Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/21.6.2007/

«Први који су почели»: В.М. Черњецов и Партизани - черњецовци



     

      ВАСИЛИЈ МИХАЈЛОВИЧ ЧЕРЊЕЦОВ, рођен 1890. године, козак станице (козачког села) Уст-Белокалитвенска Области Донске Војске, син је ветеринарског помоћника. Школовао се у Каменском реалном училишту, 1909. године је завршио Новочеркаско козачко училиште. У Велики рат је кренуо у чину сотника (козачки чин раван поручнику), у саставу 26. Донског козачког пука (4. Донска козачка дивизија). Истицао се храброшћу и неустрашивошћу, био најбољи официр-извиђач дивизије, трипут рањаван у борбама. В.М. Черњецов је 1915. године дошао на чело партизанског одреда 4. Донске козачке дивизије. И тај одред је низом сјајних подвига и непролазном славом овенчао свог младог командира. Због војничке храбрости и заслуга у борби Черњецов је произведен у подјесаула (козачког поткапетана) и јесаула (козачког капетана), награђен многим орденима, добио Георгијевско оружје (оружје са знацима ордена Св. Ђорђа Победоносца, највише награде Русије) био трипут рањен. Међутим, главно животно дело «донског Ивана Царевића» тек је предстојало...

     

      Донски Атаман (врховни козачки старешина) А.М. Каледин, не признавши власт Совјета пошто су бољшевици приграбили власт, у пружању отпора је рачунао на донске козачке дивизије из којих је планирано да се издвоји здраво језгро, а док оне не пристигну главни терет борбе требало је да падне на импровизоване одреде, већином образоване од ђачке омладине. «Идеалистички настројена, орна, ђачка омладина – студенти, гимназијалци, кадети (ученици средњих војних школа), ученици реалки и учитељских школа – напустивши школске клупе, узела је оружје – често против воље родитеља и тајно од њих – да спасава умирући Дон, његову слободу». Најделатнији организатор партизана постаје јесаул В.М. Черњецов. Одред је образован 30. новембра 1918. г. Убрзо је партизански одред јесаула В.М. Черњецова добио назив «кола хитне помоћи»: черњецовци су пребацивани с фронта на фронт прокрстаривши читаву Област Донске Војске, сваки пут одбијајући бољшевистичке хорде које су насртале на Дон. Одред В.М. Черњецова био је малтене једина делатна снага Атамана А.М. Каледина.

     

      Крајем новембра, на скупу официра у Новочеркаску, млади јесаул им се обратио чувеним речима:

     

      «Ја ћу поћи да се бијем са бољшевицима, и ако ме «другови» убију или обесе, знаћу због чега; али због чега ће када дођу обесити вас?». Но, већина слушалаца се оглушила о тај позив: од присутних око 800 официра одмах се уписало њих... 27. В.М. Черњецов је плануо: «Све бих вас сатерао у мишју рупу, и прво што бих учинио – лишио вас издржавања. Срамота!» Тај ватрени говор је имао одјека – уписало се још њих 115. Међутим, сутрадан је на фронт на станицу Лихаја кренуло само 30 људи, док су се остали «распршили». Мали партизански одред В.М. Черњецова чинили су претежно ученици средњих школа: кадети, гимназијалци, ученици реалки и учитељских школа. Черњецовски одред је 30. новембра 1917. године кренуо из Новочеркаска на север.

     

      Током месец и по дана Черњецовљеви партизани дејствују на вороњешком правцу, истовремено издвајајући снаге за одржавање реда унутар Донске области.

     

      Већ тада његови партизани, који су свог команданта обожавали, почињу да о њему пишу стихове и сачињавају легенде.

     

      «Парњачу и пет вагона Черњецовљевог одреда су на станици Дебаљцево, на путу за Макејевку, задржали бољшевици. Јесаул Черњецов се, изашавши из вагона, лицем у лице срео са чланом војно-револуционарног комитета. Војнички шињел, овчја шубара, на леђима пушка – бајонетом надоле.

      «Јесаул Черњецов?»

      «Да, а ко си ти?»

      «Ја сам члан војно-револуционарног комитета, молим да ми се не обраћате на  ти».

      «Војник?»

      «Да.»

      «Мирно! Мирно, када говориш са јесаулом!»

      Члан војно-револуционарног комитета се испрсио у ставу «мирно» и престрашено погледао јесаула. Двојица његових сапутника – покуњене сиве фигуре – устукнуле су натраг, даље од јесаула...

      «Јеси ли ти задржао мој воз?»

      «Јесам...»

      «Има да кроз петнаест минута воз крене даље!»

      «Разумем!»

      Воз је кренуо из станице не кроз петнаест, већ кроз пет минута».

      Говорећи о саставу одреда В.М. Черњецова, учесник тих збивања је истицао: «... нећу погрешити ако наведем три опште црте код младих сабораца Черњецова: потпуно одсуство политике, велику жудњу за подвигом и врло развијену свест о томе да су они, који су још до јуче седели у школској клупи, данас устали у заштиту своје одједном немоћне старије браће, очева и наставника. И колико суза, молби и претњи су партизани морали да превазилазе у својим породицама, пре него што су избили на пут који их је привлачио  подвига под прозорима рођене куће!»

      Па ипак су то била деца и младићи, ђачка омладина, у претежној већини неупозната с ратничким занатом и неувучена у тежак живот «у покрету». То је практично био прелазак са страница Мајна Рида у стварну хладноћу, прљавштину и под метке противника. Умногоме су управо младићка усхићеност и несхватање опасности доприносили дрскости черњецовских партизана, премда су каткад неминовни елементи «праве» и «одрасле» војне службе доводили до комичних случајева.

      Сећа се један од черњецовских партизана који је тада имао 16 година:

      «...Моја група од нас 24-це упућена је у предграђе Новочеркаска – Хотунок. Сместили су нас у бараке из којих су пре тога послали «кући» бољшевистички настројене војнике (272. и 273. резервног пешадијског пука – А.М.). Ноћ је била јако тамна, а осветљења око барака није било. Мене и мог друга су поставили да стражаримо, чувајући сан наших ратника.

      Око поноћи нам је пажњу привукао неки сумњив шум. Час би се утишао, час поново зачуо. Чинило нам се да чујемо тешко дисање притајеног непријатеља, његово кретање се већ сасвим приближило баракама. Живци нам нису издржали, и да се охрабримо, опалили смо метак. Из барака су с пушкама истрчали наши ратни другови, спремни да одмах заузму одбрану. «Шта се десило?»  питали су нас. После нашег објашњења кренуло се у потрагу за «непријатељем». И светлост многобројних фењера обасјала је краву која је мирно пасла недалеко од барака».

      Одред је имао променљиву, «пливајућу» бројност и структуру. У свој последњи поход из Новочеркаска В.М. Черњецов је кренуо већ и са «сопственом» артиљеријом: из Добровољачке армије му је 12. јануара 1918. г. предат артиљеријски вод (два топа), митраљеска група и група извиђача Јункерске батерије (јункери – питомци војне школе) под општом командом потпуковника Д.Т. Миончинског. В.М. Черњецов 15. јануара 1918. г. креће на север. Његов одред заузима станицу Зверево, потом станицу Лихаја. Према примљеним подацима, црвени заузимају Зверево, одсецајући одред од Новочеркаска; то је на срећу био само упад и црвени се тамо нису задржали. Предавши одбрану Зверева официрској чети, В.М. Черњецов усредсређује свој одред на одбрану станице Лихаја која представља важан железнички чвор на укрштању две пруге: Милерево – Новочеркаск и Царицин – Первозвановка. У том тренутку одред 27-годишњег јесаула има 3 сатније (козачка јединица равна чети): прва је под командом поручника Василија Курочкина, друга – јесаула Брилкина (налазила се одвојено, штитећи пругу Зверево – Новочеркаск) и трећа – штапског коњичког капетана (чин у руској војсци) Иноземцева. Способан само да напредује, В.М. Черњецов одлучује да освоји железничку станицу и станицу Каменскаја, следећу идући на север после станице Лихаја. Код споредног колосека Северо-Донецки черњецовци се срећу са противником. Борбена дејства се воде наизменично са преговорима и парламентарци са црвене стране предлажу да се разиђу. Ту их чека непријатно изненађење – против партизана заједно са црвеногардејцима дејствују и козаци, истина, чинећи лево крило противника; козаци саопштавају да неће пуцати. Черњецов лично стиже на место вођења преговора и наређује отварање ватре. Неке посебне борбе није било: када су се партизани приближили на 800 корака, црвени су почели да се повлаче, козаци заправо у борби нису ни учествовали, а 12. Донска козачка батерија, премда је и отварала ватру на партизане, шрапнел је намерно ставила на високо распрскавање и практично није причинила штету.

      Ујутру су черњецовци без борбе заузели станицу Каменскаја, коју су црвени напустили. Козачко становништво их је примило врло пријатељски, омладина се прикључивала одреду (од ђака станице Каменскаја образована је 4. сатнија), официри који су се налазили у станици образовали су дружину, дамски кружок је на железничкој станици поставио пункт исхране.

      Три сата касније партизани су са два топа похрлили натраг: официрска чета је била потиснута из станице Лихаја, пут према Новочеркаску одсечен, противник – у позадини. Уместо похода на станицу Глубокаја, морали су да се опет окрену натраг. Борба је била успешна: освојен је вагон са муницијом, 12 митраљеза, противник је изгубио преко сто људи (рачунајући само убијене). Али, и губици партизана су били велики, рањен је и «десна рука» Черњецова – поручник Курочкин.

      20. јануара из станице Каменскаја, у коју су се партизани вратили, почиње последњи поход већ пуковника Черњецова (Атаман А.М. Каледин га је за заузимање станице Лихаја ванредно унапредио). Према плану, В.М. Черњецов је са сатнијом својих партизана, официрским водом и једним топом требало да заобиђе станицу Глубокаја, док је спреда требало да ударе две сатније с преосталим топом штапског капетана Шперлинга, под општом командом Романа Лазарева. Планиран је истовремени напад са фронта и из позадине, с тим што је обилазна колона требало да размонтира железничку пругу, пресекавши на тај начин пут за повлачење.

      Млади старешина је преценио како сопствену тако и снагу својих партизана: уместо да на место напада стигну у подне, партизани су залутали у степи и на положај за напад избили тек увече. Прво искуство одвајања од железничке пруге било је неуспешно. Али, Черњецов није навикао да се зауставља, и одлучио је да, не чекајући јутро, одмах нападне. «Партизани су као и увек ишли усправно, не сагињући се – сећа се један черњецовац – стигли до борбе прса у прса, продрли на железничку станицу, али је испало да их је мало – с југа, од стране станице Каменскаја, нико их није подржао, напад је пропао: сва три митраљеза су се заглавила, и започела је реакција – партизани су опет постали дојучерашња деца». И топ се такође покварио. У мраку се око В.М. Черњецова окупило око 60 партизана од око 150 колико их је напало станицу Глубокаја.

      Преноћивши на крају насеља и поправивши топ, черњецовци гладни и малтене без метака почињу да се повлаче према станици Каменскаја. Ту је Василиј Михајлович начинио кобну грешку: у жељи да испроба поправљен топ, наређује да се испали неколико граната на крај станице Глубокаја, где су се окупљали црвеногардејци. Заповедник артиљераца потпуковник Миончински је упозоравао да ће тиме одати своје присуство и биће тешко умаћи козачкој коњици. Али... гранате су добро погађале и уз радосне крике партизана из топа је испаљено још десетак граната, после чега је одред кренуо натраг.

     

      После извесног времена се испоставило да је пут за повлачење пресекло мноштво коњаника. То су били козаци старешине (козачки чин) Голубова. Черњецов одлучује да прихвати борбу. Тридесетак партизана с једним топом упушта се у борбу против пет сатнија коњице, топови бивше 6. Донске козачке батерије царске гарде отварају ватру. Батерија која је гађала без официра, показала је одличну гардијску вештину.

      Атаман А.М. Каледин у последњем прогласу пред смрт 28. јануара 1918. године истиче: «... наши козачки пукови, размештени у Доњецком округу (10, 27, 44. Донски козачки и 6. Донска козачка батерија царске гарде – А.М.), побунили су се и у савезу са бандама црвене гарде и војника које су продрле у Доњецки округ напали одред пуковника Черњецова, упућен против црвеногардејаца, и делимично га уништили, после чега се већина пукова – учесника те подле и гнусне работе – распршила по салашима, напустивши своју артиљерију и опљачкавши новац, коње и имовину пука».

      Топ који се претворио у тешко бреме черњецовци су покварили и гурнули у јаругу, његов командир са возачима артиљеријске запреге и делом послужилаца који су појахали коње по наредби Черњецова, успели су, јашући, да се домогну станице Каменскаја.

      Партизани и јункери-артиљерци, окупљени око пуковника В.М. Черњецова, плотунима су одбијали јурише козачке коњице. «Пуковник Черњецов је свима честитао унапређење у чин заставника. Одговор је било малобројно али гласно «Ура!». Али козаци, средивши се, нису одустајали од намере да нас потуку и обрачунају се са партизанима због њихове дрскости, и кренули су у други јуриш. Поновило се исто. Пуковник нам је опет честитао унапређење, али у чин потпоручника. Поново је уследило «Ура!».

      Козаци су по трећи пут кренули, очито одлучивши да ствар доведу до краја, пуковник Черњецов их је пустио тако близу да се чинило да је већ касно за паљбу и да је тренутак пропуштен, кад се у том часу зачуло гласно и јасно «П`ли!». Грунуо је сложан плотун, затим други, трећи, и козаци су, не издржавши, сметено окренули натраг, оставивши рањене и погинуле. Пуковник је свима честитао унапређење у чин поручника, поново је грунуло «Ура!», и партизани, којима су успели да се прикључе многи заостали, почели су да прелазе на другу страну јаруге, ради даљег повлачења».

      И у том је тренутку В.М. Черњецов рањен у ногу. Пошто није било могућности да спасу свог обожаваног заповедника, млади партизани су одлучили да умру заједно са њим, и залегли су у круг полупречника 20-30 корака, док је рањени В.М. Черњецов био у средини. Онда је уследио предлог... примирја. Партизани су положили оружје, први редови козака такође, али мноштво које је нагрнуло отпозади убрзо је черњецовце из «браће» претворило у заробљенике. Зачули су се повици: «Побиј их, све њих пред митраљез...» Партизане су свукли и потерали само у доњем рубљу према станици Глубокаја.

      Бивши козачки старешина Николај Голубов који је смерао да постане донски атаман, поглавар револуционарних козачких снага, хтео је да се пред потученим непријатељем прикаже у најбољем светлу, «да Черњецов и ми видимо строј, а не распуштеност. Окренуо се уназад и продорно викнуо: «Команданти пукова – овамо!». Двојица козачких подофицира су ошинула коње, а успут и партизане, и излетела напред. Голубов им је строго наредио: «Да се иде у колони по шесторица. Људи не смеју напуштати строј. Командири сатнија да иду на својим местима!».

      Стигла је вест да черњецовци од станице Каменскаја настављају напредовање. Претећи свим заробљеницима смрћу, Голубов је приморао Черњецова да напише наредбу за обуставу офанзиве. И покренуо своје пукове у сусрет јединицама које напредују, оставивши омању стражу са заробљеницима.

      Искористивши тренутак (приближавање тројице коњаника), Черњецов је ударио председника Донревкома (Донског револуционарног комитета) Подтелкова у груди и викнуо: «Ура! То су наши!». С повиком «Ура! Генерал Черњецов!» партизани су појурили на све стране, конвој се смео, што је некима омогућило да се спасу.

     

      Рањени Черњецов је одјахао у своје завичајно место, где га је неко од сељана одао и сутрадан га је Подтелков заробио.

      «Путем се Подтелков иживљавао над Черњецовом – Черњецов је ћутао. А када га је Подтелков ударио корбачем, Черњецов је тргао мали браунинг из унутрашњег џепа своје кратке овчје бунде и из непосредне близине... шкљоцнуо у Подтелкова, у цеви пиштоља није било метка – Черњецов је на то заборавио, није убацио метак у цев. Подтелков је извукао сабљу и посекао га по лицу, и кроз пет минута козаци су одјахали даље, оставивши у степи сасечени леш Черњецова.

      Наводно је Голубов, сазнавши за погибију Черњецова, кидисао са псовкама на Подтелкова и чак заплакао...».

      А остаци Черњецовљевог одреда су 9. фебруара 1918. године са Добровољачком Армијом отишли у 1. Кубански (Ледени) поход, уливши се у редове Партизанског пука.