Руски боксер супертешке категорије Олег Маскајев је у московском спортском комплексу «Олимпијски» 10. децембра у присуству 16.000 гледалаца одбранио титулу светског првака у верзији Светског боксерског савета (WBC). У двобоју од 12 рунди победио је Питера Охелоа из Уганде.
Олегови ударци током дванаест рунди били би довољни да сруше тројицу – рећи ће касније бивши светски првак чувени Виталиј Кличко. – Али, такмац је некаквим чудом издржао.
Завршни гонг! Мала победа Охелоа (који се ипак није срушио) и огромна, беспоговорна – Олега Маскајева, који је одлучно потврдио своју титулу...
Причу о њему зову «бајка о Пепељуги». И још: амерички сан који је Олег остварио. После низа разорних пораза, успео је да се врати и у 37. години постане светски првак, и то у најугледнијој верзији.
Тешко је рећи зашто су Маскајева од самог почетка професионалне каријере упорно звали: руски боксер. Вероватно зато што је стално истицао своју «рускост» и на ринг излазио искључиво под руском тробојком.
Рођен је 1969. године у Казахстану, где су му родитељи стигли на узоравање ледине, војску је служио у Узбекистану, а 1995. је отпутовао у Америку да потражи боксерску срећу на професионалном рингу.
Никако се не може рећи да му је одмах дошла. Зато је Маскајев брзо стекао искуство како да се поврати после пораза, што му је касније добро дошло.
Чинило се да је звездани тренутак Маскајева дошао 6. новембра 1999. године, када је судбина хтела да се у рингу сретне с Американцем Хасимом Рахманом, кога су већ тада сматрали надом Америке и прорицали му велику шампионску будућност. «Нипошто нећу изгубити од белца!» – самоуверено је изјавио Рахман уочи те борбе, на шта му је Олег узвратио: «Ја нисам белац. Ја сам Рус!» А то су, како се испоставило, сасвим разне ствари. Последње секунде осме рунде тог двобоја заувек су ушле у историју светског бокса. Моћним ударцем здесна Олег је тамнопутог Американца послао у слободан лет између конопаца. Рахман је треснуо на судијски сто, збрисавши сву апаратуру на њему, и малтене обогаљивши људе који су седели уз ринг. Америчка штампа је тај ударац назвала «најлепшим нокаутом године, а можда и десетлећа».
Маскајев је славио победу, после које су га коначно сви запазили. Постао је пуноправан представник елите супертешке дивизије, добивши назив пун поштовања «Big O» («Велики О»). Популаран ТВ-канал у Америци НВО понудио му је уговор као једном од бораца чије су борбе најлепше за гледање.
Победа у наредној борби против Канађанина Кирка Џонсона отварала је Маскајеву пут право ка двобоју за титулу, али је Олег неочекивано изгубио. Четири пута је доспевао у нокдаун, и у четвртој рунди је борба прекинута. А у двобоју с Американцем Л. Витакером Маскајев није издржао ни једну рунду.
То је била права трагедија. Олег, који је већ маштао о шампионском појасу, за трен ока је одбачен далеко уназад. Нестао је из свих рејтинга, а причу о томе да је са каријером «бушног» супертешкаша свршено, није започињао само лењивац. Маскајев је покушао да поправи пораз, али је, победивши двојицу мање познатих бораца, поново изгубио. И то опет нокаутом. Овог пута у борби с Американцем Кори Сандерсом. За извесно време су на боксера Маскајева сви заборавили. Па и он сам.
– У то време сам запао у потпуну апатију – сећао се касније Олег. – Бокс ме уопште није занимао, нисам гледао борбе на телевизији, нисам знао ко је шампион, а о томе да и сам с рукавицама одем у салу није било ни говора.
Али, он се вратио – захваљујући свом новом тиму у коме су били менаџер Фред Кеш, промотер Денис Рапапорт и тренер Виктор Бале, који су му помогли да поново стекне самопоуздање.
Шампионска борба против старог познаника Хасима Рахмана одржана је 2. августа 2006. године. Овог пута Американац није давао никакве бомбастичне изјаве, пошто није заборавио понижавајући нокаут у који је пре седам година послат. Нису га заборавили ни у Маскајевљевом тиму, који је организаторима борбе посаветовао да око ринга поставе струњаче, да Рахман не би онако болно падао.
То је наравно била шала, али Американцу због тога није било лакше. Олег је поново победио. Трипут пославши такмаца на под, у дванаестој рунди је постао светски првак. Тај појас је мучно, знојем и крвљу, изборио. Тријумфално се вратити у ринг после пет претрпљених нокаута – на то су способни само велики спортисти.
А после је била борба с Питером Охелом из Уганде. Олег је извојевану титулу први пут бранио у Москви. Тако је сам шампион хтео. Зашто је у мноштву понуда одабрао руску престоницу, у којој се никада пре нису одржавали двобоји тог ранга?
Зато што је Русија – моја Домовина, земља мојих предака – каже Олег. – Само се случајно нисам ту родио. Одувек сам себе сматрао за Руса, и врло сам захвалан свима који су ми помогли да коначно званично постанем држављанин Русије. Време је за враћање коренима.
Антон Валијев, Борис Валијев
«Руски журнал»
