Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/6.4.2007/

Руска култура и цивилизација као предмет истаживања и наставе језика










     Сам појам култура је прошао прилично дуг пут од првобитног до данашњег значења. Латинска реч cultura је првобитно значила гајење –обрада земље. Реч култура, као метафору, говорећи о „неговању“, „обради“ човекове душе, о васпитању и личном усавршавању, први је употребио римски филозоф Марко Тулије Цицерон (први век пре нове ере). Узев у обзир многе дефиниције културе може се најкраће закључити да појам култура подразумева свеукупна достигнућа људског друштва у производном, друштвеном и духовном животу.








     Култура се дели на материјалну и духовну. Материјална култура обухвата пре свега област материјалне производње: путеви, транспорт, зграде,предмети за домаћинство, одећа, оруђе за рад, итд. Духовна, или нематеријална култура, подразумева сферу духовне производње и њене резултате: религију,филозофију,морал,уметност, науку итд.Нематеријалну културу образују норме, правила, обрасци, закони, митови, идеје, обичаји и пре и после свега- језик. И духовна и материјална култура су међусобно нераскидиво повезане. Све материјално што је човек створио је својеврсна реализација духовног , а опет, духовно је немогуће без неког материјалног оквира.








      Појам цивилизација је по смислу близак појму култура, па се често дешава да се ови појмови употребљавају као синоними. Међутим, између ова два појма (култура и цивилизација) постоји суштинска разлика. Појам цивилизација (од латинског civilis–грађански,државни, градски) појавио се још у античко доба као квалитативна одредница разликовања античког друштва од варварског окружења. Сам појам се временом користио различито па је у 18. и 19. веку служио за означавање вишег степена друштва на лествици развоја (дивљаштво ,варварство, цивилизација).








      Цивилизација није само култура него људско друштво чијим је нормама и установама оваплоћена његова култура и најчешће се границе једне цивилизације подударају са границама империје. Цивилизација представља људско друштво чији су чланови носиоци универзалног пројекта услова живљења.








      Неопходно је подвући да је формирање појединачних цивилизација неодвојиво од развоја великих светских религија. Најчешће су баш религиозне идеје основа глобалног културног пројекта ове или оне цивилизације. Религије су онај чинилац стварања „велике традиције“ која духовно обједињује народе који не говоре истим језиком, који немају исту културу и који не живе у истом друштвеном уређењу.








      Стремљење сваке напредне цивилизације: да створи простор за дијалог култура-унутар једне цивилизације није изузуетак, него правило (тако су у Русији у узајамном контакту већина светских културних традиција- православна, исламска, западна, будистичка). Цивилизације се налазе у културном дијалогу са претходним и са цивилизацијама савременим. Тако је и за руску и западноевропску цивилизацију био важан дијалог са античком цивилизацијом од које су усвојене-наслеђене многе културне црте. У међусобним односима припадници различитих цивилизација боље могу да процене своје предности и недостатке и уједно лакше формулишу слику сопствене индивидуалности.








     Теорија глобалне еволуције човечанства довела је и до теорије глобалне цивилизације. Својеврсна противтежа тој теорији је концепција историјских цивилизација које су прошле пут од саморазвоја до самоуништења, на пример: стара египатска, вавилонска, грчка, римска, индијска,византијска,муслиманска, средњевековна и сл. У 20.веку под појмом цивилизације подразумеване су такође и локалне моно и полиетничке истоветности са израженом социо-културном спецификом .








      Русија је била прва појединачна земља у свету која је објавила своје право да се назове цивилизацијом упоредо са целим западом.Ту теорију је 60-тих ,70-тих година 19.века развио,научно обрадио и доказао социолог Николај Данилевски(Европа је само мали рт Азије, Европа је оно што је створио раманско-германски културни тип). Теорија Данилевског је имала своје упориште у фундаменталним радовима класика европске теорије цивилизације О.Шпенглера и А. Тојнбија.








     У 20. веку руски научници(емигранти)Н.Трубецкој, П.Савицки, Г. Вернадски, Л. Карсавин су усредсредили своју пажњу на географски положај Русије: између Европе, Далеког Истока – Азије и као резултат тих истраживања створен је појам Русије-Евроазије.








     Ако се зна колико су далеко од Москве нпр. Новосибирск, Чукотка, Камчатка, Владивосток итд. онда се може рећи да се овај наш београдски Скуп слависта одржава у Подмосковљу. Ово је само, можда невешт покушај илустрације географских услова у којима се развијала и развија руска цивилизација. Самобитност Русије је одређена условом њеног положаја између Европе и Азије, између света сталне модернизације и света традиционализма. Онај ко то не зна не може ни схватити историју и културу ове Евроазијске државе која од Прибалтика до Далеког Истока заузима 1/6 копна земнога шара. Сличну компактно насељену зону нема више ни један народ на свету.








     Имајући у виду и уважавајући миленијумско искуство Русије може се говорити о њеној историјској мисији, мисији одређеној положајем међу другим народима. Наиме на територији Русије живи око 300 народа и култура Русије се формирала у условима те многонационалности као гигантски духовни мост који повезује народе који у њој живе.








     Ученици који уче руски језик су збиља у дивној прилици да се преко учења језика упознају са великом руском културом и цивилизацијом, а професори, предавачи немају право нити би смели да ово изузетно духовно задовољство ускрате својим ђацима. Учећи други језик ученик истовремено осваја и усваја други свет. Тај нови свет постаје део његовог свеукупног цивилизацијског макро и микрокосмоса, то је онај део „градива“ који се у настави руског језика неизоставно мора испоштовати-од почетног до највишег нивоа.








     Наравно одређену културолошку информацију (а у току културолошког наставног процеса) о држави и њеном народу могуће је добити и на матерњем језику, али треба знати указати и показати да поједини облици страног језика (који не постоје у матерњем) нису неважни за поимање реченог, јер говор није само обична манифестација језика него има своју сопствену структуру и функционалну специфику. Предавање културолошког материјала помоћу филолошке методике је лингвокултуролошки наставни процес. Наставни материјал и за један и за други процес је исти, а разлике су у поступку, начину, презентацији, утврђивању и активизацији тог наставног материјала. Ево неколико акцената лингвокултуролошког наставног процеса.








     1.Лингвокултуролошки наставни материјали (текстови) припадају општекултурном, публицистичком језичком стилу који је типичан код уметничких дела, новина или часописа, а те текстове презентира, обрађује по правилу професор руског језика. Лингвокултуролошки материјали –текстови-обрађени филолошки-стимулишу сликовито мишљење, изазивају осећања, формирају укус и утичу на сликовито-уметничко памћење.








     2. Ако се деси да се на часу у току језичко културолошког процеса-а ради појашњавања чињеница-употреби матерњи језик-то ни мало не смета, јер и у овом случају се усвојена информација, наслања, везује за руски језик.








     3. Речник који у току језичко-културолошког процеса користи наставник-мора бити састављен од речи најраспрострањенијих и најједноставнијих.








     4. Језичкокултуролошки материјал у потпуности је саставни део часа језика.








      5. Језичкокултуролошки аспект органски улази у уџбенике језика. Чак и професионални језичко-културолошки приручници истовремено служе изучавању и културе и језика те тако остају у оквирима филологије.








     6.Лингвокултуролошки материјал се може обрађивати само помоћу језика и стално у току процеса његовог учења.








      Лингвокултурологија има свој канал преноса информација: руски језик који се учи, а који не мора бити потпуно усвојен и освојен.








     Русисти-теоретичари, методичари, практичари морају укључити и искористити све своје умеће и памет да разраде садржаје, теме и поједине јединице из области лингвокултурологије како би се градиво ефикасније презентовало и савладавало, а ученици и студенти задовољнији напуштали учионице.








     Састављачи наставних програма, писци уџбеника и предавачи морају у сваком тернутку имати у виду чињеницу за кога се ради програм, коме је упућен уџбеник и коме се предавач обраћа. Не сме се више дешавати да се у уџбеницима за децу од 8-9-10 година налазе исписане таблице разноразних промена, стрипови и слично. Апстрактно мишљење у том узрасту може бити само погубно, а деца ће врло радо уместо читања стрипа саслушати лепу, лагану причу.








     Актери наставног процеса морају код ученика развијати лепа осећања. Лепа осећања су најздравија и најбоља могућа мотивација. Лепа осећања су основа душе сваког доброг човека, емотивно зрела личност може на имтелектуалном плану много постићи.








     Пре свих почетака и било какве приче о томе како успети у овом послу присетимо се тврдње иза које је стајао и Л.А.Щерба-да успешност обучавања страном језику зависи од:








     1.Циља наставе








     2.Узраста ученика








     3.Културног нивоа ученика








     4.Какву улогу у животу има учење страног језика.








     Све ове тачке су повезане и важне, али прва (циљ наставе) и четврта (улога учења страног језика у животу ученика) су у највећој мери међусобно зависне.








     По мом мишљењу циљ наставе руског језика мора бити постављен тако да учење страног језика заузме важно место у животу ученика.








     Много је фактора који утичу на успешно остварење тог циља. После постављеног горе наведеног циља најважније је направити избалансиран, јасан и остварив програм. Сам програм може имати три нивоа, три оквира у које ће се моћи уклопити ученици различитог менталног, интелектуалног узраста и различитог културног нивоа, а у оквиру истог разреда (минимални, оптимални, максимални).








     Ако је циљ постављен, програм одређен онда методичари са највећом могућом пажњом и инвентивношћу морају разрадити барем значајније делове тог програма-имајући увек на уму мотивацију ученика. Подвлачим реч инвентивност - ону која подразумева припадност новом времену, новим технологијама и новим техничким помагалима у настави. Не могу се старим оружјем добијати нове битке! Кад кажем старо оружје не мислим само на техничка помагала него, пре свега, на стари начин рада, стари начин размишљања, јер ма колико мало техничких помагала професор имао, ако има наставничког дамара у себи и потребног знања – може много постићи.








     Шта је то што би требало истраживати и што би требало да нађе места у програмима за руски језик за ученике средњих школа рецимо.








     Оно што ће бити најпродуктивније су културно-историјске везе српског и руског народа и њихових држава.








     Набројаћу само најважније теме и садржаје текстова будућих уџбеника:








     • Сусрет Растка Немањића са руским црноризцем, одлазак на Свету Гору, Растков постриг у руском манастиру Св. Пантелејмон и велики утицај тог првог дубоког духовног сусрета српског и руског народа на све потоње сусрете.








     • Значајна улога средњовековних српских владара у помагању руских манастира на Светој Гори.








     • Значај појаве Пахомија Србина – Логотета у руској књижевности и култури 15. века.








     • За све досад набројано, повод и веза могу бити сасвим актуелни догађаји: постављање три велелепна споменика (Сергије Радоњешки у Новом Саду, Свети Сава у Београду и Богородица Державнаја у Никшићу), аутора Вјачеслава Кликова, а који су поклон руског народа – српском народу.








     • Лик и порекло првог руског цара Ивана IV Васиљевича (Грозног) и његове мајке, Јелене Глинске (унуке српског велможе Стефана Јакшића) у првој правој монетарно-финансијској реформи Великог Московског Књажевства.








     • Насељавање Срба из Паноније у Малорусију у 18. веку.








     • Кћерка принца А. Сербсткого, који је био фелдмаршал код Виљема II – Софија Фредерика Августа – Будућа руска царица Катарина II Велика – иначе Српкиња из Лужице. Њено порекло су немачки историчари фалсификовали – и прогласили је за Немицу. Већина руских историчара је то, нажалост, прихватила, а управо је настава, учење језика, оружје којим се лако може дешифровати ова неистина историчара. Довољна је језичка анализа презимена Cербсткого.








     • Српско-руске везе и сусрети уочи, за време и након Првог српског устанка.








     • Планови (и покушаји остварења) за стварање славено-сербског царства под патронатом Руске империје.








     • Учешће руских добровољаца у првом српско-турском рату, који је био одлучујући за стицање државне независности Србије.








     • Улога цара мученика Николаја II Романова у балканским, тј. српским догађањима у Првом светском рату.








     • Историја иконе Богородица Филермоса (која се данас налази у музеју на Цетињу) и руке Јована Крститеља (у манастиру на Цетињу).








     • Руске избеглице у Србији (после октобарске катаклизме 1917. године) и њихов веома велики и значајан утицај на нашу свеопшту културу и начин живота.








     • Жртве Другог светског рата двају братских словенских народа су толике да не дозвољавају да се та тема не обради, али не тако што ће се српска историја превести на руски језик (то није руски језик), него тако што ће се користити оригинални руски извори.








      На сву срећу, све набројано је на овај, или онај начин нашло своје место у руској класичној и савременој књижевности и професор-предавач и истраживач, само ако је заинтересован (а то би морао да буде), лако ће пронаћи одломке из књижевних дела – будуће текстове за наставу са јасном и обавезном поруком који ће ђаке образовати – емотивно их обогатити, текстове помоћу којих ће ђаци заволети руски језик и лакше и брже га научити. Ђаци лакше преко садржаја, (смисленог текста са поруком) уче језик. Ми смо као и Руси народ од приче, од мита. Преко добре приче, песме ученици ће запамтити много више језика него преко сувопарног граматисаша и досадних и неинтересантних лекција-текстова.








      Свему томе на руку иде то што су српски и руски народ – истог корена, исте вере, исте писмености. Право задовољство истраживачу-филологу, русисти из Србије пружа проучавање веровања старих Словена, њихове митологије, усменог народног стваралаштва – од поскочица, преко изрека, пословица, басни, бајки и епских песама. Ко нема мит, нема ни историју. Истраживањем митологије источних Словена и то само површним видећемо колико невероватних сличности има са нашом митологијом, почев од вредносних оријентација, тј. система вредности у коме су идеали правде –социјалне правде и воље тј. слободе на највишем месту.








      Избећи овај садржај у уџбеницима и наставном процесу значи учествовати у културном геноциду, јер тај садржај су корени словенских народа. Из корена до лишћа, тј. до нас стиже жива вода, која држи у снази словенско духовно дрво, дрво живота и мудрости.








     Духовна култура је најопширнији конгломерат различитих облика стваралаштва, а писменост и књижевност најчистије изражавају националне идеје духовне културе, оно што је најбоље у њој, оно што најбоље изражава националне особености. Књижевност „говори“ у име све националне културе.








     Руској књижевности је с једне стране у најважнијем степену својствено поучавање, проповед моралне обнове, а са друге : сумњања из дубине душе, тражења, незадовољство садашњим, разобличавање, сатира. Незадовољство садашњицом најбољи је залог напретка и показатељ снаге једне нације. Књижевност коју је створио руски народ није само његово богатство него и морална снага која је помагала и помаже народу у тешким историјским периодима као духовна помоћ. Руска књижевност је отворена према другим књижевностима и народима уопште, зато што је чврсто повезана са животом, са стварношћу, са поимањем људских вредности.Највећа вредност руске књижевности је у томе што је њена уметничка снага тесно повезана са моралним вредностима. „Руска књижевност је савест руског народа“(Лихачев).








     Сетимо се речи Јустина Поповића Достојевском: Достојевски припада свим световима и свим људима, јер је свечовечански широк и дубок, он је толико човек, толико свечовек да је свима род: род Србима, Бугарима, Грцима, Французима, род свим људима на свим континентима. Ове речи мирне савести можемо пренети на руску књижевност-и управо у том духовном обједињавању и подизању је њена мисија, њена,и целог руског народа.








     Састављачи наставних програма, аутори уџбеника морају ову чињеницу веома уважавати и поштујући све педагошко – дидактичко методичке захтеве вратити у уџбенике најлепше странице руске класичне књижевности, да не говорим о српско-руским књижевним везама.








     Уџбеник мора бити скуп таквих текстова да он представља својеврсну галерију и енциклопедију културе и цивилизације руског народа. Аутори најновијих уџбеника веома често упадају у замку савременог тренутка, модерног доба. У уџбенике стижу текстови о најновијим технологијама, а с обзиром на брзину развоја истих, често се дешава да уџбеник застари и пре него што изађе из штампе. Такође се све чешће окрећу стрипу кога ученици најчешће игноришу. Очигледно је да аутори без темељне психолошке припреме пишу уџбенике и приручнике-јер да није тако, вратили би се истраживању класичне литературе (класика је увек у моди)из које се могу „извући“ текстови – целине и спознајно-смисаоне и филолошки оправдане. Уметнички текстови морају бити одабрани тако да ђацима буду интересантни, да привуку њихову пажњу , да их подстакнју на размишљање, на додатни рад. Уџбеник данас без DVD,CD-а није уџбеник -да се не говори о обиму, изгледу.








     Што се тиче наставног процеса мора се признати да предавач руског језика има данас (више него икад) много могућности да на руском језику упозна ученике са руском културом и цивилизацијом помоћу изванредних приручника из Русије , а такође помоћу аудио и видео материјала на DVD,CD-у.








     Свима је познато колико је много дела класичне руске литературе пренето на филмску траку. Добра припрема часа: одломак из књижевног дела плус одломак из филма даје изванредне резултате. Тај садржај ученици не могу заборавити.








     Филм, сам по себи, као уметност, може бити садржај наставе. Ејзенштејн, Бондарчук, Тарковски, Михалков су аутори из чијих филмова може да се извуче материјал за многе уџбенике и часове наставе руског језика.








     Ако су данашњи средњошколци она генерација која се већ од малих ногу дружи с компјутером и којима је монитор члан породице (понекад нажалост најближи члан) онда ми под хитно морамо наћи начина да ученичког дружење са монитором буде на његову корист. Интернет је, ако се паметно користи, нови космос чињеница, података, аудио и видео записа. Ако има могућности ђаци се лако могу научити да сами праве web-странице пређеног градива (тематски)-на руском језику.








     Данас није никакав проблем приближити омладини нову, модерну, младу Русију преко садржаја који интересују и једне и друге:екологија (животна средина), екологија душе, спорт, уметност, музика (од класичне до репа), а о корисности певања може се много говорити. Мисли се на певање руских песама на часу руског језика, песама које су извор без дна, извор живе воде у коме је за сваку наставну тему могуће наћи примере одговарајућих песама.








     Што се тиче предавача-наставника, они се могу сматрати образованим само онда ако су свестрано изучили не само руску културу и цивилизацију него и културоносну(културно-комуникативну) функцију руског језика као страног, и када су практично освојили методику реализације те функције у наставном процесу.








     Тек по испуњењу ових услова настава руског језика ће одиграти своју велику улогу, улогу преносиоца националне културе и цивилизације руског народа.








     Познавање страног језика, па самим тим и руског може бити чист занат, али предавање страног језика то не сме бити. Предавање страног језика руског нарочито (мислим и на програме и на уџбенике) обавезно мора имати елементе уметности. Ако се језик презентира помоћу (преко) уметничких садржаја-успех је загарантован, циљ је постигнут...јер...Лепота ће спасити свет!...








     Ко то није у стању да схвати нека се не прихвата овог племенитог посла.