У лето 1876. године је буквално читаво руско друштво било узбуђено. Чинило се да се остварују надања која су гајили не само словенофили, већ су дубоко продрла и међу прост руски народ: Турска се империја распада, Јужни Словени устају у борбу за своју слободу.
Историчари су касније то раздобље назвали Источна криза: снажан националноослободилачки покрет захватио је све словенске провинције Турске империје. Срби у Босни и Херцеговини подигли су устанак 1875. године, априла 1876. године букнуо је устанак у покореној Бугарској -- највећи у читавој историји те земље. Турци га зверски угушили. Вести о «бугарским ужасима» муњевито су се пронеле читавом Европом, свугде изазвавши велико негодовање због поступака Турака. То се нарочито осећало у Русији -- саосећање са «братушкама» и жеља да се помогне Србима и Бугарима били су свеопшти.
И најзад, нова вест је сваког узрујала: 30. јуна 1876. године две малене кнежевине, Србија и Црна Гора, одлучиле су да устану у заштиту балканских Словена и објавиле рат моћној, премда устанцима и немирима ослабљеној Турској империји.
Окосницу те словенске коалиције чинила је, свакако, територијално већа и јача Србија. Какав је само ентузијазам захватио руско друштво када се сазнало да је на чело српске војске дошао пензионисани руски генерал Михаил Григорјевич Черњајев, познат по својим победама у Средњој Азији.
Черњајев је, несумњиво, био способан војсковођа. Једино је огромно частољубље кварило његов карактер, понекад га приморавајући на поступке због којих је касније свакако жалио. Суштина тог човека се може у неколико речи изразити: генерал -- ратоборан и у немилости. Каријеру је направио на бојном пољу: у Кримском рату где се борио прво на Дунаву, затим код Севастопоља, а шест месеци је провео на Малаховом кургану. Учествовао је у Кавкаском рату, а после његовог завршетка је по сопственој жељи послат у Средњу Азију. Черњајев се у читавој Русији прославио походима из 1864-1865. године када је на челу омањег одреда кренуо у дубину Кокандског ханата и у тродневном боју 15-17. јуна 1865. године покорио један од највећих градова Средње Азије -- Ташкент.
Тамо је, код Ташкента, Черњајев на располагању имао одред од 1.951. бораца и 12 топова, а предстојало му је да на јуриш заузме огроман град (50.000 становника, гарнизон од 20.000 бораца и 63 топа на зидинама). Па ипак се Черњајев, верујући у своје војнике, одлучио на јуриш, и успех није изостао. У тој борби су се сасвим испољили основни квалитети Черњајева-војсковође: његова одлучност и висока иницијативност.
Та победа је генералу донела орден Георгија (Св. Ђорђа) 3. степена, звање првог губернатора освојене Туркестанске области и... оштро неодобравање како непосредних претпостављених тако и владе у Петербургу. Ради се о томе да се Черњајев решио да јуриша на Ташкент фактички без одобрења владе која се прибојавала спољнополитичких компликација. На крају крајева, влада је морала да призна његова освајања; штавише, преузела је и наставила политику Черњајева -- политику брзог и одлучног напредовања у дубину Средње Азије. Али, генералу нису опростили његову независност и самовољу. Није прошло ни годину дана од заузимања Ташкента, а он је у марту 1866. године безначајним поводом одстрањен од командовања и пензионисан.
То је био изузетно тежак ударац. Читавих десет година дар војсковође и његов одлучан, делатан карактер нису налазили праву примену. Черњајевљево частољубље је било рањено тиме што су његове заслуге слабо ценили, и то га је навело да пређе у опозицију војном министру Д.А. Миљутину чије је војне реформе са конзервативних позиција критиковао. Током свог изнуђеног мировања, Черњајев се тесно повезао са словенофилима: И.С. Аксаковом, браћом Кирејев и другима. Страсно се занео идејама ослобађања и обједињавања Словена у читавом свету, делатно је сарађивао са Словенским комитетима осниваним у Москви, Петербургу и другим градовима Русије, чак је издавао сопствени лист «Руски свет». Немилост у коју је генерал запао је, ништа мање од војне славе, доприносила порасту његове популарности у одређеним слојевима друштва. Тако да одлазак Черњајева у Србију, који је изазвао велику буку у руском друштву, за њега није представљао случајан корак, већ је закономерно проистекао из читавог његовог претходног живота. У позиву да стане на чело активне војске видео је за себе шансу да се поново врати свом позиву.
Кад је Српски рат почео, руско друштво је с ентузијазмом ишчекивало вести с бојног поља. Сви су се одмах надали успесима. Али, то се није десило.
Када се претресу оновремени догађаји, јасно се види да је Србија била исувише слаба да би у том рату победила. У суштини, рат је већ био изгубљен истог тренутка када је одјекнуо први пуцањ.
Турска је десетинама пута надмашивала Србију по територији, становништву, имала је јаку редовну војску и велике војне резерве -- уопште, све предности су биле на њеној страни. Србија је једино имала шансу да изведе изненадан удар, брзо освоји главну турску пограничну тврђаву Ниш која је затварала пут на Софију, и да затим одмах крене у дубину Бугарске, покушавајући да тамо поново подигне устанак.
Управо тај план је и предложио Черњајев. То је био најбољи од свих могућих планова, и могао се остварити да је Черњајев под командом имао прекаљене туркестанске ветеране.
Међутим, српска војска је, како је тачно рекао учесник тог рата, добровољац штабс-капетан (чин у ондашњој руској војсци) Гејсман, била «импровизована у пуном смислу те речи». У суштини, то је била чисто милицијска војска са свим недостацима који су њој својствени. Ствар је у томе што су читаву редовну, добро обучену стајаћу војску сачињавала 2 батаљона пешадије, 2 ескадрона коњице и неколико артиљеријских батерија. Када је крајем 60-их година XIX века запретила озбиљна опасност од рата са Турском, одлучено је да се нагло повећа бројност војске, донет је закон по коме се у време рата стварала «народна војска» (по батаљон од сваке општине), укупно 36 пешадијских бригада. То је већ достизало око 130.000 војника -- врло упечатљива сила. Али, њу је још требало и обучити и наоружати. Претпостављало се да ће сви војни обвезници бити сваке године позивани на једномесечну војну обуку. Међутим, земља је била сиромашна, стално је мањкао новац за ту меру, тако да будући војници заправо никакву обуку нису ни прошли. Уз то, у војсци није било довољно савременог наоружања, преко половине бораца је добило застареле пушке из доба Кримског рата (1853-56).
Али највећу невољу је представљало то што у земљи скоро да уопште није било обучених официрских и подофицирских кадрова. Према документима из српских архива, 1874. године, две године пре почетка рата, у читавој српској војсци је било свега 317 официра! Обично је на батаљон «народне војске» именован један нижи официр коме је придодато неколико ислужених војника редовне војске. И то је све! Остали командири, «народне старешине», тј. народни командири, како су их звали, бирани су међу људима из истог села и нису били ништа боље обучени од својих потчињених.
Черњајев је, дошавши на чело армије, покушао да побољша стање са кадровима. Обратио се руским официрима који су саосећали са словенском ствари и позвао их да напусте службу и дођу код њега у армију. У Србију је кренула бујица руских добровољаца. Ентузијазам је био огроман. За кратко време је све што је «српско» у Петербургу постало изузетно популарно...
Током читавог рата у Србију је приспело око 4.000 руских добровољаца, од тога 200 официра. Већина њих се часно и храбро борила за Србе, али је било и пустолова, и злосрећника, и просто случајних људи који су се «прославили» само својим пијаним изгредима по београдским кафанама. Било је и оних који су кренули у нади да се истакну, пошто се српски војни орден Таковски крст у то доба у петербуршким салонима котирао исто као и Георгијевски крст. Али, најбољи међу добровољцима су осветлали образ Руса на бојном пољу: око 1.000 ратника је погинуло или било рањено у биткама. Најпознатији су били мајор Кирејев који је погинуо у борби код села Раковице, и пуковник Рајевски, унук чувеног јунака из 1812. године, убијен у окршају код Горњег Адровца. Руски добровољци нису могли да битно промене стање. Необучена, лоше организована и слабо наоружана српска војска још је и могла да храбро брани своју земљу, али уопште није била способна за брзо, одлучно напредовање, и лако је подлегала паници. Све у свему, војска се никако није могла употребити за онај задатак који јој је био постављен.
Поставља се питање: зашто је тај рат уопште започет? Мислим да српски кнез Милан Обреновић и његова влада просто нису добро проценили своје снаге.
Униформа српске војске. 1876. г.
Србија се већ тада носила мишљу о Балканском савезу -- савезу против заједничког непријатеља (Турске) -- свих малих држава полуострва: Србије, Црне Горе, Грчке, Румуније, као и бугарских устаника. Та идеја је дала сјајне резултате 35 година касније, 1912. године. Али је 1876. године још било исувише рано за одмеравање снага: нико се осим Црне Горе није решио да иступи и Србија је у суштини остала сама. Није се оправдала ни нада у устанак у Бугарској: бугарски устаници су били обеснажени априлским борбама и нису били способни за нови устанак. Кнез Милан се уздао и у помоћ Русије. Али, цар Александар II није могао дозволити да против своје воље буде увучен у рат. Руска армија се налазила у стању реорганизације. Русија је могла да Србији пружи само дипломатску помоћ, али никако војну подршку.
Замишљена широка офанзива није остварена. Већ после првих битака Черњајев се уверио у све недостатке своје војске и обуставио је напредовање -- није могао да иде у сусрет неминовној катастрофи. Али, на тај начин су Срби изгубили своје последње предности. Турци су стекли могућност да прикупе надмоћне снаге и сами су прешли у офанзиву. Стање је у суштини постало безнадежно, рат је губио сваки смисао. Али, он је већ био започет и хтео-не хтео морало се бранити.
Постепено су сва борбена дејства усредсређена око српске пограничне тврђаве Алексинац. Тврђава је стајала насупрот турској тврђави Ниш и такође затварала изузетно важан стратешки правац -- долину Мораве, пут ка срцу Србије, Београду. Зато не чуди што је турски главнокомандујући Абдул Керим-паша усредсредио главнину својих снага управо ту. Офанзива Турака на Алексинац почела је 18. августа. Током пет дана, од 18. до 22. августа, вођене су упорне, крваве борбе на обе обале Мораве. Притом је река турску војску делила отприлике попола: на левој обали Мораве је дејствовао корпус Али Саиб-паше, а на десној -- корпус Ахмед Ејуб-паше (дуж главног пута Ниш-Алексинац-Београд). Без обзира на то, Черњајев је ипак очекивао главни напад на десној обали, на положају испред Алексинца, и тамо држао две трећине своје војске. Испоставило се да није погрешио: турски главнокомандујући Керим-паша је 22. августа закључио да је припрема за одлучно напредовање завршена и наредио да се сутрадан изведе главни удар на Алексинац.
Алексинац је имао снажан систем утврђења: главни одбрамбени положај је ишао планинским гребеном испред града и био ојачан са седам шанчева и неколико батерија. Притом се средиште српског положаја, где су били најпогоднији прилази за напад -- преко Рујевачког платоа, могло подржавати унакрсном артиљеријском ватром с левог и десног крила. Ипак је Черњајев, обилазећи положај пред битку, запазио неке превиде: између осталог, није био утврђен мали манастир Шуматовац на Рујевачком платоу. Черњајев је одмах наредио да се Шуматовац утврди: да се дуж његових зидина наспе земљани насип и ископа ров, самим тим га претворивши у моћан шанац. Један од најбољих официра српске војске – инжењеријски капетан Живан Протић добио је наредбу да заузме тај шанац са три чете Лешњичког батаљона Јеврема Марковића и 6 топова.
Турска пешадија је после двочасовне артиљеријске припреме 23. автуста у 8 сати ујутру кренула у напад. Напала је Рујевац, али је претрпела тешке губитке од српске ватре. Ејуб-паша је закључио да неће постићи успех на широком фронту и да напоре треба усредсредити на једну кључну тачку. Зато је читаву дивизију Фазли-паше упутио на Шуматовац. До тог тренутка је дивизија Фазли-паше већ потиснула српску пешадију код Пруговца и заузимала погодан положај за напад: могла је да напредује на шанац како спреда тако и с десног крила. Ближио се врхунац окршаја: на Рујевачком платоу се у том тренутку борило 20 српских батаљона против 42 турска батаљона и 30 ескадрона.
У то време је Черњајев заједно са својим штабом вршио обилазак српског положаја. Приближивши се Шуматовцу, на први поглед је схватио колико је тај положај важан и колико је озбиљна опасност која му прети. Без колебања је прекинуо свој обилазак, сјахао и заједно са штабом ушао у шанац. Да би искључио сваку могућност повлачења, наредио је да се манастирска капија затрпа камењем и остао на шанцу да личним присуством ободри своје војнике у тешком тренутку.
Било је око поднева када је 14.000 војника истовремено кренуло у напад. Њихове јуришне колоне су се на 400 метара од шанца рашириле у густе стројеве -- изгледало је да је читаво поље испред утврђења помодрело од њихових униформи. Али нису могли да приђу. Јака паљба је буквално покосила прве редове нападача. Турци су се нагло повукли, али су појачани резервама поново кренули у јуриш.
У другом нападу је убијен командант Шуматовца Живан Протић -- метак га је погодио право у чело. Када је то јављено Черњајеву, лично је пришао топу и нациљао га на непријатеља. Черњајевљева хладнокрвност је оставила јак утисак на војнике -- нису се поколебали, те је и други напад Турака одбијен, као и први.
У 3 сата поподне Турци су поново кренули у јуриш, у 4 сата је напад поновљен, али нису могли да постигну успех. После одбијања четвртог напада Черњајев је напустио Шуматовац, уверивши се да је опасност минула. Али, борба за шанац још није била завршена. Последњи, пети јуриш на Шуматовац, Турци су извели већ у сумрак. Неким турским војницима је чак успело да продру у ров испред шанца, али су бајонетима одатле избачени. У ноћи уочи 24. августа Турци су се повукли од Шуматовца и Пруговца, без борбе напустивши освојени положај на Рујевачком платоу. Изузетно тешка шестодневна битка је завршена. Срби су извојевали победу, највећу у читавом рату.
Али, одмах после тако убедљиве победе, Черњајев је допустио велику стратешку грешку: превидео је изузетно опасан маневар непријатеља. Керим-паша је, приморан на то неуспехом, најзад учинио оно што је требало на самом почетку да учини -- пребацио је све своје јединице на леву обалу Мораве и извео удар обилазећи неприступачне Алексиначке положаје. До крвавог окршаја код Горњег Адровца дошло је 1. септембра. Срби су се жестоко бранили, али су их потукле надмоћне непријатељске снаге и морали су да се повуку. Алексиначки положај је заобиђен.
То је био почетак краја. Срби су се још држали на Кревету и пред Ђунисом, али је њихов положај био крајње нестабилан. Турска армија је била скоро двоструко већа, и било је очигледно да ће браниоци пре или касније бити прегажени и одбачени у Мораву. Сви покушаји Черњајева да пређе у противнапад и поврати пређашњи положај завршавали су се неуспехом. Борбени дух српске војске је почео да катастрофално опада. И ту су се испољили недостаци у борбеној обуци јединица: необучени војници су подлегали паници и повлачили се већ при првој навали непријатеља.
Черњајев је покушавао да цементира своју војску помоћу приспелих руских добровољаца, али му то није увек успевало. Управо пристигли, не познавајући своје војнике, једва разумевајући српски, руски официри нису увек могли да руководе својом јединицом. У борби су се последњи повлачили и све чешће гинули, напуштени од српских војника. Многи добровољци су доживели разочарење, почели да Србе оптужују за кукавичлук. Војска се све горе и горе борила. Черњајев је врло добро схватао стање војске. Сав се усукао и упропастио живце, али више ништа није могао да учини.
До расплета је дошло 29. октобра 1876. године. У пресудном окршају код Ђуниса српска војска није издржала турски напад и несређено је окренула у бекство, сливајући се са свих страна према једином мосту преко Мораве код Трубарева. И онда је, да би макар накратко задржао Турке и заштитио повлачење растројене војске, Черњајев у битку увео последњу резерву -- недавно образовану руско-бугарску добровољачку бригаду. Тога страшнога дана бригада је стекла славу -- јуначким напором је задржала напредовање Турака, али је за то прескупо платила: погинула је скоро половина добровољаца који су у том окршају учествовали. Није случајно командант бригаде пуковник Межењинов после битке, одговарајући на Черњајевљево питање о стању на фронту, једноставно рекао: «Сви су Срби побегли, сви су Руси убијени».
Свакако, то ни изблиза није било тако, али је ипак војска била разбијена. Турцима је био отворен пут на Београд. Кнез Милан је послао паничан телеграм у Петербург, преклињући за помоћ. Тога пута је реакција Русије била тренутна. Амбасадор Русије у Константинопољу гроф Игнатјев је 31. октобра, два дана после битке код Ђуниса, предао Турцима руски ултиматум: да сместа прекину ратна дејства. Ултиматум је прихваћен. Рат се завршио. Србија је била спасена. Дакле, тај рат није оправдао надања. У руском друштву је настало огромно разочарење. И Србија, и њена војска, и Черњајев, и руски добровољци -- све је изазивало мноштво пребацивања, како основаних тако и неоснованих. Али ако боље размислимо и сада погледамо на те догађаје, онда не изненађује толико то што су Турци надвладали, колико незнатност њихових успеха, и колико дуго су Срби успели да се одрже против надмоћнијег непријатеља. Српска војска је 1876. године била исувише слаба, тек је чинила прве кораке, али јој је та тешка поука користила. Србима су 1876. године пребацивали кукавичлук, не схватајући да се не може тражити превише од необучене и лоше наоружане народне војске која ратује у тако тешким условима. А 1914. године су у изузетно тешким условима српски војници задивили читав свет својом одважношћу и пожртвованошћу, до ногу потукавши двоструко јаче снаге аустријске армије, армије једне европске велесиле. И то је била иста она српска војска која је доживела ватрено крштење у рововима код Шуматовца.
Тужна судбина је запала Черњајева. После 1876. године коначно је удаљен од било какве активне службе. Александар II и влада нису могли да му опросте самовољу у Србији и све компликације у вези с тим. Други генерали су га бацили у засенак током руско-турског рата 1877-1878. године, док је он седео беспослен.
Тек 1882. године, када је на престо дошао Александар III, Черњајев је привремено враћен у службу и именован за генерал-губернатора Туркестана, али је већ после две године пензионисан -- и тада се заувек повукао у приватан живот. Умро је 4. августа 1898. године на свом имању Тубишки, незаслужено заборављен од савременика и потомака. Али је пре тога стигао да 1880. године још једном посети Србију и одужи се својим ратним друговима. Успео је да уписивањем прикупи средства за скроман споменик руским добровољцима погинулим у Србији 1876. године. Тај споменик је подигнут на Рујевачком пољу, код зидина легендарног Шуматовца...
Црква Свете Тројице у селу Горњи Адровац код Алексинца у Србији највећи је споменик руско-српског братства по оружју у борби против турске превласти на Балкану. Подигнута је на месту погибије (20. августа 1876. године, 2. септембра по новом календару) руског пуковника -- добровољца, грофа Николаја Николајевича Рајевског, унука и имењака чувеног генерала -- учесника Отаџбинског рата 1812. године.