Чувашија је један од најлепших делова Русије, велелепан кутак Поволжја. Ми волимо свој крај, поносимо се његовом историјом.
Највеће богатство републике су људи. Током неколико векова на чувашкој земљи у миру и сагласности живе представници разних народа и култура. У међунационалном складу, у заједничком стваралачком раду лежи тајна успеха савремене Чувашије.
На страницама часописа вам се, поштовани читаоци, пружа јединствена могућност да се упознате са мојом домовином Чувашијом и њеним житељима који брижљиво чувају и из поколења у поколење преносе традиције, занате, домаћу радиност и обредне празнике.
Култура чувашког народа је јединствена и вишестрана појава, с дубоким духовним основом рођеним из самобитне историјско-културне средине, начином живота, органским јединством света човека и света природе.
Биће нам драго да вас видимо у гостољубивој чувашкој земљи.
Председник Чувашке Републике Николај Фјодоров
Земља
Чуваши су најзагонетнији народ Источне Русије. С туранским коренима, говоре језиком на који је снажно утицао фински. Древни преци Чуваша били су скиталачко племе које је од Великог Кинеског зида стигло до Азовског мора.
Један део се на челу са ханом Аспарухом пребацио преко Дунава и образовао државу која је постојала нешто више од два века, а затим се растворио у мноштву словенских племена. На основу другог дела који је отишао према Кавкаским горама, утемељена је балкарска народност. Трећи, најмногобројнији део је одскитао у средњи ток Волге. На тим просторима су се преци савремених Чуваша поделили у две гране – горње, западне, присурске («вирјал») и доње, источне, приволшке («анатри»). Као држава са престоницом Великим Булгаром та је скупина Булгара и Сувара (Чуваша) опстала све до монголске најезде 1236. године. По Ибн Фадлану, многобројни део Сувара се са леве пребацио на десну обалу Волге и тамо се настанио, примивши касније Православље. Они који су остали, примили су ислам и растворили се у мноштву Татара. Чуваши имају један књижевни језик, премда заправо постоје два наречја: вирјал – код горњих, и анатри – код доњих Чуваша. Откад је основан Нижњи Новгород (1221) они живе у непосредном суседству са Русима.
У Москву су 7. децембра 1546. године стигли изасланици Чуваша и брђанских Маријаца, молећи великог кнеза Ивана IV да «господар изволи послати војску на Казањ» и обећавши руској војсци своју помоћ. У једном летопису се о арским Чувашима каже следеће: «За цара Ивана IV московски ратници иђаху на Казањ 1545, 1547, 1548, 1550, 1552. године... Тада се брђански Черемиси и Чуваши предадоше Русији... Ускоро и ини инородни тог краја затражише од Казања да се потчини Русији. Тако јарски (арски) Чуваши с оружјем дођоше у хански двор захтевајући да се хан покори Москви».
Лети у Москву дођоше посланици брђана на челу са Магметом Бозубовом и Ахкубеком Тогајевом. Они «с друзи господара понизно мољаху у име читаве брђанске стране...» у име Чуваша, Чермиса и Татара, да цар «не изволи заповедити да на њих крену војевати...». То је означавало одвајање Брђанске стране од ханства. Иван IV је заповедио да се брђани приме у поданство «свом Свијажском граду». Брђанска страна је призната као самостална област, а средиште јој је постао новоизграђени град Свијажск.
Улазак у састав Руске државе у XVI веку и потоњи прелазак у Православље предодредили су читав ток нове социјалне и етничке историје чувашког народа.
Свакодневни живот
Ловци, риболовци, сточари и пчелари, Чуваши су одвајкада гајили купус, краставац, роткву, цвеклу, тикву, мак. Горњи Чуваши, суседи Руса, од XVIII века су почели да се баве воћарством. И нарочито поштовање су стекле јабуке. Сами Чуваши су одувек били веште занатлије. Читава села су насељавали вуновлачари и дрводеље, ваљари и бојаџије, ужари, кожари, рогозничари, грнчари, бачвари, колари, израђивачи музичких инструмената. Међу Чувашима је до XVIII века било и много стручњака за обраду метала.
Чувашке жене су правиле платно и сукно, бојиле тканине, шиле одећу за све чланове породице (изузев зимске). Ткаштво и ваљарство постају женска радиност. Другу врсту уметничке радиности чувашких жена представља украшавање одеће везом. Задивљујуће разноврсни везови упоредо с обликом ношње сматрају се другом, после језика, разликом између горњих и доњих Чуваша. Тако је за музеј цара Александра III међу доњим Чувашима сакупљена збирка од скоро 500 прсних везова у којој се ниједан не понавља! Другу разлику представљају ношња на глави и појасни украси. Чувашке жене из доње области осим сорбана, који носе и удате жене из горње, на глави носе и другу повезачу која се зове чалма. У Чувашији, за разлику од других региона земље, нема испољавања националног екстремизма, међунационалних размирица. Изгледа да је то одраз давних традиција сложног заједничког живота Руса, Чуваша и Татара. И то је републику спасло зађевица на националној основи.
Чуваши су одувек били пријемчиви за све руско као за сопствено, рођено, крвно сродно. Поштовање према руском суседу одувек је представљало њихову националну црту.
Материјал је припремљен заједно са Чувашким републичким Домом народног стваралаштва у оквиру пројекта «Људи Земље» који је добио грант председника Чувашије.
По материалам Русского Журнала
