Немци о Русима. Дневници, успомене, писма...

     Материјали који се нуде читаочевој пажњи представљају изводе из дневника, писама и успомена немачких војника, официра и генерала који су први пут дошли у додир са руским народом у годинама Отаџбинског рата 1941-1945. г. У суштини, пред нама су сведочанства масовних сусрета народа са народом, Русије са Западом, који ни данас не губе актуелност.

     

     Руски карактер

     

     Из ове борбе против руске земље и против руске природе тешко да ће Немци изаћи као победници. Колико је деце, колико је жена, и сви рађају, и сви доносе плодове, без обзира на рат и пљачкања, без обзира на разарање и смрт! Овде се не боримо против људи, већ против природе. Притом сам опет принуђен да сам себи признам да ми ова земља сваког дана постаје све милија.

     

     Поручник К.Ф. Бранд

     

     Они мисле другачије него ми. И не покушавај – Руса свеједно никад нећеш схватити!

     

     Официр Малапарт

     

     Знам да је ризично описивати извиканог «Руса», то је нејасно виђење философирајућих и политикантских литератора, врло прикладно за то да на њега, као на вешалицу, качиш све сумње које се у човеку Запада јављају, што дубље напредује на Исток. Та сви знају да је тај «Рус» не само књижевна измишљотина, премда се и овде, као и свугде, људи разликују и не могу се свести на заједнички именилац. Само с том оградом ћемо говорити о Русу.

     

     Пастор Г. Голвицер

     

     Вишестраност руског карактера, необузданост како у добру тако и у злу одмах су привукли пажњу Европљанина. Те црте код Руса запажали су већ и рани путници и амбасадори у Московији и каснијој Руској империји. Још је Адам Олеариј писао о јаким страстима и необузданости.

     Они су тако вишестрани да малтене сваки од њих описује пуни круг људских квалитета. Међу њима се могу наћи свакакви, од суровог грубијана до Светог Фрање Асишког. Ето зашто се не могу описати у неколико речи. Да би се описали Руси, треба употребити све постојеће епитете. За њих могу рећи да ми се свиђају, да ми се не свиђају, да им се дивим, да их мрзим, да ме дирају, да ме плаше, да ме одушевљавају, да у мени изазивају одвратност!

     

     А. Орме

     

     Мање проницљивог човека такав карактер избацује из такта и приморава да узвикне: Незавршен, хаотичан, несхватљив народ!

     Мајор К. Кинер

     

     Простор

     

     Русија лежи између Истока и Запада – то је стара мисао, али не могу рећи ништа ново о тој земљи. Полумрак Истока и јасноћа Запада створили су ту двојаку светлост, ту кристалну јасноћу разума и загонетну дубину душе. Они се налазе између духа Европе, снажног по форми и слабог у темељном сазерцању, и духа Азије, који је лишен форме и јасних обриса. Мислим да њихове душе више привлачи Азија, али судбина и историја – и чак овај рат – приближава их Европи. И пошто овде, у Русији, свугде има много сила које се не могу све узети у обзир, чак и у политици и привреди, зато не може бити јединственог мишљења ни о њеним људима, ни о њиховом животу...

     

     Руси све мере растојањем. Они га увек морају имати у виду. Овде рођаци често живе далеко један од другога, војници из Украјине служе у Москви, студенти из Одесе студирају у Кијеву. Овде можете сатима путовати а да нигде не стигнете. Они живе у простору као звезде на ноћном небу, као морнари на мору; и пошто је пространство неизмерно, исто тако је безграничан и човек – све је у његовим рукама, а он ништа нема.

     

     Ширина и пространство природе предодређују судбину ове земље и ових људи. На великим пространствима историја спорије тече.

     

     Мајор К. Кинер

     

     То мишљење налази потврду и у другим изворима. Немачки штапски војник, поредећи Немачку и Русију, обраћа пажњу на несамерљивост тих двеју величина. Немачка офанзива на Русију учинила му се као додир ограниченог са безграничним.

     

     Стаљин је господар азијатске безграничности – то је непријатељ са којим силе које наступају из ограничених, рашчлањених просотра, неће изаћи на крај...

     

     Војник К. Матис

     

     Даље он говори о томе с каквим је невероватним незнањем и несхватањем земље немачка команда водила рат са Русијом.

     

     Ушли смо у бој са непријатељем кога, будући да робујемо европским животним појмовима, уопште нисмо схватали. У томе је коб наше стратегије; строго говорећи, она је сасвим случајна, као пустоловина на Марсу.

     

     Милосрђе

     

     Необјашњивост руског карактера и понашања често је Немце доводила у забуну.

     

     Руси пружају гостопримство не само у својим домовима, они излазе у сусрет са млеком и хлебом. У децембру 1941. године приликом повлачења из Борисова у једном селу које су јединице напустиле, старица је изнела хлеб и врч млека. «Рат, рат»  понављала је у сузама. Руси су се подједнако доброћудно понашали према Немцима, било да они побеђују, било да губе.

     

     Руски сељаци су мирољубиви и добродушни... Када смо током марша жедни, улазимо у њихове куће, и они нам дају млеко, као да смо ходочасници. За њих је сваки човек невољник. Колико често сам видео руске сељанке како кукају над рањеним немачким војницима, као да су то њихови сопствени синови...

     

     Мајор К. Кинер

     

     Самилост Рускиње је општељудска, њој је жао свих, без обзира на боју униформе. Следећи пример наводи Немац који је радио као болничар. Требало је да пази на болесног немачког војника у кући у којој су живеле три старице.

     Ноћу старице по реду седе крај постеље болесника, покушавајући да погоде сваку његову жељу.

     

     Болничар Михелс

     

     

     

     Првих месеци рата сељанке... су журиле са храном за ратне заробљенике. «О, јадници!»  говориле су. Такође су доносиле храну и за немачке стражаре, који су седели у средишту паркића на клупама крај белих кипова Лењина и Стаљина, бачених у блато...

     

     Официр Малапарт

     

     Дуготрајна мржња... није у руском карактеру. То је посебно јасно на примеру брзог нестанка психозе мржње код обичних совјетских људи према Немцима током Другог светског рата. Притом је одиграло улогу саосећање, материнско осећање руске сељанке, као и младих девојака према заробљеницима.

     

     Западноевропска жена која се сусрела са Црвеном Армијом у Мађарској, чуди се: Зар то није чудо – већина њих не осећа никакву мржњу чак ни према Немцима: откуд им само та непоколебива вера у људску доброту, то неисцрпно стрпљење, то самопожртвовање и кротка покорност...

     

     А. Орме

     

     Пожртвовање

     

     Немци су у Русима често истицали пожртвовање. Од народа који званично не признаје духовне вредности, наизглед се не може очекивати ни племенитост, ни пожртвовање. Међутим, немачки официр је приликом испитивања заробљене партизанке запањен: Зар се од човека васпитаног у материјализму може тражити толика пожртвованост за идеале!

     

     Мајор К. Кинер

     

     Вероватно се тај усклик може односити на читав руски народ који је изгледа сачувао у себи те црте, и поред рушења унутрашњих православних начела живота. Изгледа да су пожртвовање, саосећање и слични квалитети карактеристични за Русе у високом степену. Унеколико их наглашава однос самих Руса према западним народима.

     

     Чим Руси ступе у контакт са западним људима, кратко их одређују речима «хладан народ» или «безосећајан народ». Сва саможивост и материјализам Запада садржани су у одредници «хладан народ».

     

     А. Орме

     

     Странци такође обраћају пажњу на издржљивост, душевну снагу и истовремено покорност.

     Руски народ, поготово великих пространстава, степа, поља и села, један је од најздравијих, најрадоснијих и најмудријих на земљи. Способан је да се погнутих леђа успротиви власти страха. У њему је толико вере и древности да из њега вероватно може потећи најправеднији поредак на свету.

     

     Војник Матис

     

     Пример двојакости руске душе у којој се спајају и сажаљење и суровост истовремено:

     Када су већ у логору заробљеницима дали супе и хлеба, један Рус је дао парче од своје порције. Исто су поступили и многи други, тако да се пред нама нашло толико хлеба да га нисмо могли појести... Само смо вртели главом. Ко ће те Русе схватити? Једне они стрељају, и могу се чак томе презриво смејати, другима дају супе колико хоће и деле са њима чак и своју сопствену дневну порцију хлеба.

     

     Немица М. Гертнер

     

     Пажљивије и ближе погледавши Русе, Немац ће поново истаћи њихове оштре крајности, немогућност да их потпуно појми:

     Руска душа! Она прелази од најнежнијих, благих звукова до дивљег фортисима, само је тешко ту музику и поготово тренутке њеног преласка предвидети... Речи једног старог конзула остају символичне: «Ја недовољно познајем Русе – међу њима живим свега тридесет година».

     

     Генерал Швепенбург

     

     О манама

     

     Од самих Немаца чујемо објашњење онога због чега Русе често оптужују – склоности лоповлуку.

     Ко је преживео послератне године у Немачкој, он се, као и ми у логорима, уверио да оскудица разара снажно осећање власништва чак и у људима којима је лоповлук од детињства био стран. Побољшање животних услова брзо би исправило ту ману код већине, и исто би се дешавало и у Русији, као што је и било пре бољшевика. Оскудица, а не климави појмови нити недовољно поштовање према туђем власништву које се појавило под утицајем социјалима, приморава људе да краду.

     

     Ратни заробљеник Голвицер

     

     Најчешће се беспомоћно питаш: зашто овде не говоре истину? ...То би се могло објаснити тиме да је Русима крајње тешко да кажу «не». Њихово се «не», истина, прославило у читавом свету, али је то, изгледа, више совјетска него руска особеност. Рус из све снаге избегава потребу да одбије било какву молбу. У сваком случају, када се у њему покрене саосећање, а то му се често дешава. Чини му се неправедним да разочара човека коме нешто треба, и да би то избегао спреман је на сваку лаж. А тамо где нема саосећања, лаж је, у најмању руку, погодно средство да се ослободи од наметљивих молби.

     

     Ратни заробљеник Голвицер

     

     Код истог аутора налазимо покушај да објасни склоност према вотки, раширену у совјетској армији:

     У Источној Европи мајчица-вотка вековима обавља велики посао. Она греје људе када им је хладно, суши им сузе када су жалосни, заварава желуце када су гладни, и даје им ону кап среће која је сваком потребна у животу, и коју је тешко добити у полуцивилизованим земљама. У Источној Европи, вотка је позориште, филм, концерт и циркус, она замењује књиге за неписмене, од малодушних кукавица прави јунаке и представља ону утеху која води до заборава свих брига. Где на свету наћи другу такву мрву среће, и још тако јефтину?

     

     А. Орме

     

     Народ... ах да, чувени руски народ!.. Неколико година сам издавао плате у једном радном логору и био у додиру са Русима свих слојева. Има међу њима дивних људи, али је овде скоро немогуће остати беспрекорно частан човек. Стално сам бивао запрепашћен тиме што је под таквим притиском овај народ сачувао толико човечности у сваком погледу и толико природности. Код жена се то још више запажа него код мушкараца, код стараца, наравно, више него код омладине, код сељака више него код радника, али нема слоја у коме је не би било. То је чудесан народ, и он заслужује да га воле.

     Ратни заробљеник Голвицер

     

     На путу из руског заробљеништва кући у сећању немачког војника-свештеника искрсавају утисци последних година у руском заробљеништву.

     

     Рус може бити оштар, и тада не зна за меру. Па ипак је он у највећој мери добродушан и способан да подели последњи залогај хлеба. У тој поларности његовог карактера лежи загонетка Руса и његова нама несхватљива особеност, која се никако не може појмити. Тај народ је по природи здрав и целовит... научио сам се да ценим тај народ.

     

     Војни свештеник Франц

     

     Рускиње

     

     О високој моралности Рускиње може се написати посебно поглавље. Страни аутори су оставили драгоцени споменик у својим успоменама на Русију.

     

     Дубоки утисак на немачког доктора Ејриха оставили су неочекивани резултати прегледа: показало се да је 99 одсто девојака узраста од 8 до 35 година невино... Он мисли да би у граду Орјол немогуће било наћи девојке за јавну кућу.

     

     Гласови жена, поготово девојака заправо нису мелодични, премда су пријатни. У њима је скривена некаква снага и радост. Изгледа ти да чујеш како звони некаква дубока струна живота. Изгледа да конструктивне схематске промене у свету пролазе мимо тих природних сила, не дотичући их... Између осталог, причао је штапски лекар фон Гревениц да се приликом здравственог прегледа показало да је претежна већина девојака невина. То се такође види по физиономијама, али је тешко рећи може ли се прочитати на челу или у очима – то је сјај чистоће којом је окружено лице. Његова светлост нема у себи треперења делатне врлине, већ пре подсећа на одраз месечеве светлости. Међутим, управо зато и осећаш велику снагу те светлости.

     

     Писац Јунгер

     

     О женственим Рускињама (ако могу тако да се изразим) стекао сам утисак да оне својом посебном унутрашњом снагом држе под моралном контролом оне Русе који се могу сматрати варварима.

     

     Војни свештеник Франц

     

     Речи другог немачког војника завршавају тему моралности и врлине Рускиње:

     Шта нам је испричала пропаганда о Рускињи? И какву смо је затекли? Мислим да се тешко може наћи немачки војник који је био у Русији а није се научио да цени и поштује Рускињу.

     

     Војник Михелс

     

     Описујући деведесетогодишњу старицу која ниједном у животу није напустила своје село и зато није познавала свет изван села, немачки официр каже:

     Чак мислим да је она знатно срећнија од нас: она је пуна среће живота који протиче у непосредној близини природе; она је срећна неисцрпном снагом своје простоте.

     

     Мајор К. Кинер

     

     О простим, целовитим осећањима Руса налазимо у успоменама другог Немца.

     Причам са Аном, старијом кћерком – пише он. – Она још није удата. Зашто не напусти ту сиромашну земљу? – питам је и показујем фотографије из Немачке. Девојка показује на своју мајку и на сестре и објашњава да јој је најбоље међу ближњима. Чини ми се да ти људи имају само једну жељу: да воле једни друге и живе за своје ближње.

     

     Килер

     

     Једноставност, ум, таленат

     

     Немачки официри понекад не знају како да одговоре на проста питања обичних Руса. Генерал са својом свитом пролази поред руског заробљеника који напаса овце намењене за немачку кухињу.

     «Ето овца је глупа – почео је заробљеник да излаже своју мисао – али је мирна, а људи, господине? Зашто су људи толико немирни? Зашто убијају једни друге?!»... На његово последње питање нисмо могли да одговоримо. Његове речи су извирале из дубине душе једноставног Руса.

     

     Генерал Швепенбург

     

     Непосредност и једноставност Руса приморавају Немца да узвикне:

     Руси не одрастају. Они остају деца... Ако погледате на руску масу са тог становишта, онда ћете их и схватити, и штошта им опростити.

     

     Килер

     

     Блискошћу са хармоничном, чистом, али и суровом природом страни очевици покушавају да објасне и храброст, и издржљивост, и незахтевност Руса.

     

     Храброст Руса заснована је на њиховој незахтевности према животу, на њиховој органској вези са природом. А та им природа говори о лишавањима, борби и смрти, којима је човек подложан.

     

     Мајор К. Кинер

     

     Немци су често запажали изузетну вредноћу Руса, њихову способност за импровизацију, довитљивост, прилагодљивост, знатижељу према свему и поготово према знањима.

     

     Чисто физичка вредноћа совјетских радника и руских жена је изван сваке сумње.

     

     Генерал Швепенбург

     

     Посебно треба истаћи вештину импровизације код совјетских људи, ма чега да се лате.

     Генерал Фретер-Пико

     

     О довитљивости Руса и знатижељи према свему:

     

     Већина њих испољава знатно веће занимање за све него наши радници или сељаци; све њих одликује брзина опажања и практичан ум.

     

     Подофицир Гогоф

     

     Преиспитивање у школи стечених знања често представља препреку за Европљанина у његовом схватању «необразованог» Руса... За мене као учитеља било је запањујуће и благотворно откриће да човек без икакве школске спреме може да се сналази у најдубљим проблемима живота збиља философски, и да притом поседује таква знања на каквима му може позавидети некакав европски познат академик... Руси пре свега немају онај типично европски умор од проблема живота који ми често само уз напор превазилазимо. Њихова знатижеља не зна за границе... Образованост правих руских интелектуалаца ме подсећа на идеалне типове људи ренесансе, са њиховим универзалним знањима која немају ничега заједничког са «о свему помало».

     

     Швајцарац Јукер који је у Русији живео 16 година

     

     Други Немац из народа зачуђен је што млада Рускиња познаје домаћу и страну књижевност:

     Из разговора са 22-годишњом Рускињом која је завршила само народну школу, сазнао сам да познаје Гетеа и Шилера, а да и не говорим о томе да се добро сналази у домаћој књижевности. Када сам тим поводом изразио своје чуђење Др Хајнрику В. који је знао руски и боље разумео Русе, он је тачно запазио: «Разлика између немачког и руског народа је у томе што ми своје класике држимо у раскошним повезима у орманима за књиге и не читамо их, док Руси своје класике штампају на новинском папиру и издају у безобличним књигама, али их зато носе у народ и читају».

     

     Војни свештеник Франц

     

     О талентима способним да се испоље чак и у неповољној ситуацији сведочи опширан опис концерта у Пскову 25. јула 1942. године који даје немачки војник.

     

     Сео сам позади међу сеоске девојке у шареним цицаним хаљинама... Изашао је конферансје, прочитао дугачак програм, дао још дуже објашњење. Затим су двојица мушкараца, по један са сваке стране, развукли завесу, и пред публиком се појавила јако бедна декорација за оперу Корсакова. Један клавир је замењивао оркестар... Певале су углавном две певачице. Али, десило се нешто што ниједна европска опера није у стању. Обе певачице, пуначке и самоуверене, чак су и у трагичним моментима певале и глумиле с великом и јасном једноставнишћу... покрети и глас су се сливали у једно. Оне су подржавале и допуњавале једна другу; пред крај су певала чак и њихова лица, а о очима да и не говорим. Убоги амбијент, усамљени клавир, па ипак је постојала пуноћа утиска. Никакав блистави реквизит, никаква стотина инструмената не би могли допринети бољем утиску. После тога се појавио певач у пругастим панталонама, сомотском сакоу и у старомодном усправном оковратнику. Када је тако одевен с некаквом дирљивом беспомоћношћу изашао на средину позорнице и трипут се поклонио, у сали се међу официрима и војницима зачуо смех. Почео је да пева украјинску народну песму, и чим је одјекнуо његов мелодичан и моћан глас, сала је замрла. Неколико једноставних гестова пратило је песму, а очи певача су је чиниле видљивом. Током друге песме у сали се изненада угасило светло. У њој је владао само глас. У мраку је певао око сат времена. По завршетку једне песме руске сеоске девојке које су седеле иза мене, испред мене и крај мене, поскакале су и почеле да тапшу и трупкају ногама. Започела је гужва, пљескање је дуго потрајало, као да је мрачна позорница била обасјана свелошћу фантастичних, незамисливих предела. Ни реч нисам схватио, али сам све видео.

     

     Војник Матис

     

     Руси много певају. Кад је цича зима, после тешког рада, Рускиње одлазе кући с песмом.

     

     Аутор са заносом описује руску музику и игру. Прво су руски момци испробали своје балалајке, онда је један задао тон, и мелодија је кренула, скачући и прекидајући се... она је узбудила девојке, нису више могле да седе; изашла је једна, онда друга, наизменично избацујући шпицеве ципела у такту музике... Руске речи, друга мелодија. Опет је то ударање такта ногом и одједном... руке на кукове, круже, ударају потпетицама... Онда се узимају за руке... то је полка... играју кокетно, блиставих очију и са ритмом у крви. Врућина им је, лица су се зајапурила, мелодија јури... Онда, када се музичарима осладило, музика је узлетела у моћним променљивим ритмовима, дођавола, дођавола! Подови су подрхтавали, парови су се разилазили, поново састајали, опет ударали потпетицама, кружили, сукње су летеле, лица горела. Изгледало је да их је немогуће задржати, а музика је све бржа, такт још бешњи, незадрживији... и одједном се прекинуо. Девојке су се тешко дишући вратиле на клупу. О, немачки сељаци и прости народе! Укроћени народе! Ево погледајте шта је то игра... Одједном ми је постао разумљив свет, осећање живота отргнутог од свега, та срећа простих људи... Та свест о неизрецивој радости, руски Васкрс, почетак пролећа... О, благословени свете.

     

     Подофицир Гогоф

     

     О вери

     

     Очевици највише обраћају пажњу на народне песме које одражавају како историју народа тако и карактер.

     У правој руској народној песми, а не у сентименталним романсама одражава се читава руска «широка» природа с њеном нежношћу, дивљином, дубином, душевношћу, блискошћу природи, веселим хумором, бесконачним тражењем, жалошћу и блиставом радошћу, а такође с њиховом чежњом за лепим и добрим која никад не умире.

     

     Јукер

     

     Изразит пример таквог стања за нас представља сеоска учитељица коју је добро познавао немачки официр и која је изгледа одржавала сталну везу с оближњим партизанским одредом.

     Ија је причала са мном о руским иконама. Имена великих иконописаца овде су непозната. Они су своју вештину посветили побожној ствари и остали непознати. Све лично мора се повући пред захтевом светог. Фигуре на иконама су безобличне. Оне остављају утисак непознатости. Али оне и не треба да имају лепа тела. Телесно поред светог нема никакав значај. У тој би уметности било незамисливо да лепа жена буде модел за Богородицу, као код великих Италијана. Овде би то било светогрђе, јер то је људско тело. Ништа се не може знати, свему треба веровати. Ето у чему је тајна иконе. «Верујеш ли ти у икону?» Ија није одговорила. «Зашто је онда украшаваш?» Она би вероватно могла одговорити: «Не знам. Ја то понекад чиним. Постаје ми страшно кад то не чиним. А понекад просто пожелим да то чиним». Како мора да си раздвојена, неспокојна, Ија. Тежња према Богу и гнев против Њега у једном истом срцу. «Па у шта ти верујеш?»  «Ни у шта».  Она је то рекла са таквом тежином и дубином да сам стекао утисак да ти људи и своје неверовање схватају као веру. Отпали човек и даље у себи носи старо наслеђе смерности и вере.

     

     Мајор К. Кинер

     

     Русе је тешко поредити са другим народима. Мистицизам у Русу и даље поставља питање магловитом појму о Богу и остацима хришћанско-верског осећања.

     

     Генерал Швепенбург

     

     О омладини која тражи смисао живота, која се не задовољава схематским и мртвим материјализмом, налазимо и друга сведочанства. Вероватно је пут комсомолца (члана Савеза комунистичке омладине) који је доспео у концентрациони логор због ширења Јеванђеља, постао пут извесног дела руске омладине. У врло бездном материјалу који су објавили очевици на Западу, налазимо три потврде тога да су старија поколења у извесној мери пренела православну веру омладини и да су малобројни и, несумњиво, усамљени омладинци који су стекли веру, понекад спремни да је одважно бране, не плашећи се ни затвора, ни робије. Ево прилично подробног сведочења једне Немице која се вратила у отаџбину из логора у Воркути. Јако су ме запрепастиле целовите личности тих верујућих. То су биле сеоске девојке, интелектуалци различитих узраста, премда је највише било омладине. Они су најсклонији били Јеванђељу по Јовану. Знали су га напамет. Студенти су живели у великом пријатељству са њима, обећали су им да ће у будућој Русији бити потпуна слобода и у погледу вере.

     

     То да је многе међу руском омладином који су поверовали у Бога чекало хапшење и концентрациони логор, потврђују Немци који су се из Русије вратили већ после Другог светског рата. Они су у концентрационим логорима наилазили на верујуће и овако их описују:

     

     Завидели смо верујућима. Сматрали смо их срећницима. Верујуће је подржавала њихова дубока вера, помажући им да поднесу све тешкоће логорског живота. Нико их, на пример, није могао натерати да у недељу изађу на рад. У мензи се пре ручка обавезно моле... Они се моле током читавог слободног времена... Таквом вером се мораш усхићивати, не можеш јој не завидети... Сваки човек, ма он био Пољак, Немац, хришћанин или опет Јеврејин, када се обраћао за помоћ верујућем, увек ју је добијао. Верујући је делио последњи залогај хлеба...

     

     Вероватно да су у појединим случајевима верујући стицали поштовање и саосећање не само затвореника, већ и логорског руководства.

     

     У њиховој бригади је било неколико жена које су, будући да су биле дубоко религиозне, одбијале да раде на велике црквене празнике. Руководство и стражари су се помирили са тиме и нису их одавали.

     

     Као символ Русије из ратног доба може послужити следећи утисак немачког официра који је случајно ушао у спаљену цркву:

     Ми улазимо као туристи на неколико минута у цркву кроз отворена врата. На поду леже нагореле греде и камене крхотине. Од потреса или од пожара са зидова се осуо малтер. На зидовима су се појавиле боје, омалтерисане фреске које приказују свеце, и орнаменти. И усред рушевина, на нагорелим гредама стоје две сељанке и моле се.

     

     Мајор К. Кинер