Изван Русије има доста места везаних за подвиге руских добровољаца и сећање на њих. Свима су познати називи као што су Грос-Егерсдорф или Шипка. Хиљаде гробова руских ратника прекриле су после Великог Отаџбинског рата Источну Европу. Тим местима су током 1990-их година придодата војничка гробља крај православних цркава у пријатним маленим градићима Републике Српске. У тим крајевима се гробови руских добровољаца појављују од самог почетка Отаџбинских ратова српског народа с краја ХХ века. Данас у српској земљи, од малтене приморског Требиња па до северних међа Републике Српске, лежи педесетак добровољаца из Русије. Срби су одувек сматрали да су ти губици превелики. За њих је вредност сваког добровољца била изузетно велика, пошто је појављивање чак и појединачних добровољаца на разним одсецима фронта сместа знатно дизало борбени дух читавих војних јединица. Срби су истовремено погибију добровољаца примали јако блиско, као да губе рођака. На сахрану руских ратника излазили су читави градови. Сећам се сахране Андреја Нименко децембра 1992. године. Читав Вишеград, и старо и младо, био је тог дана на војничко-црквеном гробљу. Месни свештеник, отац Рајко, одржао је дирљив говор и позвао грађане да прикупе новац како би Андрејева мама могла доћи на гроб свога сина. Срби су, без обзира на оскудна средства због рата, потребан износ прикупили.
Ускоро су породице погинулих почеле да стижу у читавим скупинама. Прва је приспела у Републику Српску у лето 1994. године. То је било у самом јеку рата, али је влада платила пут и боравак, обезбедила пензије, исплатила једнократну помоћ члановима породица погинулих. Делегацију је примио председник државе Радован Караџић. И поред тужног повода, боравак те делегације у српској земљи представљао је победу руско-српског братства. Касније су породице погинулих двапут организовано посетиле гробове најмилијих, 1997. и 1999. године. Као и први пут, сву бригу око њиховог боравка у Држави Српској узела је на себе влада. До треће посете је знатан део рођака погинулих већ добио пензије, а на уредним гробовима добровољаца појавили су се скупи споменици. Уопште, вреди споменути да је влада Републике Српске до 1999. године, без обзира на многе објективне потешкоће, углавном решила социјалне проблеме везане за ветеране рата и чланове породица погинулих српских ратника.
Незаборавне 1999. године се на војничком гробљу Српског Сарајева појавио споменик у виду великог «Солунског крста», с натписом у подножју: «Српским и руским браниоцима Српског Сарајева». Тај крст је један од три споменика подигнута руским добровољцима у Србији. Један се налази у Алексинцу; подигнут је у прошлом веку у знак сећања на руске добровољце који су 1876. године ратовали у Србији. За други споменик се може сматрати православна црква на гробу пуковника Николаја Рајевског, погинулог 1876. године у Делградској бици.
После првог светског рата су се појавили «Солунски крстови» на руским и српским војничким гробовима. На Солунском фронту је погинуло много руских и српских ратника. Краљ Александар Карађорђевић је после рата сву бригу о погинулим руским војницима преузео на себе. На гробове свих православних ратника постављени су бели мермерни крстови, касније названи «солунски».
А 12. априла 2003. године навршило се 10 година од јуначке одбране узвишења Заглавак и Столац код Вишеграда. Чланови породица погинулих добровољаца одлучили су да опет организовано посете Вишеград, Пале, Прибој и друге градове где су руски добровољци сахрањени. Међутим, пошто су окупационе власти забраниле влади Републике Српске да финансира долазак породица погинулих, у Вишеград су кренули само рођаци Константина Богословског, Димитрија Попова и Владимира Сафонова, погинулих 12. априла 1993. године.
Омања скупина је у Вишеграду дочекана са Србима својственом срдачношћу. Градске власти су платиле боравак у хотелу. Током помена 12. априла на гробљу се окупио читав град да ода пошту својим браниоцима.
Сада породице погинулих добровољаца добијају релативно невелику пензију од Републике Српске, коју им засад није успело да пребаце у Русију. Одлазак на гробове најмилијих изискује озбиљне трошкове, а породице погинулих не могу да саме реше тај проблем. Последњи пут им је помогао Фонд «Руска цивилизација». Убудуће се обраћамо свима који су у могућности да пруже помоћ рођацима погинулих добровољаца да би посетили гробове својих најмилијих.
