Последњи главни обавештајац Земље Совјета о времену и о себи
Писац-историчар и публициста Николај ДОБРЈУХА већ одавно помаже Владимиру Александровичу КРЈУЧКОВУ у припреми за штампу његових одговора на најболнија питања данашњице. Ипак, на нека од њих Владимир Александрович је пристао да одговори тек сада -- на 40-годишњицу свог службовања у органима државне безбедности.
Разговор крај гроба Совјетског Савеза
-- Замислите да сте опет председник КГБ. Који би се светски проблеми пред вама у првом реду појавили?
-- Тако нешто се не може ни замислити. То је довољно једном доживети, једном искусити, па да извучеш закључке за читав живот.
-- Не бисте хтели да по други пут постанете председник?
-- Ни први пут то нисам хтео. Када су о мом избору решавали у Врховном Совјету, рекао сам да има кандидата за овај или онај положај, а има и људи који сами себе нуде, тј. претендената. Такви «самозванци» се не смеју пуштати ни близу те организације, пошто она има своју специфику и своје могућности у којима је лако залутати. Па, ето -- ја не спадам међу «добровољце».
Питали су ме: «Шта... зар против своје воље идете на ту дужност?» -- «Како одлучи Врховни Совјет -- одговорио сам -- тако ће бити! Али се сам не намећем...»
То је било августа 1989. године. На крају су узели у обзир то што сам 14 година био на челу совјетске обавештајне службе, и... изабрали су ме за председника КГБ.
...Сада о светским проблемима. После нестанка Совјетског Савеза на свету је настала сасвим друга епоха. На свету је преостала једна пуновредна велесила, док се положај друге много пута погоршао. Оно најстрашније што смо изгубили није само територија (са 1/6 на 1/7 дела копна), већ и – што је знатно страшније -- пола становништва! И још смо с отцепљењем Украјине, Белорусије, Прибалтика и Казахстана лишени знатног броја научних и радних кадрова светског нивоа. Ипак, и поред таквих губитака Русија (као правна наследница СССР) није престала да буде велесила! И ако наша политика буде иправна, тј. без непоправивих грешака, наше ће ране зазелити, и васпоставићемо своје право на пуновредно постојање. Улога светског испоручиоца сировина -- није наша улога! На ту тему је још Дзержински снажно говорио када је био председник Свесавезног Совјета народне привреде...
Протекла епоха је показала да је борити се против Русије, утичући на њу споља, бесмислено. Није перспективно! Није случајно што су Американци у односима са нама прешли на унутрашњи утицај. Из искуства «хладног рата» су се уверили да се само тако светска улога Русије може сасвим уништити! Зато смо, не слабећи спољне позиције, ако желимо да опстанемо и повратимо некадашњу моћ, просто дужни да средимо наше унутрашње ствари -- како у политици, тако и у привреди.
Није случајно што говорим о потреби васпостављања некадашње моћи. Иначе нам неће дати да опстанемо! Русија је по својој потенцијалној економској маси исувише озбиљан конкурент да би је могли просто и безболно припојити, као на пример Прибалтик... А сем тога, Русија је -- као из пепела препорођени Феникс -- способна да брзо обнови своје светске позиције. Русију могу сасвим уништити само део по део! И томе ће и тежити. Већ теже! Та Русија је као и пре главна препрека за оне који хрле ка светској превласти. Добро је што код нас почињу да то схватају. Само да не пропустимо прилику...
Најидеалније би у том смислу било да се некако реално препороди Савез Русије, Украјине, Белорусије и Казахстана. И то не на папиру, већ збиља! Другим речима, процесу нашег дробљења и гутања део по део морамо хитно супротставити било какве опипљиве обједињавајуће процесе. На срећу, сама привреда истиче такве потребе и омогућава њихово задовољавање. Треба само благовремено и зналачки то искористити. И то свима на корист! Можемо и даље живети одвојено, али да се о основним питањима договарамо и заједно дејствујемо, као што смо чинили са земљама Источне Европе.
Узгред, наша обавештајна служба је већ 70-80-их година добијала сазнања из којих је следило да се свет приближава великим променама, да САД, без обзира на даље јачање позиција, на крају крајева неће успети да задрже монопол у лидерству. Већ тада је почињала да се уздиже Кина. И ми смо схватали како ће моћи да се још уздигне. И какве у вези с тим могу настати сасвим нове прилике у свету! Будућа Кина ће бити главна главобоља за Сједињене Америчке Државе. Друга главобоља ће бити обједињена Европа. Већ сада по бруто производу, по становништву и по својим могућностима она надмашује САД. Трећа главобоља је однос према САД који настаје у Латинској Америци и појединим деловима Африке и Азије.
...Сједињеним Државама се чинило да им се распад Совјетског Савеза исплати! Мислим да сада најдалековидији међу новим америчким политичарима почињу да увиђају колико су грешиле њихове старе колеге, навучене на наркотике «хладног рата»! А свет се налазио тек на самом почетку тих промена... Истина, Кисинџер и даље тврди да распад СССР представља нешто добро за САД, а његово поновно обједињавање -- кошмар! И госпођа Олбрајт сматра за неправду што је једном народу допало земље и природних богатстава више но иједном другом на свету...
А све је почињало од преиспитивања резултата другог светског рата у Европи. Американци су одавно схватили да ће, ако нас буду војно освајали, губици бити за њих неприхватљиви. Зато траже политичке путеве за даље растурање онога што је после Совјетског Савеза преостало.
Чиме ће се завршити доларска грозница
-- Шта за Русију значи скоро свакодневни пад курса долара?
-- Оно што се дешава с доларом требало би да највише наведе на опрез Русију. Исувише велике економске залихе смо поверили тој валути. Међутим, нико на свету није израчунао колико трилиона долара је у оптицају. Једна су ствар -- огромне залихе долара којима располажу Енглеска, Француска, Немачка или Јапан, где је захваљујући снажној производњи јака сопствена валута. И сасвим друга ствар су огромне залихе долара у земљи у којој сопствени финансијски систем, уместо од домаће производње, потпуно зависи од стања долара или евра. У тој земљи су такве залихе страшно опасне!
Опасност је у томе што ће пре или касније долар обавезно и добрано пасти, пошто већ одавно није обезбеђен робом која би одговарала оној његовој маси која се данас шири планетом. САД немају толико роба колико је издато долара! Американци то знају, те зато и навелико, доларима који се наочиглед обезвређују, купују (покаткад панично!) све могуће енергетске ресурсе, сировине и метале. Долар све брже губи куповну моћ. Ипак, искористивши лаковерност малограђана и ограниченост лакомислених владара, Американци ће опет бити на добитку. И остали неће имати кога да позову на одговорност. Та нико никог није приморавао да сопствене вишкове улаже у доларе.
Чак и кад су категорички против америчког рата у Ираку, људи који вишкове држе у доларима, финансирају тај рат... на рачун пада курса америчке валуте. Свако се на основу личног искуства може уверити у то, израчунавши колико је смршавио његов лични новчаник с доларима. Чак је и човеку сасвим неискусном у финансијским питањима довољно да пажљивије погледа и видеће да владавини долара долази крај и замениће га неколико јаких валута одједном, на пример, евро и јуан.
Ни Американци нису слепи. Њихови главни умови грозничаво траже излаз из насталог стања и најчешће излаз налазе у глобализацији! Увођење долара свугде и војни испади САД -- то су само облици испољавања глобализације којој је циљ -- освајање и јачање светске власти. То јест -- власти над читавим светом! Наравно, глобализација пре свега претпоставља економско и политичко освајање света без прибегавања војној сили. Али (!), ако неко почне да се противи таквом америчком продору, онда су такозване снаге за брзо реаговање увек спремне да продор подрже најсавременијим оружјем... под изговором борбе против међународног тероризма, борбе против ширења оружја за масовно уништавање или борбе за људска права, као што је био случај, на пример, у Југославији, Авганистану и Ираку. Архитекте америчке демократије обавезно имају војне зубе. И то сви морају утувити и знати!
Све у свему, чинећи 5% становништва планете (300 милиона људи), Американци ипак користе у својој привреди око 40% читаве светске експлоатације рудног богатства. (У чему, узгред, госпођа Олбрајт не види неправду за коју толико оптужује Русију...)
Покрет антиглобалиста који услед тога расте усмерен је против пљачкања и наметања, од стране Американаца и њихових савезника, њиховог начина живота «туђим народима». Пошто то наметање заиста представља кршење људских права у светским размерама, то се неће завршити без последица по Америку и Енглеску, зато што они пре свега за себе налазе излаз у глобализацији, тј. у постизању сопственог благостања на рачун осталих.
Где је више украдено материјала за атомску бомбу?
-- У вашим аналитичким закључцима, Владимире Александровичу, речи «велеоружје велесила» изгледале су као знамење доласка нове епохе. Из свега горе реченог следи: да би поуздано «бранили» политику глобализације, велесилама је потребно велеоружје. Управо велеоружје омогућава велесилама да побеђују без нарочитих губитака, дејствујући даљински (понекад и стотинама па чак и хиљадама километара далеко од места догађаја)! То је такозвано оружје 6. поколења.
Међутим, одавно је познато да се за сваки отров увек проналази противотров! Обесправљеним земљама ништа не преостаје него да савремена техничка достигнућа цивилне намене претварају (ради пружања отпора!) у узвратно оружје масовног удара (путнички авиони, железничке композиције с нафтиним дериватима, гасом, амонијаком, мреже водовода итд.). А као ултимативно средство -- да крену у заузимање атомских електрана или крађу и куповину материјала за израду сопственог атомског оружја.
Притом, упоредо с обесправљеним државама које су принуђене да се одлуче на атомски ултиматум да би зауставиле глобализам велесила, појавиле су се и личности спремне да поставе атомски ултиматум читавом свету, полазећи од личне користи. То је још Алексеј Толстој описао у књизи «Хиперболоид инжењера Гарина». И док се са земљама, чији је изнуђени или потенцијални међународни тероризам умногоме објашњив, може договорити, поштујући њихове законите захтеве за сопствени избор начина живота, немогуће је задовољити вечиту жудњу терористичких личности за ћаром!
У вези с тим посебну опасност представља крађа радиоактивних материјала прикладних за израду бојевих атомских уређаја. Да ли вам је нешто познато о таквим крађама?
-- Све је почињало од малих партија. Пошто сам био у руководству совјетске спољне обавештајне службе, током 17 година сам добијао обавештајне податке који сведоче о томе да крађе није било само у СССР. Моје колеге на Западу знају да се то код њих ништа мање није дешавало него код нас. А последњих година већ краду на тоне! Тако да су крађе већ достигле опасне размере... Знајући то, западне колеге ипак више воле да се праве да не знају и изјављују да до «цурења» атомских материјала долази само у Русији. Хтели би да све натоваре на Русију, да би нам наметнули мере своје такозване међународне контроле, а да сами притом наводно немају везе с тим. (Узгред, на украденом атомском материјалу се, као што се зна, може установити земља-произвођач и упоредити где се више краде! Треба организовати међународну контролу не ради политичких спекулација, већ да би се стварно заштитило човечанство од правих међународних терориста. Због тога контрола мора бити стварно међународна и вршити се истовремено у свим земљама које поседују атомски потенцијал. Не само у Русији, него и у САД, и у Енглеској, и у Израелу итд.)
Наравно, немам право да именујем у којим конкретно земљама је било крађе и којих то радиоактивних материја, пошто је то исто што и одати тајну обавештајне мреже! Једно могу рећи: у поређењу с другим државама, у СССР су крадене ситнице...
Упоредо с тим, ако желите, атомске материјале већ можете купити, пошто су се појавили у такозваној отвореној продаји, на пример, у виду горива за атомске електране.
Треба рећи да од почетка 60-их година технологија производње атомског оружја није више тајна. Од тада је такозвана мирнодопска атомска индустрија широко распрострањена. Све земље које то желе имају атомске електране које већ годинама раде. Што значи да се у њима одвија процес издвајања и акумулације оних атомских материјала који се могу искористити за прављење атомске бомбе. У томе је по мом мишљењу главна мана која отвара могућност за неконтролисано ширење атомског оружја. И IAEA тешко да је сад у стању да промени стање. Зато су и почели да питања неширења решавају на друге начине. На пример, војном силом... Када је Ирак почео да гради атомски реактор, Израелци су га једноставно бомбардовали. Исто то се највероватније може десити и Ирану!
Ипак, мислим да ће то бити глупост коју ће Американци скупо платити. Временом! Конкретнији одговор од мене нећете добити!
Они атомски материјали који су украдени у моје време, и који се по саопштењима средстава јавног информисања сада краду, већ могу бити искоришћени од терориста. Тим пре што се покрадено већ рачуна у стотинама тона! Све то ме приморава на помисао да је атомски рат као никада постао могућ! И може бити започет атомском уценом од стране читаве групе држава...
А последице масовне примене милитаризованих атомских уређаја неће имати граница. И победници могу настрадати ништа мање од побеђених.
15.000 ратова колико су историчари забележили, показује да сваки наредни пут ратови постају све разорнији. С појавом атомског оружја се јавља питање опстанка саме планете. У том смислу посебну опасност представља Америка која је већ 1945. године применила бомбе против Јапана, поставши слична звери што је окусила атомски укус крви...
ИЗ ДОСИЈЕА «КП»
Владимир Александрович КРЈУЧКОВ се родио 1924. године. Током 50-60-их година ради у дипломатији. Од 1967. године је у КГБ СССР. Од 1974. године је руководилац совјетске спољне обавештајне службе. Од 1988 до 1999. г. је председник КГБ СССР. Сада се бави проблемима информација и аналитике у сфери државне безбедности.
