Александар Васиљевич Суворов, генералисимус (1730--1800). А. Суворов је чувена личност руске војне историје. Израчунато је да је учествовао у 60 окршаја и битака и све их добио. Следбеник и ученик П. Румјанцева, васпитао је плејаду војсковођа међу којима су били М. Кутузов, П. Багратион, М. Платов, М. Милорадовић. На Суворовљевим идејама васпитани су Д. Миљутин, М. Драгомиров, М. Скобељев, А. Брусилов и други познати руски војсковође. И само Суворовљево име заувек је постало символ јунаштва и славе руског оружја.
Александар Суворов, син генерал-аншефа Василија Ивановича Суворова, носиоца ордена светог Александра Невског, у 13. години је уписан као војник у гардијски Семјоновски пук дворске гарде, школовао се у Копненом кадетском корпусу, али је његову жеђ за знањем највише задовољавао отац. Надарени дечко је жудно упијао градиво из војне историје, инжињерије и артиљерије, калио свој од природе слабашан организам. Суворов је полако напредовао, унапређиван за примерну службу. Служио је у нижим чиновима, и тек 1754. г. постао официр и био упућен у Ингермандлански пешадијски пук.
Прво борбено искуство Суворов је стекао у Седмогодишњем рату 1756--1763. г., учествовао је у Цорндорфској бици (1758), у чувеном окршају код Кунерсдорфа (1759), и када је главнокомандујући Салтиков после успеха у окршају одлучио да се повуче, рекао: «Ја бих кренуо право на Берлин». У саставу Тотлебеновог одреда је 1760. г. учествовао у заузимању Берлина, под заповедништвом П. Румјанцева је освајао тврђаву Колберг.
Александар Суворов је 1762. г. произведен у пуковника и постављен за команданта Астраханског пешадијског пука у Новој Ладоги, а од 1762. г. је командант Суздаљског пешадијског пука. Током 6 година командовања тим пуком развио је сопствени систем васпитања и обуке јединица, заснован на појачаној борбеној припреми, поштовању према војнику и слогану: «Одокативост, брзина, навала». Већ у то време је испољавао своју особену индивидуалност, сједињавајући памет са настраношћу, строгоћу ратног команданта с тесним општењем са потчињенима, скромност у свакодневном животу с високом образованошћу.
У Пољској је дејствовао против конфедерата-побуњеника током 1768--1772. г. на челу Суздаљског пута, а потом бригаде. Крочивши на територију Пољске, Суворов је свој задатак видео у томе да допринесе престанку побуне против законитог краља Пољске, и самим тим у успостављању мира на пољској земљи. Пољаке је сматрао браћом Руса и најстроже је пазио да се месни житељи поштују. Својим дејствима је обезбедио мир на знатној територији Пољске. Суворов је током борбе против конфедерата добио чин генерал-мајора и свој први ратни орден – светог Георгија (Ђорђа), и то не 4. степена, како је по правилу требало, већ одмах 3. степена.
По повратку у Русију, горео је од жеље да учествује у рату са Турском, али га је Катарина II упутила на руско-шведску границу у Финској да тамо проучи војно-политичку ситуацију и стање одбране. Најзад је 1773. г. прекомандован у 1. армију П. Румјанцева која је дејствовала на Дунаву. У мају-јуну је с одредом изводио борбене упаде, а током једног од њих упркос забрани команданта јуришом заузео Туртукај. Румјанцев је хтео да младог генерала казни због самовоље, али му је Катарина II написала: «Победницима се не суди» -- и наградила Суворова орденом светог Георгија 2. степена.
У септембру 1773. г. Суворов је командовао одбраном Гирсова и одбацио турске јединице од града. У јуну 1774. г. је заједно са генералом М. Каменским код Козлуџе поразио турски корпус од 40.000 војника; ту су се двојица генерала усклађено борила, премда се нису волела. Кучук-Кајнарџијским миром су 10. јула потврђени успеси руске армије у рату. Тим поводом је Александар Суворов награђен златним мачем украшеним брилијантима.
Суворов је у августу 1774. г. по Катарининој наредби упућен да учествује у гушењу Пугачовљеве побуне, али су јединице генерал-аншефа П. Пањина пре његовог доласка разбиле главнину снага устаника, те је имао само да одведе заробљеног Пугачова у Симбирск, где га је предао Пањину.
Суворов је у раздобљу од 1774. до 1786. г. командовао дивизијама и корпусима на југу Русије, доприносећи делатности грофа Потемкина на војном утврђивању новостечених територија. Руководио је изградњом Кубанске утврђене линије и јачањем одбране Крима, а 1778. г. је спречио искрцавање турског десанта у Ахтијарском (Одеском) заливу. Награђен је орденима светог Александра Невског (1779), светог Владимира 1. степена (1783), а 1786. г. је унапређен у чин генерал-аншефа.
У рат са Турском 1787--1791. године, у коме је свима испољио своју генијалност војсковође, Суворов је ушао када му је било 56 година – малтене у поодмаклим годинама. Али, задржавши ратничку страственост и храброст, придодао им је нарастајућу мудрост војсковође. Александар Васиљевич је почетком рата командовао корпусом од 30.000 војника који је бранио обалу у рејону Херсон--Кинбурн. Успело му је да уништи велики десант турске флоте на Кинбурнској коси и да омете војни план противника. Потемкин је Катарини II, залажући се да се јунак Кинбурна награди највишим орденом -- светог Андреја Првозваног, писао: «Суворов у шездесетој години служи ватрено као двадесетпетогодишњак». Упоредио га је са другим генералима: «И колико је таквих који ни вере, ни верности немају! И колико је таквих који ни служења, ни храбрости немају. Ако се орденом награди достојан -- то је част за орден. Почињем од себе -- дајте му мој...» Орден је, наравно, добио.
Суворов је 1788. г. у саставу Јекатеринославске армије Потемкина учествовао у опсади Очакова. Заузимање Очакова се одуговлачило, и иронишући поводом «опсаде Троје» Александар Васиљевич се вајкао на тромост команданта, расправљао са њиме. У једном од јуриша на град Суворов је рањен и на неколико месеци избачен из строја. На позорницу рата се вратио 1789. г. где је Потемкин већ командовао уједињеном армијом, и стао на чело корпуса под командом Н. Репнина који је дејствовао у Молдавији и Бесарабији. Код Фокшана је 21. јула, уз учешће савезника-Аустријанаца, задао смртни ударац турском корпусу Осман-паше. На реци Римник је 11. септембра, на челу руско-аустријске армије до ногу потукао турску армију, четири пута бројнију од Суворовљеве. Руско-аустријске јединице су ту наступале у две колоне: прву је водио руски генерал-аншеф, а другу -- аустријски принц Кобург. Александар Васиљевич је захтевао од јединица: «Постројивши се за битку, за трен ока прешавши Римну, идите храбро, нападајте све логоре варвара на које наиђете. Један за другим. До краја... Брзина, трпљење, строј, храброст, снажна потера надалеко». Суворов је за победу код Римника удостојен ордена светог Георгија 1. степена и титуле грофа Римникског. У свим својим потоњим ратним походима носиће око врата крст од белог емајла – омиљеног римникског Георгија.
У новембру 1790. г. Суворов добија налог од Потемкина: «Измаил остаје гнездо непријатеља, и премда је саобраћај прекинут употребом флотиле, свеједно нам везује руке за даља прегнућа. Уздам се у Бога и вашу храброст. Похитај, мој најмилостивији друже!» Стигавши под Измаил који је имао гарнизон од 35.000 војника и утврђења која су изградили француски инжењери, Суворов је успео да за две недеље припреми јуриш, и 11. децембра је та грозна турска тврђава пала, не одолевши јунаштву руских војника и официра. Верујући у одважност генерал-мајора М.. Кутузова, Суворов га је још пре освајања тврђаве именовао за команданта Измаила. Заузимање Измаила, који је Суворова прославио далеко изван граница Русије, представља изванредан пример убрзаног јуриша на тврђаву, комбинованих дејстава копнених јединица и речне флотиле. Катарина је наложила да се у част те војсковођине победе искује златна медаља са Суворовљевим профилом, а сем тога, удостојен је почасног звања пуковника Преображенског пука дворске гарде. И дан-данас историчари се споре зашто Суворов није за Измаил добио чин фелдмаршала, а већина њих сматра да Потемкин није хтео да свог најбољег генерала уздиже на висину главног јунака рата, остављајући ту част за себе. Уосталом, смрт пресветлог кнеза Таврическог октобра 1790. г. јако је ражалостила Суворова који се с дубоким поштовањем односио према државничким способностима Потемкина.
По завршетку рата са Турском, Александар Васиљевич је командовао разним јединицама у Финској и на југу Русије, руководио изградњом пограничних утврђења. Августа 1794. г. послат је у Пољску да смири устанак под руководством Тадеуша Кошћушка. Царица је говорила: «Шаљем у Пољску двоструку силу -- армију и Суворова». Њене наде су се оправдале: Суворов је устаницима нанео низ пораза, на јуриш је освојио предграђе Варшаве -- Праг и заузео престоницу. Дејствовао је одлучно, али је пазио на то да се према мирним житељима уљудно поступа. Катарина му је доделила чин генерал-фелдмаршала.
Гроф Римникски је 1796. г. именован за команданта 80.000 војника у јужним и југозападним губернијама. У Туљчину је завршио своју «Науку о побеђивању» у којој је уопштио дугогодишње искуство обуке војске. Правила које је руској армији наметао Павел I изазвала су оштру критику Суворова, после чега је уследила немилост и оставка у фебруару 1797. г. Две године је живео под тајном присмотром на свом имању Кончанскоје Новгородске губерније.
Павел је приликом образовања Друге антифранцуске коалиције на усрдну молбу савезника у фебруару 1799. г. именовао Суворова за главнокомандујућег руске војске упућене у Италију; фелдмаршалу су потчињене и аустријске јединице. Дејствујући умешно и одлучно, Суворов је више пута поразио француске и ослободио од њих читаву Северну Италију. Због независне политике Аустрије која је у Италији имала сопствене интересе, Суворов је принуђен да прихвати план покрета у Швајцарску. У изузетно тешким условима завејаних Алпа, опкољене троструко надмоћнијим непријатељским снагама, јединице руског војсковође су под борбом прешле Алпе, овенчавши се вечном славом. «Побеђујући свугде и читавог вашег живота непријатеље Отаџбине -- писао је Суворову Павел I -- још вам је недостајала једна врста славе: да савладате саму природу; али сте ви и њу победили». Ускоро је руски цар, незадовољан политиком савезника, повукао своју војску у Русију. Суворов је награђен титулом кнеза Италијског и звањем генералисимуса. Предвиђајући да Француска неће одустати од освајачких похода, генералисимус је говорио: «Тукао сам Французе, али их нисам дотукао. Париз је мој циљ. Тешко Европи!»
Походи из 1799. г. скрхали су снагу 70-годишњем војсковођи. У априлу 1800. г. се болестан вратио у Петербург где је ускоро и преминуо. Његови посмртни остаци се налазе у Александро-Невској лаври. На надгробној плочи је урезан кратак натпис: «Овде лежи Суворов».
Вештина Суворова као војсковође заснивала се на стратегији активних и одлучних офанзивних дејстава. Изузетно успешно је користио груписање снага и средстава на најважнијим правцима, уништавање противника један по један, комбиновање фронталних удара са заобилажењем. Посебну његову заслугу представља усавршавање тактике колона и стрељачког строја -- начина вођења боја који је већина армија знатно касније увела. Био је непријатељ муштрања, тежио је да војнике навикне да дејствују с иницијативом и смело, да у њима пробуди осећања националне самосвести и љубави према Домовини.
Велики Суворов никад није свечано већ стреловито корачао, није јахао већ галопирао; није волео дворце а велможе поготово, упућивао им пецкаве шале, због чега је често падао у немилост; био је војнички издржљив и по цичи зими ишао у лаком шињелу; делио је са потчињенима све потешкоће живота у походу, јео војнички шчи (врста чорбе) и кашу; учио је војску «како да иде, где да напада, тера и бије».
Александар Васиљевич је читав свој живот посветио служењу Русији, говорећи: «Сваки поштен човек има честито име; али сам ја своје честито име уложио у славу моје Отаџбине, и сва моја дела била су усмерена на њену добробит».
Александар Васиљевич Суворов је био дубоко верујући православни хришћанин и побожан човек.
Као и Румјанцев, Суворов није имао среће у породичном животу. Касно се оженио, у 43. години, кнегињицом В.И. Прозоровском. Ухвативши је у прељуби, 1779. г. је покренуо бракоразводну парницу, па одустао, а после 1784. г. прекинуо односе са женом. Од ње је имао кћерку Наталију (вољену «Суворочку») и сина Аркадија који је у чину генерала трагично погинуо, удавивши се у реци Римник.
Извор: Ковалевски Н.Ф. Историја Руске државе. Животописи чувених војсковођа XVIII -- почетка ХХ века. М. 1977. г.
