Догађаји из последње две недеље -- велики маневри Тихоокеанске флоте у близини Камчатке и страдање јапанског брода ухваћеног у криволову у сукобу са граничарима код Кунашира -- опет су скренули пажњу Русије на Тихи океан. Воде које запљускују источне границе Русије одавно су постале арена сукоба интереса велесила. Спор о припадности Курилских острва, изузетно богати природни ресурси Охотског мора, приобалних вода Курила, Сахалина и Камчатке, трговачки путеви који повезују азијску и америчку обалу Тихог океана, атомско одвраћање, ширење система противракетне одбране САД и многи други чиниоци довели су до тога да је Тихи океан постао једна од кључних тачака светске политике у наредним десетлећима. Интересе Русије на тој бескрајној позорници брани Тихоокеанска флота.
Историја Тихоокеанске флоте
Историја Тихоокеанске флоте као формацијске јединице почиње тек крајем XIX века, али су руски морнари океан освојили знатно раније. Прва насеља на камчатском и охотском приобаљу у XVII-XVIII веку основали су козаци-истраживачи и морепловци. «Велика северна експедиција» Беринга и друге пловидбе у XVIII веку дали су Русији и свету тачну картографију северног дела Тихог океана. Тада почиње и освајање биолошких ресурса региона -- морских животиња, китова, риба. Далеки Исток није имао тесне везе са Русијом, а приморска покрајина јој чак није ни припадала -- савремена граница дуж Амура и Усурија успостављена је тек 1860. године.
У исто време, 20. јуна 1860. године, на обали увале Златни Рог основан је град и лука Владивосток -- будућа престоница руског Приморја. Ратни бродови базирани у граду одмах постају активан инструмент руске политике у региону. У Сан-Франциско из Владивостока 1863. године креће ескадра од шест бродова под командом контраадмирала Попова. Истовремено приспеће Балтичке ескадре контраадмирала Лесовског у Њујорк постаје уверљив аргумент у подршци Северним државама током грађанског рата у САД. Руски бродови на Тихом и Атлантском океану постају један од најважнијих чинилаца у спречавању мешања Енглеске у грађански рат на страни Југа.
Владивосток 1871. године постаје званична престоница Приморја и флоте, када је у њега из Николајевска-на-Амуру пренета резиденција губернатора и главна база Сибирске ратне флотиле. Редован саобраћај између Одесе и Владивостока успоставља се 1880. године. Пут кроз два океана тада је трајао 46 дана. Град и базу флоте са средишњом Русијом коначно повезује транссибирска железница која почиње да саобраћа 1903. године.
Крајем XIX века запад Тихог океана постаје арена супарништва између Русије и Јапана. Захладнели су некада пријатељски односи између двеју земаља, када је тихоокеанска ескадра зимовала у Нагасакију који се не леди. Јачање Русије у Приморју и Манџурији представљало је удар на растуће интересе Јапана. Рат 1904-1905. године који је Јапан водио с енглеским зајмовима и бродовима изграђеним у Енглеској, Русија је изгубила услед низа разлога, од којих је главни некомпетентност виших официра и удаљеност позорнице ратних дејстава од водећих индустријских региона земље. Руска флота је у водама Далеког Истока претрпела највећи пораз у својој историји -- у Цусимској бици. Тај рат се памти и по бесмртним подвизима крстарице «Варјаг», разарача «Проматрајући», оклопњаче обалске одбране «Адмирал Ушаков» -- потопљених у борбама против вишеструко надмоћнијег противника.
После пораза у руско-јапанском рату, поморске снаге Русије на Далеком Истоку су знатно ограничене. Тихоокеанска флота се опет претвара у Сибирску флотилу намењену за обалску одбрану. Обнова поморских снага у Приморју почиње тек после револуције и грађанског рата, 30-их година. Поморске снаге Далеког Истока стичу статус флоте 11. јануара 1935. године. Командант флоте I ранга Михаил Викторов постаје први командант совјетске Тихоокеанске флоте.
Снаге Тихоокеанске флоте су током 30-их година учествовале у локалним сукобима -- авијација флоте је водила ваздушне битке с јапанским авионима током борби код језера Хасан и на реци Халхин-Гол. У Великом Отаџбинском рату флота није учествовала, али је део подморница и разарача Тихоокеанске флоте прешао на Север где је учествовао у биткама. Главни задатак флоте била је одбрана поморских граница и далекоисточних комуникација СССР у случају рата с Јапаном. Тихоокеанска флота и Амурска флотила су у лето 1945. године активно учествовале у борбеним дејствима против Јапана. Бродови флоте су искрцавали десанте на јужни Сахалин и Курилска острва.
Тихоокеанска флота је током првих послератних година наставила да извршава одбрамбене задатке -- СССР је у поморској моћи знатно заостајао за својим противницима у Хладном рату. Могућности флоте су порасле када су се у њеном саставу појавиле у том тренутку најновије лаке крстарице пројекта 68бис, разарачи пројекта 30бис и 56, дизел-подморнице пројекта 611 и 613 -- нове борбене јединице омогућиле су флоти да се «отргне од обале» и избије на океан.
Систем базирања је доживео знатне промене пошто су се у саставу флоте појавиле атомске подморнице. Бродови на атомски погон, којима је за извршавање борбених задатака био потребан слободан излазак у оперативни простор, без ограничавања тесним мореузима, добили су базу у Петропавловску-Камчатском. Тихоокеанска флота СССР је од средине 60-их до краја 80-их година решавала различите задатке. Најважнији међу њима су били: борбено дежурство ракетних подводних крстарица стратешке намене спремних за наношење атомског удара, праћење ударних групација са носачима авиона и подморницама «вероватног противника», и обезбеђивање совјетског присуства у Индијском океану где је служила 8. оперативна ескадра РМ СССР. Сем тога, располажући најмоћнијом групацијом поморске пешадије међу совјетским флотама, Тихоокеанска флота је требало да у случају потребе обезбеди искрцавање совјетских јединица на јапанска острва.
Флота данас
Тихоокеанска флота је као и остале флоте СССР претрпела озбиљне губитке у постсовјетско доба. Нема више сталног присуства у Индијском океану. Флота је напустила и базу Камрањ у Вијетнаму. Бројност бродова у флоти је неколико пута смањена.
Надводни бродови 1. и 2. ранга су и даље базирани у Владивостоку. Командни брод Тихоокеанске флоте је ракетна крстарица пројекта 1164 «Варјаг». У саставу флоте је и тешка атомска ракетна крстарица «Адмирал Лазарев», али је конзервисана.
Велике надводне бродове Тихоокеанске флоте већином чине велики противподморнички бродови и разарачи. Флота располаже са четири велика противподморничка брода пројекта 1155 -- «Адмирал Трибуц», «Маршал Шапошњиков», «Адмирал Виноградов», «Адмирал Пантелејев». Те борбене јединице се врло активно користе, често представљајући руску заставу у удаљеним походима.
У саставу Тихоокеанске флоте су и четири разарача пројекта 956 -- «Борбени», «Бурни», «Брзи», «Неустрашиви». На жалост, због велике истрошености котлова и турбина енергетских постројења харковске производње, ти брзи и тешко наоружани ратни бродови нису у борбеном стању.
Фактички, флота сада располаже једном јединицом већих надводних бродова коју чине ракетна крстарица и четири велика противподморничка брода. Та јединица поседује моћну ПВО и одличне ударне могућности (крстарица «Варјаг» носи 16 тешких надзвучних противбродских ракета «Вулкан» домета до 700 километара, од којих свака може уништити брод класе «крстарица» и нанети критична оштећења носачу авиона). Противподморнички ракетни комплекси великих противподморничких бродова такође пружају велике могућности, али је на тако развученом војишту једна јединица просто недовољна. Да би флота била способна за извршавање својих задатака, од животне је важности да се врате у строј «Адмирал Лазарев» и четири разарача, што ће омогућити да се образују две ударно-противподморничке јединице.
«Москито-флота» (лаке поморске снаге) на Тихом океану представљају четири мала ракетна брода пројекта 12341 и тринаест ракетних чамаца 12411. Обједињени су у три дивизиона ракетних чамаца намењених за вођење борбених дејстава у Јапанском мору и тесним мореузима Сахалина и Курила. Одбрану воденог рејона без флоте држи осам малих противподморничких бродова пројекта 1124М и 10 миноловаца. Поморска пешадија Тихоокеанске флоте располаже са пет великих десантних бродова.
Главну ударну моћ Русије на Тихом океану чини флота подморница. У саставу ТОФ су заступљене све класе атомских подморница. Флота располаже са четири ракетне подводне крстарице стратешке намене пројекта 667БДР -- К-506 «Зеленоград», К-211 «Петропавловск-Камчатски», К-223 «Подољск», К-433 «Свети Георгије Победоносац». Свака ракетна подводна крстарица стратешке (РПКСН) намене носи 16 интерконтиненталних балистичких ракета са раздвојивим бојевим главама. Рејон борбене службе РПКСН Тихоокеанске флоте налази се у Охотском мору.
Снаге ТОФ за борбу против носача авиона чини пет атомских подводних крстарица пројекта 949А: К-132 «Иркутск», К-119 «Вороњеж», К-442 «Чељабинск», К-186 «Омск», К-150 «Томск». Те подморнице су истог типа као и АПРК «Курск», која је потонула 2001. године у Северној флоти, намењене су за борбу са великим надводним бродовима противника, и свака носи по 24 тешке противбродске ракете «Гранит».
Групација вишенаменских подморница на Тихом океану састоји се из шест подморница пројекта 971. К-263 «Барнаул», К-322 «Ластавица», К-391 «Братск», К-331 «Магадан», К-419 «Кузбас» и К-295 «Самара» спадају међу најсавременије вишенаменске подморнице руске флоте. Тачних података о стању групације нема, али према разним подацима, у сваком тренутку на море може испловити од три до пет подморница пројекта 971. Те су подморнице пре свега намењене за лов на атомске подморнице РМ САД наоружане ракетама, које су на борбеном дежурству у источном делу Тихог океана.
Флота располаже и са пет дизел-подморница пројекта 871. Те су подморнице базиране како у Владивостоку тако и у Петропавловску-Камчатском, и намењене су пре свега за одбрану мореуза који воде у Охотско море од продора подморница јапанске и америчке флоте.
На Далеком Истоку се налази и прилично јака групација обалске авијације у коју улазе и надзвучни Ту-22М3 наоружани ракетама. Сем тога, на аеродрому Воздвиженка у Приморју су базирани Ту-22М3 стратешке авијације РВ Русије, такође већином опремљени за дејство на морске циљеве.
У целини, садашње стање Тихоокеанске флоте не може се назвати сјајним. Постојеће снаге су очито недовољне за пуновредну контролу војишта, а о обезбеђивању превласти на мору да и не говоримо. Групација флоте у Јапанском мору по броју бродова знатно заостаје за поморским снагама самоодбране Јапана, у чијем саставу су савремени разарачи класе AEGIS. Подводне снаге флоте су такође недовољне. Флота не може да обезбеди истовремено присуство у низу неопходних тачака. На Далеком Истоку се налази прилично велика групација бродова поморских снага пограничне војске, али су њихове могућности ограничене на стражарску службу у рејону острва Сахалина и Курилских острва.
Шансе унеколико изједначава постојање на Далеком Истоку солидне групације надзвучних авиона са ракетама далеког домета, али да би флота могла да извршава своје задатке у потребном обиму, неопходни су знатни трошкови за ремонт бродова који нису у борбеном стању, као и увођење у строј нових. Иначе ће у случају мање-више озбиљног војног сукоба ракетна крстарица «Варјаг» морати да понови подвиг легендарног претходника.
