Додир са Руском Црквом изазивао је најразноврснија осећања у странцима који су посећивали Русију у XVI-XVII веку. Много тога им је било неразумљиво, необично: једно је изазивало дивљење и усхићење, а друго – неразумевање и одбојност. Немогуће је у једном чланку приказати све оно што се странцима учинило значајним у Руској Цркви. Навешћемо само незнатан део онога што су странци написали о Руској Цркви у XVI-XVII веку.
Скоро сви су обратили пажњу на руске цркве и пре свега сматрају за неопходно да истакну њихов велики број. Дужно признање су одали задивљујућим звонима које обавезно има свака црква. Ретки су они међу њима који, чак се и површно упознавши са Русијом, нису дотакли тај предмет: странци су у том случају остали задивљени бројем звона и њиховом величином. У вези првог су нам оставили изобиље података. «Не може се наићи ни на једну цркву (у Московији) – пише Петреј – на којој не би висило макар четири или пет звона, на другима – чак 9-12, зависно од величине цркве, тако да када та звона сва заједно звоне, диже се таква звоњава да човек човека не може чути». А по речима архиђакона Павла «на свакој московској цркви, ма колико она била мала, било је око 10 звона». «Звоњаву звона – каже Олеарије – Руси сматрају неопходном у њиховом богослужењу, сматрајући га непотпуним без звоњаве».
Странци који су у то доба посећивали Русију били су запањени тиме колико се Руси с поштовањем односе према својим црквама. Ретки странци који су лично посматрали верску свакодневицу Руса нису обратили дужну пажњу на ту околност. Поштовање Руса према храмовима, по њиховим саопштењима, пре свега се изражавало у томе што су се Руси веома уздржано односили према уласку иновераца у цркве. Код странаца је остало забележено мноштво чињеница о томе. Занимљиво је истаћи да је однос био строг чак и према истоверним Грцима. Архиђакон Павле Алепски саопштава следеће: «У пређашње доба, када је у Московију долазио грчки патријарх или митрополит, чак им нису дозвољавали ни да служе литургију у православним црквама, јер су на њих гледали као на људе оскрнављене додиром Турака. Из истог разлога грчки трговац није могао ући у руску цркву. Ако је пак желео да се ожени московском девојком, у цркву су га уводили тек пошто над њим очитају мноштво молитава за очишћење...».
Руси су тек у XVIII веку странцима почели да отварају врата својих цркава.
«Све досад – пише Пери – човеку који није примио руску веру нису дозвољавали да улази у њихове цркве; у оним пак ретким случајевима када је то дозвољавано, на то су гледали као на највећу милост, и после тога су цркву чистили светом водом и кадили тамјаном... али пошто сада сам цар заједно са неком од своје господе често одлази у стране цркве (у предграђима Москве), од тада је странцима отворен слободан приступ у руске цркве...».
Странци су запазили чињеницу да Руси нису волели западни иконопис. Сви они једнодушно сведоче да су Руси дозвољавали једино иконе руских или грчких сликара, али никако западних. Р. Ченслер примећује да се «Руси неће се клањати нити поштовати иконе које нису насликане у њиховој земљи».
По сведочењу многих странаца, у Русији су врло поштоване свете иконе. По речима Данила фон Бухауа Руси су чак били «...убеђени да ако неко нема сопствену икону, не обавља своје молитве како треба. Зато – додаје он – ма камо одлазили, носе их стално са собом». Олеарије пише да је «...сваки Рус имао у цркви свог сопственог свеца пред чијим ликом се обично молио».
Ако је власник иконе због неког греха морао да изврши црквено покајање, и његова икона је лишавана права да буде у цркви. «Ако је пак неко – пише Мајерберг – одлуком цркве лишен права општења са осталим хришћанима, исту казну сноси и његова икона, која се онда износи из цркве и уручује одвојеном да је однесе кући; а после, кад се помири са црквом, тамо враћају и његову икону». Спољно поштовање према освећеним иконама, по сведочењу истог тог Мајерберга, често се испољавало у занимљивим чињеницама. Тако је у име тог поштовања код Руса постојао «обичај да се иконе светаца не вешају, пошто они то не сматрају довољном почашћу, већ их стављају на полицу». Нове иконе нису набављане куповином, већ разменом. «Код Руса – наставља Мајерберг – постоји обичај да се иконе на тржници размењују за новац, зато што се сматра за грех рећи да их сликар продаје, или се купују за новац». Најзад, због поштовања према иконама, код Руса постоји обичај – «када иконе постану трошне, када их изгризе црвоточина и готово се распадну, не бацају их, не спаљују, већ их пуштају у реку да плове куда хоће, или их сахрањују на гробљима, или у вртовима, дубоко их покопавши, и потом пазећи да место где су сакривене не буде оскрнављено». Уопште, поштовање према иконама иде тако далеко да чак и додиривање иконе, самог лика Руси, како је запазио непознати Енглез, «сматрају великим грехом».
Занимљиве су појединости унутрашњег уређења цркава које странци саопштавају. «Руси – каже Олеарије – не трпе у својим црквама ни оргуље, ни било који други музички инструмент, говорећи: инструменти, немајући никакав дух ни живот, не могу хвалити Бога»...
Странци даље наводе да у руским црквама «нема ни столица ни клупа за присутне на богослужењу». Уосталом, Мајерберг каже и друго. По његовом саопштењу, у црквама су «дуж зидова постављане клупе да се на њих седне током поучног читања из Светог Писма током јутрења». По сведочењу странаца, Руси су толико навикли да на богослужењима стоје да не осећају никакву потребу чак ни за краћим одмором, макар служба и потрајала. Чак се и архиђакон Павле, упознат са таквим стањем, у том случају диви издржљивости Руса. «Нек почива мир Божји – невољно кличе он над руским народом, над његовим мушкарцима, женама и децом, због њихове стрпљивости и постојаности! Треба се чудити крепкости телесне снаге тог народа; потребне су гвоздене ноге па да се притом (ради се о присуствовању богослужењима током страсне недеље) не осећа ни умор, ни малаксалост».
Мирјани су богослужењима присуствовали – мушкарци гологлави, а жене – покривене главе. Известан изузетак био је допуштен само за цара који је богослужењима могао присуствовати, изузев појединих тренутака, с царском круном на глави. Занимљиво је Мајербергово саопштење о том случају. «Велики кнез – пише он – присуствује богослужењу под сводом, десно од црквеног улаза, у царској одежди и с круном... Јеванђеље цар слуша без круне, коју тада неко од бољара скида, а по завршетку читања исти бољар му поново ставља круну. Током великог уласка круна се опет скида са цареве главе... А потом (по завршетку великог уласка) цар поново ставља круну... Ако цар изволи да се причести, скида круну с главе».
Странци су запањени оном спремношћу с којом је сваки Рус, чак и мимо богослужења, волео да се моли обавезно с клањањем. Из мноштва бележака које су странци тим поводом оставили, навешћемо најзначајније. «Када се они (Руси) моле иконама – каже Карлајл – стално се усрдно клањају... и крсте; та церемонија је код њих у толикој употреби да то чине у свако доба». А ево шта странци сведоче о употреби знамења крста код Руса у молитви. «Руси се крсте и благосиљају – пише Олеарије – пре започињања сваког посла, како мирјанског по кућама, тако и духовног, и без тог крста неће почети ни да пију, ни да једу, нити ће приступити ма ком послу». «Свугде – пише он на другом месту – непрестано видиш како се Руси побожно крсте». Ако се толико често крсте чак и у свакодневном животу, разумљиво је да се ништа мање не крсте и током богослужења. «Када се Руси окупљају у цркви на јавно богослужење – каже Баухау – врло често се клањају и широко крсте пред олтаром и свештеником».
Пажњу странаца су привлачиле и особености богослужења у руским црквама као што је широка употреба свећа и кађења. «Руси су волели обилато осветљење у црквама – каже Фабри – и у ту сврху су у црквама користили мноштво свећа». По саопштењу архиђакона Павла «сваки Рус, ма то био мушкарац или жена, или дете, кад полази у цркву, носи са собом једну или неколико свећа да их запали пред иконама».
Странци су запазили да се кади «малтене у сваком чину богослужења».
Што се тиче проповеди, по Олеаријевом сведочењу, «Русима не предикују нити их поучавају никаквим проповедима».
«Свештеници – каже он – не држе никакве проповеди нити дају било какво тумачење библијских текстова, ограничивши се само на читање текстова... сматрајући да је Дух Свети, на почетку Цркве, деловао посредством речи Божје, без даљих тумачења, те зато Он може тако деловати и сада». Странци су још почетком XVIII века изнели да Руси одбацују проповеди. «Код Руса у црквама – примећује Седенберг – не држе проповеди, већ само читају неколико глава из Светог Писма онакве какве су, без икаквих објашњења... Они сматрају да храм Божји скрнаве проповедници који – занети страшћу говоре све што им падне на памет – покрећу расправе и спорове, уводе новине и на тај начин својим слушаоцима причињавају више невоље и штете неголи плода и користи; да је за указивање пута у добру нарав и хришћанске врлине довољно читати Нови Завет, што су и први хришћани положили у темељ своје Цркве, и била је испуњена Духом Светим». Малтене једини изузетак током XVI-XVII века међу свим познатим странцима представља забелешка у делу принца Данила. Аутор тог дела сведочи да је у Русији постојала и самостална проповед, премда и ограничених размера. «Црквених поука – каже он – којима код нас обично учвршћују побожност у народу, код Руса нема, једино се чита редом из Јеванђеља... Уосталом, ако је неки епископ чувен по учености и светости живота, дозвољавају му да напамет казује народу проповеди, што се за остале свештенике сматра опасним».
Ипак би био преурањен закључак да у Руској Цркви скоро уопште нема никаквог поучавања, осим непосредног вршења богослужења. Ради се о томе да су руски пастири тежили томе да помањкање живог проповедања отклоне читањем пред својом паством већ готових поука древних отаца Цркве. О широкој пракси таквих читања сведоче скоро сви странци. И они указују на таква читања као на сталан елемент јавног богослужења. Херберштајн запажа да Руси током богослужења «на матерњем језику читају речи учитеља». Штавише, странци истичу да су Руси тим читањима давали предност у односу на усмене проповеди. На то нарочито указује Седенберг: «Ако и затреба какво тумачење Светог Писма, они (Руси) сматрају да је боље, као што је код њих обичај, да у цркви читају поуке светих отаца, него да дозволе неком неразумном љубитељу расправљања да свенародно шири своју фантазију само зарад тога да се искаже и заслужи одобравање својих слушалаца. На тај начин они одбацују сва спорења и сву философију као извор свих расправа и размирица које ометају побожност и надимају ум охолошћу и таштином, те зато за последицу имају разарање хришћанског јединства». Од дела светих отаца најшире су у богослужењима коришћене беседе св. Јована Златоустог. Упоредо са читањем светоотачких поука практиковано је и читање житија светаца.
Занимљиве су опаске странаца у вези вршења светих тајни у Руској Цркви. Рећи ћемо нешто само о пракси вршења две свете тајне: крштења и венчања.
По саопштењу странаца, «ако истовремено донесу на крштење двоје или више, па макар и стотину деце, за сваког од њих се у крстионицу сипа свежа вода, док се једном већ употребљена вода за крштење, пошто је у њој спрана нечистоћа прародитељског греха, излива у посебно место, и нико више не треба да се њоме скрнави. Јер Руси сматрају да се водом у крштењу спира не само оно духовно, већ и телесно, спира од грехова и нечистоће душевне». По саопштењу Петреја, Руси за крштење «никад не користе топлу воду, ма колико било хладно, сем ако је дете јако слабо и болешљиво». Међутим, Олеарије тим поводом пише да «премда Руси воду за крштење никад не греју на ватри, зими је унеколико загревају стављајући је на извесно време на топло место». Принц Данило пише о томе колико строго се врши крштење: «Оне међу нашим земљацима (католицима) који прелазе у њихову (руску) веру они поново крсте као непрописно крштене». За то наводе следећи разлог: да «крштење јесте потапање а не обливање...»
Ступање у брак праћено је извесним условима. Странци нарочито јасно истичу два таква услова – узраст и сродство. Први је по њиховом мишљењу био преран. «Руси – каже непознати аутор из XVI века – обично своје синове врло рано жене, кад им је 16-18 година, док кћери удају – са 12-13 година, или чак мање». Што се тиче сродности, помињу је скоро сви странци, премда не подједнако. Странци су обратили пажњу и на однос Руса према другом и наредним браковима. Херберштајн истиче да Руси «још и дозвољавају да се неко ожени другом женом и постане двоженац, али то једва признају за законит брак. Трећа женидба није дозвољавана без важног разлога. Никоме не дозвољавају да узме четврту жену, и ту ствар сматрају нехришћанском». Мајерберг указује такође да је четврти брак у Русији забрањен, док у вези других поновних бракова примећује: «Ко се жени другом женом, забрањује му се улазак у цркву током две године; а ономе ко се жени трећом женом – 20 година». Уопште, према запажањима странаца, Руси су врло лоше гледали како на други тако и на трећи брак. Вероватно зато принц Данило чак каже да су «други и трећи брак недопустиви (код Руса) и деца из тог брака су незаконита». Што се тиче четвртог брака, свештеник који то изврши, како тврди Олеарије, «разрешује се дужности». Седерберг каже још категоричније: «ко у њега ступи, кажњава се смрћу».
Посебо строга правила су важила за свештеничке бракове. «Свештеници су – пише Петреј – дужни да се жене само једном. Не смеју узимати оне које су изашле на лош глас или су им родитељи сумњивог поштења, већ непорочне девице које нису имале везе ни са једним мушкарцем. После смрти супруге свештеник нема право да узме другу, ако неће да се лиши места или буде отеран са њега: пожели ли да се поново ожени, не може више обављати ниједну црквену дужност...».
Занимљив је обичај током венчања. Сватови који стоје у цркви пале мале воштанице и пружају попу дрвену позлаћену чашу или просто стаклену чашицу с црним вином, из које свештеник младенцима тако даје да пију да свако од њих може по три пута да отпије с тим да последњи пут испију све вино. Онда младожења баца празну чашицу на под, разбија је и гази њене крхотине ногама, заједно са младом, уз следеће речи: нека се овако нашим ногама изгазе и потроше они који усхтедну да изазову непријатељство и мржњу међу нама!
Природно је што су странци обратили пажњу на поједине обичаје током празника. Један странац овако описује чувену поворку на магарцима на Цвети: «...двојица свештеника који представљају Христове ученике довела су из Кремља коња. Митрополит је на њега узјахао са стране, не испуштајући из руку свети Крст, док је цар узео улар и са смерним достојанством га повео са јахачем у Кремљ по сукну којим су пред њим прострли пут, док су свештеници и остали појци певали, много пута обавезно понављајући јудејско «Осана», а стрелци (стајаћа војска у XVI-XVII веку), постављени с обе стране читавог трга, поздрављали су литију ударајући челом у земљу».
Особиту пажњу странаца неизоставно је изазивао Васкрс. По Петрејевом саопштењу «када дође празник Васкрса, као потврду Васкрсења Христовог из мртвих, Руси се држе обичаја да по свим градовима и селима земље, на свим великим и малим улицама поставе неколико хиљада буради и котлова са тврдо куваним јајима обојеним у црвену, модру, жуту, зелену и разне друге боје, док су нека међу њима позлаћена и посребрена; пролазници их купују колико коме треба, али ниједно јаје не узимају за себе, зато што током читавог Васкрса сви људи, богати и сиромашни, племићи и прост народ, мушкарци и жене, момци и девојке, слуге и служавке носе са собом шарана јаја, ма где били, ма куда да иду». Даље Петреј обраћа пажњу на понашање великог кнеза у те дане: «Сам велики кнез на тај празник (на Васкрс) устаје око 12 сати ноћу и обилази све тамнице и затворенике, где седе злочинци којих је увек велики број, заповедивши да за њим носе неколико стотина јаја, те сваком затворенику даје по јаје и опаклију и, не љубећи се са њима, каже да се радују и верују несумњиво да је Христос за грехе читавог света био распет, умро и васкрсао..»
Занимљива је Корбова прича о васкршњим честитањима, у којој нарочито истиче да се притом не обраћа пажња на разлику у полу, имућности и узрасту. «Од самог Васкрса па до Спасовдана у Русији се може видети следећи обичај: сусревши се ма где, на раскрсницама, у великим улицама или другим местима, људи се међусобно поздрављају кличући: «Христос Васкрсе!» и притом се љубе. У том обичају, тј. приликом поздрављања и међусобног љубљења, не обраћа се никаква пажња на разлику у сталежима или имућности: нико не треба да памти такву разлику. Ниједан велможа неће ускратити пољубац простом мужику, само да би му тај поклонио црвено јаје; ни целомудреност удате жене или стидљивост девојачка не могу их изузети из тог обичаја. Најупадљивије обележје васкршњих дана у Русији представља свеопште ликовање. То ликовање појачава звоњава звона. Звона потресају ваздух непрестаном звоњавом и дању, и ноћу...».
