао да остане по страни. Био је међу првима, и притом са највишим чином међу руским војним лицима која су своје услуге понудила српском кнезу Милану Обреновићу. Треба приметити да је Михаил Григорјевич и пре тога успоставио везу са Србијом преко словенских комитета И.С. Аксакова. Међутим, генералу у немилости, који је стекао мноштво непријатеља међу петербуршком бирократијом, није било баш једноставно да отпутује у Србију. МИП у Петербургу је одбило да му изда пасош, али то није могло да спречи Черњајева. Користећи унутрашње зађевице у чиновничком свету, отпутовао је у Москву и тамо добио пасош. Михаил је сместа кренуо на Балкан. Његовим трагом је телеграфисана наредба да се генерал притвори, али је он, као у пустоловном роману, мењајући спољни изглед помоћу перика, боје и наочара успео да неометано пређе неколико државних граница и у априлу 1876. године се нађе у Београду.
Стигао је на време. Србија је 18. јуна 1876. године објавила рат Турској. Заједно са њом је иступила и Црна Гора. Премда су руске дипломате и војска били против тог корака, оправдано указујући на потпуну неспремност мале српске војске за рат, логика догађаја је била јача од војне целисходности. Влада Српске кнежевине је одлучила да устанак хришћанског становништва Отоманске империје искористи за то да заувек сврши с турским јармом. Кнез Милан Обреновић је за главнокомандујућег српске војске (тачније речено, тимочко-моравске армије, главне оружане снаге Србије) именовао генерал-мајора Михаила Григорјевича Черњајева, а руски официри су постали команданти крупних српских јединица.
Међутим, српско-црногорско-турски рат није био тријумфалан за Черњајева. Српска војска је у суштини била састављена их партизанских јединица које су се потчињавале само својим војводама. Војводе ни издалека нису увек извршавале наредбе главнокомандујућег М.Г. Черњајева. Србе, веома храбре и непоколебљиве у борби, није одликовала дисциплинованост. Често су се читави њихови одреди разилазили на неколико дана по кућама да се одморе, а затим се, као да се ништа није десило, враћали на своје положаје. Није било штабова ни интендантских служби. Ствари су лоше стајале и у вези наоружања српске војске. У тој маленој земљи у то време уопште није постојала војна индустрија, а оружје купљено у иностранству чинило је збирку свих врста наоружања XIX века. Често су војници у једном воду имали седам типова пушака, укључујући и примерке из Наполеоновог доба, а читави пукови су имали само хладно оружје. Притом је сва муниција Србије утрошена већ током прве недеље рата, тако да су се потом Срби и руски добровољци наоружавали ратним трофејима.
Док је у војсци Српске кнежевине ипак постојало нешто налик на редовну организацију, одреди словенских устаника у турским поседима (себе су обично називали четницима, хајдуцима или комитама) били су сасвим независни и нису признавали ни српског кнеза ни његове руске саветнике. Бугарски, српски и грчки одреди у Македонији су се чак борили између себе. Руски официри у Србији су унеколико побољшали положај, али је већина њих приспела пред крај рата и није успела да одигра неку већу улогу.
Најзад, и околност што је М.Г. Черњајев у Србију стигао без одобрења руске владе одиграла је негативну улогу – многи руски добровољци су га сматрали малтене бунтовником и били подозриви према њему. С друге стране, ни прави револуционари (а на Балкану су се борили познати народњаци С.М. Степњак-Кравчински, Д.А. Клеменц – учесник Париске комуне, М.П. Сажин и др.), сећајући се Михаила Черњајева као једног од конзервативних публициста, нису му се потчињавали. Услед свега тога, Срби су имали више поверења у Михаила Григорјевича него његови земљаци. Вероватно би ретко који војсковођа у таквим условима могао успешно деловати против вишеструко надмоћнијих снага противника. Па ипак је Черњајев извршио своју војничку дужност.
Српске снаге су у почетку успешно напредовале. Черњајев је већ 20. јуна 1876. године, трећег дана рата, потукао Турке код села Бабина Глава. Међутим, напредовање је убрзо застало пошто је муниција утрошена. Зато су Турци убацили у битку како своју редовну војску, коју су Енглеска и Немачка изванредно наоружале, тако и банде башибозука (у преводу с турског – главосеча). Башибозуци, који су се састојали углавном из босанских муслимана, Албанаца и из Русије приспелих Черкеза, продирали су у дубину Србије чинећи зверства над хришћанским становништвом. Черњајев је био принуђен да са фронта повуче део јединица и пошаље у заштиту становништва. То је још више умањило снагу српске војске. Па ипак је генерал Черњајев већ у августу, водећи одбрамбене борбе, нанео Турцима нове поразе у две битке код Алексинца. Кнез Милан Обреновић га је наградио највишим српским Таковским орденом са лентом, изразивши у личном писму «усхићење и захвалност» руским добровољцима. Српски владар је истовремено забранио да се гоне Турци који су се повлачили, и самим тим је спречио да се успех развије.
Турци нису оклевали да се окористе кнежевом грешком, и поново су прешли у офанзиву, потиснувши Србе. Черњајев није себе сматрао пораженим и средином септембра је напао Турке на Креветским положајима. Петодневно напредовање Срба је опет заустављено због помањкања муниције, када су Турци већ почели да се на читавом фронту повлаче. Али, противнику су стално пристизала појачања, и Турци су 7. октобра напали на српско-црногорску војску. Турске јединице су после петодневне битке заузеле српске утврђене положаје. Затим је почела нова турска офанзива. У жестоком боју код Ђуниса, Михаил Черњајев је 17. октобра претрпео једини пораз у својој војничкој каријери. Његову гладну и малтене ненаоружану војску је непријатељ, после непрекидних борби, потукао и скоро сасвим уништио. Рат је био изгубљен.
Наравно, није још све било изгубљено. Како показује искуство ХХ века, у Србији је увек после пораза војске почињао народни рат. И 1876. године су четници и хајдуци дејствовали у свим српским земљама. Али, на челу тог рата није требало да буде странац. Најважније је то да је српско становништво после пораза војске остајало незаштићено од башибозука. И у тим условима је Черњајев донео одлуку да прекине ратна дејства, и о томе телеграфисао кнезу Милану.
Сабља – поклон житеља Бохемије генерал-мајору Черњајеву за учешће у српско-турском рату 1876. г.
У међувремену је званична Русија најзад притекла у помоћ Србији. Руски амбасадор у Стамболу гроф Н.П. Игњатјев је 19. октобра 1876. године предао турској влади ултиматум са захтевом да се у року од 48 сати прекину војне операције. Турци су прихватили ултиматум и прекинули ватру. Тако је завршен српско-црногорско-турски рат који је потрајао тачно 4 месеца.
Тај рат је постао кобан по углед М.Г. Черњајева кога је не само Петербург, већ и званични Београд прогласио за виновника пораза. Он је напустио Србију и населио се у Кишињову. Као војсковођа и политичар Михаил Черњајев није више играо значајну улогу. У доба руско-турског рата 1877-1878. године на њега је сасвим заборављено. Черњајеву формално нису опростили самовољан одлазак у Србију. Само се намесник Кавказа велики кнез Михаил Николајевич одважио да га узме у службу. Уосталом, Черњајев се само водио у намесниковој свити, немајући притом никакве обавезе. За његову агилну природу, то је била најтежа казна!
Черњајев је после рата коначно заборављен. У светлу генерала М.И. Драгомирова, Н.Г. Столетова, И.В. Гурка, М.Д. Скобељева заиста је изгледао као злосрећник. Тек је 1882. године Александар III именовао Черњајева за Туркестанског генерал-губернатора. То је био знак највишег поверења који је сведочио о потпуној рехабилитацији.
Али, Михаил Григорјевич није оправдао цареве наде. Храбри ратник није био предодређен за чиновничке дужности и 1884. године је послат у пензију. М.Г. Черњајев је добио почасно али безначајно звање члана Војног савета, али је 1886. године остао и без њега, доспевши у пензију због иступања против војног министра. Поново је 1886. године враћен у Војни савет, али се неукротиви Черњајев опет посвађао са претпостављенима и овај пут заувек напустио службу. Михаил Григорјевич Черњајев је преминуо 1898. године на свом имању Тубишки у Могиљовској губернији. Јунак Малахова кургана из 1855. године, Ташкентски Лав из 1865. године, «главни стратег словенске војске» из 1876. године, генерал М.Г. Черњајев остаје у народном сећању као један од оних војника Русије чијим напорима и иницијативом је расла слава Отаџбине.
