Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/15.3.2007/

Маршал Малиновски




     Родион Јаковљевич Малиновски је један од најистакнутијих и најдаровитијих војсковођа Великог Отаџбинског рата, који је прошао тежак и славан борбени пут у пет ратова.


      Од почетка првог светског рата са 16 година одлази као добровољац на фронт. Учествује у борбама, бива рањен. У саставу руског експедиционог корпуса, 1916. г. одлази у Француску, где поново бива рањен, али не напушта бојно поље, за шта је награђен бронзаним крстом с мачевима, а потом и војничким крстом Св. Ђорђа.


      Са групом војника се 1919. г. враћа у Владивосток и новембра ступа у Црвену Армију. Учествовује у ратним дејствима против трупа Колчака и генерала Унгерна.


      Војну академију „Фрунзе“ завршава 1930. г. и потом пролази низ степеница штапске службе: начелник штаба коњичког пука, рад у оперативним одељењима штабова Белоруског и Севернокавкаског војног округа, касније је именован за начелника штаба коњичког корпуса. У републиканској Шпанији ратује 1937-1938. г. Затим предаје на војној академији, пише магистарски рад из историје. Тако још пре рата стиче знатно искуство у командном, штапском и предавачком раду. Живот војске и високих школа није познавао само по чувењу.


      Почетак Великог Отаџбинског рата генерала Малиновског затиче у чину комкора (команданта корпуса), августа 1941. г. постаје командант 6. армије, а децембра – командант Јужног фронта. У неповољним условима он испољава тежњу да предухитри догађаје и активно делује. Тако, када противник 16. јула 1941. г. заузима Кишињов, корпус Малиновског у садејству са 2. механизованим корпусом изводи противудар из рејона Флоренте у правцу Дубна и одбацује истурене немачко-румунске јединице.


      Командујући јединицама Јужног фронта, у садејству са Југозападним фронтом, Малиновски у сложеним зимским условима успешно изводи Барвенково-Лозовску офанзивну операцију, одбацујући надмоћнијег противника за сто километара и приморавајући га да пређе у одбрану.


      Али, стање настало у лето 1942. г. у низу случајева онемогућава пружање отпора противнику у зонама појединих фронтова. Услед озбиљних грешака Ставке (Штаба) Врховне команде и Генералштаба у оцени могућих дејстава противника и планирању стратешких дејстава за 1942. г., у изузетно тежак положај доспевају Југозападни и Јужни фронт. У почетку Харковске офанзивне операције противник усредсређује надмоћне снаге на барвенсковском правцу на споју фронтова и изводи моћан удар на бок Југозападног фронта с каснијим развојем крупне стратешке офанзиве. Јединице су принуђене да се под борбом повлаче према Кавказу и Стаљинграду.


      Треба рећи да је Малиновском двапут успевало да главнину својих трупа извуче из претећег опкољавања и заузме одбрану на линији од Верхње-Кумојарске до Ростова. Међутим, противник се, искористивши развученост јединица фронта и слабо заштићени део фронта јужно од Каменск-Шахтинског, пробио до Ростова и заузео град. Преостале јединице Јужног фронта су крајем јула 1942. г. предате у састав Севернокавкаског фронта. Р.Ј. Малиновски је у почетку именован за заменика команданта Вороњешког фронта, затим за команданта 66. армије Донског фронта и убрзо за команданта 2. гардијске армије. У почетку је било предвиђено да та армија дејствује у саставу Донског фронта, и командант тог фронта К.К. Рокосовски и представник Ставке Н.Н. Воронов су упорно настојали да она и остане у саставу фронта.


      Међутим, због опасности да се ударна група Манштајна пробије до опкољених јединицама Паулуса у рејону Стаљинграда, 2. гардијска армија је на упорно тражење А.М. Васиљевског пребачена да ту претњу спречи. Манштајнова претходница се већ налазила на 40-50 км од опкољених јединица и од команданта је захтевано да изврши прегруписавање у најкраћем могућем року. Притом се прегруписавање у новом правцу морало извести у сложеним временским условима, и док јединице армије још нису сасвим завршиле прикупљање у зони Донског фронта.


      Р.Ј. Малиновском и поред свих тих потешкоћа полази за руком да прилично оперативно и организовано изврши постављени задатак и у садејству са другим јединицама Стаљинградског фронта осујети замисао немачке команде. Не чекајући приспеће и пуно развијање основних снага, он шаље на реку Мишкова предње одреде ојачане артиљеријом, који заустављају противника и обезбеђују развијање главнине армије.


      Почев од те операције и током читавог рата, главно обележје вештине Малиновског као војсковође било је то што је он у замисао сваке операције уносио некакав за противника неочекиван начин деловања, умео да читавим системом добро промишљених мера доведе противника у заблуду и надмудри га. Добро је познат случај када је после марша и одбијања првог противничког удара у рејону Громославке у тенковским корпусима другог ешалона гориво било при крају. Малиновски наређује да тенкови тих корпуса изађу из јаруга и других заклона на добро прегледно земљиште, показавши противнику да 2. гардијска армија још увек поседује велику неискоришћену тенковску моћ. Тиме је поколебао хитлеровску команду, која одлучује да нападе настави после прегруписавања својих јединица. Малиновски добија на времену, крајње неопходном за довоз горива и муниције. Био је то велики ризик, али заснован на добром познавању тактике и психологије хитлеровских генерала.


      Родион Јаковљевич је 12. фебруара именован за команданта Јужног фронта и, развијајући напредовање према Ростову, наноси низ нових пораза јединицама групе армија „Југ“ фелдмаршала Манштајна. Од тада па до краја рата Малиновски командује разним фронтовима: Југозападним, 2. и 3. Украјинским и Забајкалским, који су извели низ крупних офанзивних дејстава.


      Октобра 1943. г. Малиновски изводи неочекивани ноћни јуриш нечувених размера на град Запорожје. Борбе у великим насељима су посебно сложене. А колико тек нарастају потешкоће у управљању, организовању садејстава, примени артиљерије, авијације и других видова наоружања током ноћних борби у великом граду за три општевојне армије и два корпуса! Али, одважност војсковође, његово поуздање у своје јединице, добро промишљена организација и обезбеђење борбених дејстава, а главно – постигнуто изненађење, омогућавају превазилажење многих потешкоћа, и јединице фронта успешно заузимају град. То је постигнуто уз релативно мање губитке него обично при заузимању градова дању.


      Увидевши болну осетљивост немачко-фашистичких јединица на бочне ударе и могуће претње опкољавања, Малиновски спретно користи ту слабост противника и врло довитљиво гради операције. Тако је у Никопољско-Криворошкој операцији 3. Украјинског фронта нанео бочне ударе у другостепеним правцима, приморавши немачку команду да тамо упути резервне тенковске дивизије, и неочекивано извео главни удар у средиште оперативног поредка фронта. Тиме је противник био затечен, што је обезбедило успешан развој операције. У потоњој Березњеговато-Снигеровској операцији он поступа обрнуто. Противник опет очекује бочне ударе, али командант сместа изводи главни удар у средиште, пресеца главнину групације противника и део по део је уништава.


      Врхунац вештине Малиновског као војсковође, најизразитије испољавање његовог дара представља Јаско-Кишињовска операција 2. и 3. Украјинског фронта.


      Опште стратешке прилике пред почетак те операције биле су такве да је било практично немогуће сакрити припрему нове офанзиве. Изненађење се могло постићи само спретним прикривањем правих намера и дезинформисањем противника у вези рока преласка у офанзиву и праваца удара. Предузете су веште, строге мере маскирања прегруписавања и окупљања јединица на главним правцима и лажног концентрисања на оном правцу који противник сматра за највећу претњу. Родион Јаковљевич је узимао у обзир не само оперативно-стратешке, већ и војно-политичке факторе везане за потребу одвајања Румуније од Немачке. Полазећи од тога, он рачуна да том операцијом постигне максимално моћан, сатирући први удар да би у најкраћем року пробио противничку одбрану и развио муњевито напредовање у дубину.


      Та добро промишљена, оригинална замисао је сјајно остварена. Већ 23. августа 1944. г. јединице 3. Украјинског фронта у садејству са 2. Украјинским фронтом затварају обруч око противника и уништавају га, развијајући офанзиву на спољном фронту у правцу Плоештија и Букурешта. Све то је изведено за само 5-6 дана. Румунија је принуђена на капитулацију и објављује рат Немачкој.


      У историју ратне вештине се уписује нова упечатљива страница класичне операције опкољавања и уништавања крупне групације противника, што доводи до коренитог преокрета свеукупног војно-политичког и стратешког стања на јужном делу совјетско-немачког фронта. Представник Ставке С.К. Тимошенко пише Стаљину: „Данашњи дан је дан уништења немачко-фашистичке војске у Бесарабији и на територији Румуније западно од реке Прут. Главнина немачке кишињовске групације је опкољена и уништава се. Посматрајући вешто руковођење јединицама, сматрам за дужност да Вас замолим да се заложите у Председништву Врховног Совјета СССР да се генералу армије Малиновском додели војно звање Маршала Совјетског Савеза“.


      Малиновски је био у прилици да на челу јединица 2. Украјинског фронта решава изузетно сложене задатке током Дебрецинске и Будапештанске операције, где је морао да прибегава како офанзивним, тако и одбрамбеним дејствима оперативно-стратешких размера. Током развоја офанзивне операције, он је у почетку прилично далековидо тежио да у стопу гонећи одступајућег противника упадне у Будимпешту и без заустављања завлада градом, на шта је упућивао команданта 46. армије генерала И.Т. Шлемина. Али, када то није успело и противник се утврдио, Малиновски је све више бивао склон темељнијој припреми јуриша на Будимпешту и затражио од Стаљина дозволу да офанзиву настави кроз 5 дана.


      У појединим војно-историјским радовима тај се случај представља превише праволинијски и једнострано. Стаљин је, руководећи се политичким побудама, тражио да се сместа нападне, док је командант, приступајући томе стручно, испољавајући одважност и чврстину, тражио да се напад одложи. Нешто слично се већ дешавало, али у овом случају таква схема не одражава сву сложеност ситуације. И неоснован је закључак да су се, због одбијања Ставке да дозволи 5 дана за припрему офанзиве, борбе у рејону Будимпеште отегле на читавих 3,5 месеца.


      Војно-политички и стратешки интереси у то време су заиста захтевали што скорије освајање Будимпеште, да би се стекли услови за излазак Мађарске из рата. Таква могућност је постојала. Ствар је у томе што је крајем октобра део мађарских војника почео да се предаје, било је случајева „братимљења“. И, да власт у Будимпешти није преузео фашиста Салаши, изгледи за освајање Будимпеште би остали повољни. Такође нема никаквих докза да би кроз 5 дана офанзива била успешнија – противнику би било омогућено да за 5-6 дана организује одбрану. Речју, тешко је рећи како би се догађаји развијали да су донете другачије одлуке. Зато ни наши данашњи закључци не треба да буду једнозначни.


      Јединице 2. и 3. Украјинског фронта су током упорних, напорних борбених дејстава опколиле и уништиле будапештанску групацију противника од 180 хиљада војника. Хитлеровска команда је била принуђена да на тај правац пребаци крупне резерве, што је допринело успешном развоју офанзиве на берлинском правцу.


      Јединице Малиновског су рат завршиле извођењем Бечке, Братиславско-Брновске и Прашке операције.


      Р.Ј. Малиновски је био у прилици да још ратује и на Далеком Истоку, командујући Забајкалским фронтом.


      По плану Манџуријске стратешке операције Забајкалском фронту је предстојало да пробије јапанска утврђења на монголско-манџуријској граници, савлада пустињу Гоби, Велики Хингански планински ланац и уништи јужну групацију Квантуншке армије.


      Замисао операције и стратешке прилике захтевали су брзо кршење отпора противника и муњевит развој офанзиве у дубину. Првобитно је предвиђено да у првом ешелону фронта буду општевојне армије, а у дубини да се у битку уведе 6. тенковска армија, тј. онако како се то чинило у већини операција Великог Отаџбинског рата. Али, Малиновски је, узевши у обзир конкретне прилике, одлучио да у првом ешелону на главном правцу има тенковску армију. То је обезбеђивало наношење моћнијег првог удара и брз развој напредовања у дубину. У супротном би увођење у битку тенковске армије на врло сложеном планинском терену било крајње отежано и темпо развоја офанзиве би могао ослабити. То је постало посебно очигледно неколико дана после почетка операције, када се испоставило да су путеви толико закрчени техником, да се гориво за истурене тенковске и механизоване бригаде морало допремати авионима. Према томе, дубока оцена насталих услова извршавања задатка и терена од стране команданта фронтом, као и његове нестандардне одлуке, али које су одговарале конкретној ситуацији, умногоме је предодредило успех операције.


      Малиновски је предузео и низ других мера које су обезбеђивале наношење запањујућег удара и муњевит развој офанзиве у читавој дубини простора операције. Били су припремљени и послати ојачани предњи одреди, непрекидно подржавани авијацијом. Активна борбена дејства су извођена непрестано – даноноћно. На најважније противничке аеродроме неочекивано су искрцани ваздушни десанти. Тако су десанти у Чањчуњ, Мукден и Порт-Артур искрцани слетањем, а у сусрет су им муњевито хитали специјално одређени предњи одреди. Командант фронта је од пешадијских, коњичких и тенковских јединица првог ешелона захтевао да блокирају и обилазе најјача упоришта противника и без задржавања напредују у дубину, да би део по део уништавале надолазеће резерве противника. Јединице су офанзиву развијале с темпом од 100-120 км дневно.


      Све то је, уз најтешње садејство са 1. и 2. Далекоисточним фронтом, обезбедило сјајан успех читавој Манџуријској стратешкој офанзивној операцији, где се с новом стваралачком снагом испољио већ током рата сазрео дар Р.Ј. Малиновског као војсковође. Уопште, он се најубедљивије показао управо у великим офанзивним операцијама, и зато су га звали „генерал напред“. Маршал Васиљевски је истицао да су „све операције Малиновског носиле печат правог стваралачког надахнућа, неуобичајене упорности у њиховом спровођењу, исписујући упечатљиве странице историје ратне вештине“.


      Родиону Јаковљевичу као човеку и војсковођи били су посебно својствени сталоженост и смиреност у најсложенијим условима, лична храброст, јака воља, високе организаторске способности. С посебном одговорношћу се односио према доношењу одлуке о операцији. „Тренутак када командант доноси одлуку – писао је – тежак је тренутак. Треба се одлучити на велику ствар, треба себе потпуно предати само једној, често врло ризичној, али неопходној одлуци. У тим условима мисао напето ради, пуна је противречности: преплићу се сумње, тешкоће, тражења. А одлука се обавезно мора донети. То захтева велику храброст и огромну снагу воље“.


      Малиновски је сматрао да војно лице током читавог свог службовања мора овладавати том вештином. Захтеван према себи самом, врло строго се односио према обучености потчињених генерала, адмирала и официра, не обазирући се ни на какве рангове и заслуге.


      Маршал Совјетског Савеза Р.Ј. Малиновски је ушао у војну историју као један од најистакнутијих, изразито даровитих, талентованих војсковођа који су дали велики допринос победи над фашистичком Немачком и милитаристичким Јапаном.