Сабља моја димискија.
Сабља моја крвопија,
Љута гуја, жеља моја,
Да идемо усред боја.
(Стара српска војничка песма)
Из часописа «Кадетска прозивка» бр. 31, 1982. г.
I. ВОЈНА СЛУЖБА
Време неумољиво лети, и што си старији, тим пре оно убрзава своје кретање. Бледе и повлаче се у задњи план значајни догађаји протеклог живота. Ипак, како је писао Куприн, често у прошлости живимо изразитије и дубље него у садашњости. И заиста, поједини догађаји из мог живота оштрије су ми се урезали у памћење од других. Једну од таквих епизода представљао је муњевити рат маленог краљевства Југославије против гиганата сила осовине и њихових сателита.
Судбина је тако хтела да у том кратком и по карактеру необичном рату и ја учествујем, доспевши у само средиште.
Почетком тридесетих година сам постао југословенски држављанин. Моји родитељи су као и већина других национално свесних Руса из врангеловске (генерал Петар Врангел -- један од вођа белог покрета у Грађанском рату против комуниста) емиграције дуго седели на коферима, надајући се скором повратку у отаџбину, и никако нису хтели да промене своје руско држављанство.
Истину говорећи, војна служба у југоармији1) ме уопште није привлачила. Српска војна доктрина и традиција које су доминирале у југоармији умногоме су се разликовали од наших руских. Срби су се скептички односили према за Русе традиционалној лудој неустрашивости, према усправном јуришању на непријатељске положаје, презирући смрт2): «Иди мудро -- не гини лудо»3) гласи српска војна узречица.
Овенчани славом у Првом светском рату, и сматрајући себе непревазиђеним стратезима, Срби су се прилично омаловажавајуће односили према својој руској сабраћи по оружју. И та је самоувереност, заснована на пређашњој слави, уљуљкивала југословенско војно руководство које је било у рукама српског генералитета. Буђење из сна некадашње славе у горку стварност било је трагично и неизбежно, у априлу 41. године, пре тачно 40 година.
Те сам тако одлучио да што пре обавим оно што морам -- тј. да одслужим војску и после тога, лакомислено уверен у вечни мир, заувек заборавим на војну службу. Али, пословица каже: човек претпоставља, а Бог располаже. И резултат мог превременог служења војске је испао сасвим другачији.
Дакле, једног мрачног октобарског јутра сам се међу стотинама других младића искрцао на перон мале железничке станице градића Билеће. Главнина Школе резервних пешадијских официра се са својим штабом и 16 чета налазила у логору у коме је раније боравио Донски Кадетски Корпус. Остале чете Школе су такође биле смештене у бившим просторијама Донског Корпуса у Горажду.
Управник Школе је у моје време био дивизијски генерал Божидар Тоскић, врло живописан лик, и о њему као о верном пријатељу старе Русије треба рећи и споменути га лепим речима. Генерал Тоскић се за време рата налазио у Русији, и за операцију у Добруџи је добио орден Георгија (Св. Ђорђа) и на свим својим униформама је носио георгијевску врпцу. Страстан поклоник Суворова, атлета и људескара, прегледајући јункерске (јункер -- питомац војне школе у Русији пре револуције) пушке, ген. Тоскић их је за отвор цеви подизао једном руком. Сваког јутра, лети и зими, одлазио је у пратњи посилног да се купа у Требишњици, познатој по својој чак и лети леденој води. Волео је ген. Тоскић да слуша руске песме, поготово оне војне, и да о Суворову цитира:
На мразу водом се полив`о,
Под кишом је на сену спав`о,
А кад сви сложно запевају,
Ко славуј кликтао је орно.
Прошло је више од 45 година откад сам напустио Школу Резервних Официра, али се и дан-данас с топлином сећам тог суровог ратника, брата-Србина, оданог пријатеља наше отаџбине.
У управи Школе била су двојица Руса: пешадијски поручник Сергеј Цикаловски (Кримског корп.), управо мој водник и интендант Ларин. Од руских јункера су осим мене била још тројица: Васја Чепурковски и Владимир Парагис (Донског Корп.)4) и Борис Месњајев, брат гардисте Месњајева старијег. Сложно смо живели и понекад се заједно сретали у гостољубивом дому Серјоже Цикаловског, ожењеног симпатичном Српкињом.
Тих дана дисциплина у Југоармији још увек није била ослабљена, била је строга, живот јункера суров, а исхрана прилично оскудна5). Ипак је већина нас лако поднела сва искушења сурове војне службе и неприметно је пролетело 9 месеци војне обуке и теренске службе. Сви ми Руси смо врло успешно положили завршне испите, и у практичној примени војне обуке нисмо заостајали за својом сабраћом -- Југословенима. Васја Чепурковски и ја смо на општим такмичењима Официрске Школе у стрељаштву добили медаље. То, једино, одликовање које сам у војној служби добио -- медаљу «Добром стрелцу» и дан-данас брижљиво чувам.
У лето следеће године сви јункери који су завршили Школу у чину каплара унапређени су у више подофицире и позвани на двомесечне теренске припреме у разне пукове земље. Мене је запао Дебар, на самој албанској граници -- далека забит, градић за који су Срби говорили:
«Тамо вук пошту носи, а лија подне звони»!!!
И Дебар је стварно био погибељно и дивље место, са сумпорним изворима и маларичним мочварама. Пред крај припрема ми се у јаком облику повратила та страшна болест коју сам у детињству добио на Кавказу (у Батуму).
Завршене су припреме, стигла је јесен, уследио је указ у «Службеним Новинама» о унапређењу у резервне официре, традиционално сликање у златним еполетама за железничку легитимацију и помислио сам да је са војном службом заувек готово. Али, судбина је уместо мене одлучила другачије.
II. ОБЛАЦИ СЕ ЗГУШЊАВАЈУ
Крајем тридесетих година облаци су на Западу почели да се згушњавају, а Исток као да је замро у ишчекивању да се западни гиганти дохвате, у нади да изнемоглог победника докрајчи. Хитлер је сасвим приближио своју границу северозападном делу Југославије; Мусолини је освојио Албанију и започео рат против Грчке; Мађарска је била спремна за реванш; Бугари нису могли дочекати да поврате територије које су им Срби освојили у Балканском рату. Југославија се нашла окружена са свих страна моћним непријатељима. А на Истоку, уместо вечне заступнице и заштитнице «Мајке Русије» Кремљ је горео злокобним звездама петокракама.
У мирнодопско време прилично бројна југословенска армија због недостатка средстава није имала више од 60.000 војника. На брзу руку обучени регрути пуштани су кућама на тзв. «неодређено одсуство» да обрађују своје њиве. Претња која се са свих страна наднела пробудила је из сна југословенске војне и грађанске власти, приморавши их да предузму некакве мере за одбрану земље. И настао је невиђен гужвањац у коме се није знало ко пије а ко плаћа.
Први пут сам позван на официрски курс у Книну при 54. пешадијском пуку на војно усавршавање. Али, осим теоретске наставе ништа нисмо видели. После Книна су уследили позиви већ у јединице редовне војске, у Биоград на мору, Сињ, Ергелу Врана и најзад у село Полачу код самог Задра. Ту смо ми, пешадинци, постали «инжењерци» и под руководством гардисте, инжењеријског капетана Месњајева старијег, опасивали сталним жичаним препрекама италијански Задар. У том забаченом месту сам остао дуже него обично. Као најстарији у чети после командира-поручника6) и замењујући га око две недеље, свачега сам се нагледао и само сам могао да немоћно ширим руке.
Дисциплина је у југоармији, у сваком случају у «Бановини Хрватској», крајем тридесетих година јако ослабила. У време тзв. «активирања» резервних јединица7) пукови су углавном комплетирани од околних житеља. У нашем батаљону су били већином Далматинци који су италијански говорили као матерњи. Долази у четну канцеларију један од таквих позваних «резервиста», питаш га за податке, професију... А он одговара: «Па, шверцер»! Обучеш га у униформу, издаш му пушку, наизглед почне да личи на војника... Не прође ни две недеље, а он поново долази и моли да га пустиш на викенд кући, а заправо у Задар у шверц. А не пустиш ли га, свеједно ће отићи. А пустиш ли га да с миром оде, набавиће у Задру макар и птичје млеко8). И још ће подробно саопштити који је у Задру гарнизон, колико Италијани имају тенкова, оруђа и т.сл.
Стање у армији се могло поредити с лаким обликом керенштине: још су само фалили четни војнички комитети, напади на официре и сличне «слобоштине» које је Привремена Влада подарила Руској Армији.
Стиже нам једном у чету командант батаљона и саопштава да ће кроз неколико дана изволети и сам командант дивизије (Јадранске дивизијске области) ген. Кукавичић9) у инспекцију пограничних јединица. Дакле, да све буде у реду, а за оно што није у реду свеједно да се каже: «Све је у реду, господине генерале»! И то «Све је у реду» било је у војсци својеврсна традиција. А заправо много тога «Није у реду». И тако је ниже руководство често од вишег скривало важне неправилности. Уосталом, можда и у другим армијама света постоји таква неписана традиција?
Вративши се кући из Задра одлучио сам да се на сваки начин изборим за прекоманду у један од пукова на територији Србије, својој истоверној браћи. Имао сам «везу» и то ми је успело. Нисам морао дуго чекати вест из Новог Сада да сам пребачен у Хемијску Чету Шумадијске Дивизије која је у мирнодопско време била у саставу «Барутанског Батаљона» (Пиротехничког батаљона) у фабрици «За Бојне Отрове» у Крушевцу, у самом срцу Старе Србије. Сав срећан, купио сам личну официрску униформу и наручио чизме од танке коже које су ми испале тесне, због чега замало да главом платим.
III. РАТ
Били смо пред самим циљем ти и ја
Четрдесет прве, раног пролећа,
Кадли пуче гром и крете вртешка,
Кобна беше многима та година!
«Песмица о мојој жени» (Пав. Паг.)
Почетак 1941. године је за нас у сваком погледу био срећан. Моја службена каријера, и поред растуће одбојности према Русима, могла је бити успешна захваљујући подршци мог надређеног, великог русофила10). И поред црних облака који су прекрили Европу, и већ својим крилом захватили и Југославију, упркос преврату који је извео несмотрени генерал Симовић («Боље рат -- него пакт») и даље смо били оптимисти и веровали да рата неће бити. А 31. марта ујутру сам добио два позива: један на старо место у Далмацију, а други у Крушевац. Одмах смо схватили да то нису припреме, некакво тамо «активирање», већ скривена мобилизација. Тако су се срушили сви наши планови за сређивање личног живота.
У ноћи 2. априла сам са женом кренуо за Петровград. Са нама је путовала В. Алексејева-Тирас. Њен муж Аљоша (Кримског Корп.) остао је у Суботици. У Петровграду смо се морали растати: жена је са В. Алексејевом кренула родитељима у Белу Цркву, а ја сам сео на воз за Београд. Београдску железничку станицу је већ захватила ратна грозница. Свугде су промицали официри разних рангова, станични разглас је стално нешто оглашавао. Очекујући воз за Крушевац, зачуо сам глас станичног диспечера како саопштава о приспећу Симплон-Оријент експреса, и да господа официри који су се упутили у своје јединице у правцу Цариброда и Скопља могу у њему заузети места. Не једном сам се дивио тој елегантној «плавој птици» која је клопарајући точковима на спојевима шина тутњала кроз предграђе Земуна. Било ми је успут до Сталаћа и радо сам заузео удобно место у једном од вагона експреса. Опет смо били у прилици да се њиме возимо 1975. године, али како је сада тај експрес јадно изгледао!
Исте вечери сам стигао на своје одредиште и нисам успео да одмах пронађем своју чету коју је командант разборито извео из фабричких касарни и сместио у једном селу близу града.
Чета којој сам припадао имала је задатак: борба против бојних отрова и чишћење положаја од минских поља.
Командир чете у чину мајора имао је ранг команданта батаљона. Официри су били разних струка. Од приучених какав сам био ја, пошто још нисам стигао да завршим потребне курсеве, до стручњака-хемичара, пиротехничара. Међу нама је био и један доктор, а такође ветеринар и магистар фармације. Чета је, осим коња, имала солидан возни парк: мотоцикле, аутомобил, камионе. Мени је следовао коњ и мотоцикл. Пошто сам од детињства навикао на коње, одабрао сам да путујем у седлу и био врло задовољан својим послушним босанцем.
Исте вечери сам се јавио свом надређеном, мајору Љубомиру Бојевићу, упознао са друговима официрима и примио команду над водом. Војници у чети су били из разних крајева Југославије, али су већину чинили Шумадинци. То је висок, кршан народ, речју -- гардисти. И дух им је био сасвим другачији. С уживањем сам их гледао, мислећи -- дај таквим јуначинама доброг вођу из Првог рата, рецимо војводу Степу Степановића, они би се показали. Али, на жалост, Југославија је 1941. године оскудевала у надареним војсковођама.
6. април 1941. године је био топао, сунчан дан, без иједног облачка на небу. У свом селу нисмо ни слутили да је рат већ почео. Пошто сам ја приспео после осталих, још нисам стигао да добијем новац који ми је следовао, те ми је командир понудио да са њим одем у војну фабрику да добијем потребне ствари и путне трошкове. Исте ноћи је требало да кренемо за Крагујевац, тамо се укрцамо у вагоне и кренемо у Кавадарце на грчкој граници, где је већ била пребачена наша Шумадијска дивизија.
Дакле, мајор и ја смо на мотоциклима кренули у фабрику. У граду смо сазнали да су Немци тог јутра бомбардовали Београд. Фабрика је била скоро сасвим испражњена, и посаветовали су нам да што пре обавимо оно због чега смо дошли, пошто немачки бомбардери могу сваког часа да се појаве над Крушевцем. Пре него што смо ушли унутра, сазнали смо где је склониште -- на моје велико чуђење, испоставило се да су то просто дубоки ровови. Нисмо стигли ни да добијемо све што нам је следовало, кад су заурлале сирене. Пошто смо се налазили недалеко од главног улаза, успели смо да дотрчимо до даљих ровова. Бомбардовање није дуго потрајало, тако да смо се извукли само с мало претрпљеног страха, нешто заглушени и засути кишом песка и глине. Од бомбардовања се запалио иперит, али су ровови били ископани у заветрини. Густи облаци црног дима су отплутали на супротну страну, не наудивши нам.
Немци су били толико самоуверени да су долетели у бомбардовање Крушевца без ловачке пратње. Запрашени и сметени стигли смо до града, где нас је покупио четни аутомобил. Путем се мој командир стално вајкао на слабо дејство противваздушне артиљерије.
Исте ноћи наш одред је, како је раније било предвиђено, кренуо у Крагујевац да се укрца на воз. Тада још нисмо могли знати да је наша дивизија истог дана уништена у Кавадарцима дејствима немачких оклопних јединица, и да ће нас Немци код Крагујевца сустићи и да ћемо имати борбу са њима... И да ћемо им макар тога дана пружити достојан отпор!.. А даље..?
Кретали смо се окружени најразноразнијим гласинама, немајући ниоткуда званично саопштење о току војних операција. Јединствено командовање армијом је од првог тренутка рата било поремећено и сваки одред, свака војна јединица, већа или мања били су препуштени сопственој судбини. Тако је надаље било и са нама. Колале су гласине да су Немци већ код Ниша, али поносни Срби нису хтели да верују у то. После славе из Првог рата, зар је такво понижење могуће? И скоро сви су реаговали овако: то је «Шваба» Клефиш11) још пре почетка рата убацио у Србију 9 тенкова, сакрио их у фабрици, и ево сада они сеју панику међу малодушним људима. А на фронтовима је све у реду. Касније је све захватила шпијуноманија12) и свима се привиђала «пета колона». Цивилима ухваћеним на путевима, поготово онима који говоре српски с нагласком, претио је обрачун13).
Наставили смо да полако напредујемо, а време се погоршавало. Дунуо је хладан ветар, почела да ромиња киша, прелазећи у снег. И ми смо се таквом времену радовали, пошто смо били мирни макар за небо. Наша колона је 9. априла око поднева почела да улази у село Горња Сабанта смештено с обе стране пута на падинама нижих али стрмих брда. Село се налазило десетак километара од Крагујевца и наш командир је одлучио да у њему преноћимо.
У Крагујевцу сам имао ујака који је радио као инжењер у пиротехничкој радионици ВТЗ14). Тог дана нисам имао шта да радим у јединици, и одлучио сам да до следећег јутра одем у Крагујевац. Код ујака сам затекао друштванце познаника -- играли су преферанс. И ту сам сазнао стварно стање на фронтовима који фактички више нису ни постојали. Немци су заузели Ниш, Крушевац и брзо напредовали даље. Разматрајући узнемирујуће предстојеће догађаје, касно смо легли, али нам није било суђено да дуго спавамо.
У праскозорје се с улице зачула пуцњава. Дотрчала је нека сусетка и задихано саопштила: «Немци су већ у граду, а наше јединице се повлаче према Горњем Милановцу».
Журно сам се обукао и потрчао према мотоциклу, и пошто сам добро познавао град, похитао сам у Сабанту. У Крагујевцу никаквих Немаца није било, али се на улицама дешавало нешто несхватљиво. Од војне фабрике су трчали српски сељаци наоружани новим војним пушкама и хаотично пуцали. Врата фабрике су била отворена и туда су хрлиле све нове и нове гомиле у нади да добију оружје. Испоставило се да је руководилац фабрике или командант града, предвиђајући скори пад Крагујевца, наредио да се фабрика препусти пљачкању. У своју јединицу сам стигао без нарочитих пустоловина. Ту су ме са свих страна опколили и почели да се распитују за узрок пуцњаве у граду. А браћу Хрвате су занимале новости из «велике земље».
У међувремену су у село од Ниша почеле да пристижу неке ситне и разједињене јединице. Најзад је наш командир однекуд добио званично саопштење да су јаке снаге Немаца а не «тенкови Клефиша» заузели Ниш и иду на Крагујевац. Он је био неодлучан шта да ради, и окупио је на саветовање све официре у локалну кафану крај самог пута, усред села, и она је постала наш штаб. Док смо се ми саветовали, у село је тутњећи упао противтенковски артиљеријски дивизион под командом мајора Марића (сина бившег војног министра)15).
Марић нам је саопштио да га Немци у стопу прате, једном је већ морао да заузме позицију и отвара ватру. Време нас је претекло: било је касно за повлачење. Својеврсна клисура у којој се село налазило пружала нам је све предности за одбрану16).
Ниски облаци и снег који је опет почео да пада били су добра заштита од непријатељске авијације. Одред је био обједињен под командом нашег мајора, који се благо обраћао, али се показало да је одлучан човек. Наша чета, као неборбена јединица (техничка), добила је мање опасно десно крило, а удубљење брдског пута који је од села водио нагоре, представљало је поуздан заклон. Мој вод су сместили први, а изнад други -- под командом рез. потпоручника Славка Мудринског. Био је прилично слабашне грађе, али га је одликовала велика сналажљивост и некаква посебна неустрашивост. Чинило ми се да Славко уопште не осећа опасност, ма колика она била. После прве битке смо се држали заједно и скупа избегавали могућност заробљавања.
Потпуна супротност потпоручнику Мудринском био је један кадровски штапски капетан (капетан друге класе). Високи раст, одважно лице, орловски поглед... А кад је запуцало и осетио се мирис смрти – престрашио се, сасвим клонуо и, изгубивши присебност, издавао очито погрешне налоге. Некуда су га склонили.
Распоредивши своје јединице, сви официри су се поново окупили у кафани. Опасност је сместа заборављена, опет се зачуо смех, запљуштале шале... наручивали су кафу, шљивовицу... И одједном су зазвецкала стакла, затресли се зидови кафане... загрували су наши топови... Постало је јасно да су Немци стигли до нас... Борба се већ распламсала када сам дотрчао до свог вода, и са читавог положаја је отварана ватра. Тукли су наши топови, на левом крилу су штектали митраљези. Немци су нас засипали ватром из топова и минобацача. Испред нашег левог крила су се виделе омање њиве омеђене врбаком и ретком шумицом. На њивама је лежао снег. Кроз двоглед, а и голом оком могло се добро разабрати како немачки стрељачки ланци у зеленим шињелима претрчавајући с места на место напредују. На њих смо и усредсредили нашу ватру. Када би Немци направили испад напред и залегали на снегу, онда су се као читава тараба од зелених дасака разговетно видели на белој позадини, и били добра мета. Међу нама су се појавили рањени и убијени, а одред није имао санитарну опрему, и наш доктор је ужурбано радио. И поред хладноће, мој посилни ме је приморао да заменим шајкачу шлемом17).
Жустром подофициру који је командовао са два истурена оруђа успело је да по цену својих топова уништи немачки тенк18) и оштети оклопно возило. Али је он, као и већина послуге топова, остао жив и чак им је успело да заробе део посада, чини ми се -- око пет војника и једног десетара. Увече су испитани. Ја сам постављао питања заробљеницима и преводио одговоре. На њихову несрећу, наши су у њиховим возилима пронашли чоколаду и друге ствари из Ниша. Сместа су се зачули повици: «Пљачкаши, бандити, треба их побити!» Једва сам успео да од престрашених Немаца дознам да по њиховим војним правилима, ако град пружа отпор, војници могу да «културно» пљачкају његове радње. То је мало смирило наше усијане главе, одбојност према Немцима још није достигла врхунац, и одлучено је да се заробљеници упуте у Крагујевац.
Немци су наставили да полако и опрезно напредују, али су се њихови ланци појавили и на нашем десном крилу, где их је било теже запазити пошто је падина брда обрасла жбуњем. Наша оруђа су изненада ућутала: мајор Марић је одлучио да се повучемо. На срећу, непријатељ је ослабио ватру и обуставио напредовање.
Почело је да се смркава и борба се сасвим стишала. Само су са немачке стране повремено узлетале ракете, осветљавајући ниске облаке. У то време су Германи још ратовали господски -- само дању, за видела. Источна кампања и партизански покрети су их приморали да промене ту «традицију».
У мраку, трудећи се да не правимо буку, наш одред се окупио и кренуо у потпуну неизвесност. Сви су ћутали, вероватно занети својим жалосним мислима, само су коњи фрктали и мотори бректали. Крагујевац је сасвим утонуо у мрак, на два-три места нешто је горело. На једној раскрсници смо се сударили с ескадроном, чини се, 4. коњичког пука19). Он се повлачио од Лапова. Од официра ескадрона смо сазнали за трагичну погибију инжењеријске чете коју су Немци после предаје у пуном саставу побили. Са четом је погинуо и рез. инжењеријски потпоручник Алексејев (мислим да се звао Борис), Рус. Кад. Корпуса20).
Три дана раније је над Режановачком косом храбро пао капетан Константин Јермаков из 7. класе Р.К.К. Ескадрила авиона «хокера-фјури» којом је он командовао, тек је хватала залет за узлетање кад су наишли немачки месершмити. Снаге су биле исувише неједнаке. Погибији капетана Јермакова је његов друг-официр посветио неколико топлих редова у чланку «Јунаци с Режановачке косе» (Политика, Београд, априла 1973. г.):
«У пламену је падао Константин Јермаков, изрешетан митраљеском и топовском ватром непријатеља... Погинуо је као јунак, сматрајући нашу земљу својом отаџбином, на чији олтар је и свој живот положио».
После кратког распитивања и пошто смо попушили по цигарету, наша колона је кренула даље и, избивши на пут за Горњи Милановац, утонула у мрак кишовите ноћи. Пред зору је из мреже кише и магле изронило неко село, где је одлучено да се неколико сати одморимо.
Сместивши војнике у школи, официри су се разишли по околним кућама. Мене је са четним наредником позвала нека болећива стара учитељица. Једва свукавши своје набрекле чизме, онако одевен сам се срушио у постељу и сместа заспао.
Не знам колико дуго сам спавао. Пробудио нас је очајнички врисак учитељице: «Немци, Немци...». Скочивши, не схватајући о чему се ради, зграбио сам чизме, али нисам могао да их навучем на ноге. Та нећу ваљда бос бежати од Немаца?! Ствар је спасао наредник и сапун. Када смо истрчали у двориште, у близини се зачула пушчана ватра, штектао је митраљез, у даљини су тутњали топови. То је наша заштитница водила борбу са Немцима. Чета је већ била у покрету, ускочио сам у седло и умор је сместа нетрагом нестао. А онда смо опет само ишли и ишли...
Почели смо да наилазимо на друге пешадијске јединице... Некакви пуковници су издавали налоге (генерали су некуда нетрагом нестали). Однекуд је искрсао Коста Пећанац са својим четницима. На једном месту је команда одлучила да заузме положај и организује отпор. Али смо успели да се одржимо само неколико сати. Против немачких тенкова, оклопних возила, њихове изванредне артиљерије и механизације нисмо имали ништа осим митраљеза, лаке артиљерије и живе силе.
Кретање војске на путевима, макар је то тако било у Србији, ометале су бесконачне коморе на воловским колима. Те коморе су се мувале по путевима празне и без икаквог циља.
Недалеко од Горњег Милановца наша бујица се улила у шире корито -- повлачила се војска од Београда. И све се то «без кормила и једара» ваљало према Ужицу. Дотле су се облаци већ разишли, грануло је сунце, и небом су забрујале немачке «штуке», избезумљујући и својим завијањем изазивајући панику.
Чим смо уморни упали у школу на крају града у нади да се одморимо, појавили су се авиони. Сви су се распршили на све стране. И на непријатеља ниједном није запуцано са земље. Онда је наш командир решио да су и школа и сам Милановац исувише добра мета за немачку авијацију, и наредио да кренемо даље. И ето тако, повремено прогањан штукама, без икаквог притиска са земље, наш одред је стигао до неког села код Чачка, и ту смо сазнали да је потписано примирје... И наша чета је престала да постоји. Сви су се разишли, куд који. Могу рећи да појединој мојој сабраћи по оружју служи на част то што су, не хтевши да се помире са срамотом таквог пораза, отишли у шуму, четницима, да наставе борбу, а наредник је отишао партизанима.
Са жаљењем сам сељаку код кога смо последњу ноћ преноћили оставио мог босанског коњића, поклонио му нови официрски револвер, и заједно са потпоручником Мудринским кренуо пешке у Чачак. Тако се за мене завршио борбени део тог рата који је довео до распада Југословенске краљевине и стварања титовске марксистичке државе на њеним костима. Сада је требало мислити на то како да избегнемо заробљавање.
IV. ПОКУШАЈ ДА СЕ ИЗБЕГНЕ ЗАРОБЉАВАЊЕ, КОЈИ СЕ УСПЕШНО ЗАВРШИО
Када смо стигли у Чачак, у граду се већ налазило много војника којима није било лако да стигну својим кућама. Војничка маса је хрлила у касарне где су их хранили. Официри су се трудили да се приватно сместе у граду. Без већих напора смо нашли малу собу код једне српске газдарице, и почели «извиђање». У граду је било тихо и мирно, продавнице су радиле, а кафане и ресторани су били пуни народа.
Једног дана током Велике недеље у град су улетели први Немци на мотоциклима с приколицом, а на улицама су се појавиле официрске патроле с белим повезима. Понеко из патроле је себе називао Белом гардом. Однекуд су поново искрсли мајори и пуковници.
Једном су нас, млађе официре (они старији се нигде нису видели), окупили у једној сали и почели да нас наговарају да одемо у артиљеријску касарну изван града и тамо дочекамо долазак немачке војске. Као, ако Немци виде како смо дисциплиновани, одмах ће нас пустити кућама. Схватајући да је то некаква клопка, отишли смо команданту града. Испоставило се да је то врло симпатичан стари ратник капетан-Солунац. Канцеларија му је била пуна официра. Командант је већ знао за иницијативу пуковника и назвао је издајничком!
«Што пре одлазите одавде, куд год можете». С тим речима нам је издао отпуснице које за Немце нису имале никакву важност. Али, шта је друго могао да учини тај добри човек који је све нас очински називао децом.
Сметено смо изашли напоље, не знајући шта да предузмемо. А пуковници су са речи прешли на дела: њихове патроле су почеле да сва војна лица утерују у касарне. То се и нама десило на Велики петак. Нисмо протестовали, само смо затражили да одемо по ствари (које нисмо имали) код газдарице, а заправо смо одлучили да бежимо у Београд.
Једва смо успели да наговоримо газдарицу да оде и извиди стање на железничкој станици и саопшти нам резултат у касарну. Када смо тамо стигли, с обе стране главног улаза већ су стајали стражари, али их на другим местима још није било.
Сутрадан, на Велику суботу, дошла је газдарица и рекла нам да је на железничкој станици све мирно, Немаца тамо нема, а возови саобраћају. Одлучили смо да после поноћи одемо, и зато смо добро осмотрили ограду око касарне, да видимо где бисмо се најлакше пребацили. Изнутра нам никаква опасност није претила, пошто још нису стигли да заведу никакву контролу и надзор. Ноћ је била звездана и топла. Без већег напора напустивши касарну, кретали смо се опрезно, бојећи се да не налетимо на немачку патролу, и свако задубљен у своје мисли. Ја сам се сетио жене, знајући да ме она чека, брине... сетио сам се родитеља. Ево сада они стоје у нашој јарко осветљеној цркви у Белој Цркви с упаљеним свећама... Певају «Васкрсеније Твоје, Христе Спасе...». Онда се сви љубе. Већини су лица радосна и озарена, али не и мојој жени.
Сетио сам се и другог Васкрса. Првог кога се сећам и првог у туђини. Велики италијански брод Брјуен, с управо приспелим руским изгнаницима из Новоросијска, усидрио се изван луке острва Лемнос. Топла јужна ноћ без звезда наднела је свој покров над нама. Траје Васкршње јутрење у полумраку, сасвим без свећа. Сећам се сланкастог укуса микроскопског комадића ускршњег колача који је свима подељен да се омрсимо после поста. Пут на железничку станицу је водио поред саборне цркве.
Црквена врата су била широм отворена и изнутра је избијала јарка светлост. Вероватно су се спремали за литију.
Железничка станица је била препуна војника, али Немаца није било. Изборили смо се за места у «свињском теретном вагону» -- вишеспратној смрдљивој крлетки-вагону за превоз свиња и живине. У нашем «купеу» се могло само лежати или полу-седети. Најзад је воз кренуо, и читавим путем до Београда милео као корњача. На Чукарицу је стигао увече и даље није ишао. На станици и свугде унаоколо су стајали, седели и лежали људи у униформама, на хиљаде њих... Ту сам се растао са својим другом из чете. Предосећајући нешто лоше, он је кренуо пешке према Убу, где је имао некаквог кума. А ја сам легао на траву да спавам.
Чим је свануло, читава је непрегледна маса војника и официра сместа оживела и у широкој лавини похрлила у Београд. Заправо су сви ти људи покорно ишли Немцима у шапе, знајући да ће их послати у заробљеништво. А многи су имали излаз... да се раштркају по околним селима, обуку цивилно одело. Ја такав излаз нисам имао. Пошто сам Рус, месни житељи су могли помислити да сам «петоколонаш» и ликвидирати ме. Када смо се приближили месту где пут и пруга од Београда нагло скрећу улево према Кошутњаку и Топчидеру, у даљини су се појавили одреди немачких војника и пољске жандармерије. Врло грубо су сортирали војна лица.
Нисам ни стигао да помислим шта ће сада са мном бити, кад ме неко отпозади удари по рамену. Осврнем се и видим свог доброг познаника Рудолфа Хепкеа, апотекара из Јасенова, брата власника папирнице из Б. Цркве. Руди ми је отворено предложио следећи план: поставиће ме у средину групе југоофицира «фолксдојчера» из источног Баната на чијем је челу он као најстарији. И тако ме је спровео кроз све немачке контролне пунктове у Београду и на банатском путу, све до Панчева. А онда је морао да се растане са мном, рекавши ми да ме чека код себе у Јасенову, на путу за Белу Цркву21).
Идем ја тако Панчевачком улицом у зеленом мантилу преко униформе, подврнувши црвени оковратник, не знајући шта да предузмем... и сретнем Глеба Сперанског. Без обзира на ризик коме се подвргава скривајући одбегло војно лице, Глеб ме води кући, даје ми цивилно одело, а моје ваљда уништава или скрива на тавану22).
Поставши цивил, осоколио сам се и бодро кренуо путем према Вршцу. Испред Банатског Новог Села ме сустиже млада жена на бициклу и нетремице ме гледа. Нисам се уплашио, пошто сам у њој одмах препознао Српкињу.
«Ви сте свакако војни обвезник», каже ми. «И ја чекам мужа -- учитеља из војске. Али је он засад остао у Београду. Ко сте и куда идете»?
Објаснио сам јој.
«У реду. У овом селу имам рођаке, и ту ћу остати. Узмите мој бицикл, али тако нећете проћи. Румуни су пријатељи нациста и ухватиће вас. Ево вам хитлеровске значке. Када будете пролазили поред њихових цивилних патрола нека је виде на вама, а ви дижите руку с «Хајл Хитлер». Бицикл предајте мојима у Избишту»!
Искрено се захваливши доброј жени, зајахао сам бицикл и полетео као ветар. Неколико пута сам морао да дижем руку и режим «Хајл Хитлер» и све је добро прошло. Вративши бицикл у Избиште и мало се заложивши, наставио сам пут пешице. Успут сам морао да заобиђем још једно румунско село (пре Јасенова) Стража и тражим газ на речици Караш. Али сам тај крај познавао као својих пет прстију. Уморан23), већ у сумрак сам кроз повртњаке стигао до куће Рудолфа Хепкеа. Ту су ми дали да једем и пијем и сместили ме на немачке перине. Али и поред умора нисам могао заспати: мислио сам на жену, родитеље. Шта ли је с њима?
Ујутру је Рудијев таст, богати млинар, а сада и «ортскомандант», послао по мене «форшпан»24) са Србином-кочијашем који ме је убрзо довезао у Белу Цркву.
Откад се заратило, моји родитељи су се из државне зграде преселили на други крај града, али смо од познаника које смо успут срели сазнали њихову нову адресу.
Ускоро сам већ грлио своју жену која је тачно предосетила, и другима рекла, да ћу тог дана стићи.
Тако се, прилично неславно, завршила моја војна епопеја. Али се макар за мене завршила повољно -- преживео сам и остао на релативној слободи.
Каснијих година сам се не једном питао: да ли је тај рат могао имати другачији обрт под условом да је нација чврсто одлучила да се не да тако лако, да и у поразу остане победничка.
Могу ми рећи: нека се тим питањем позабаве војни историчари. Али, тешко да ће стручњаци за међународну војну историју претресати узроке муњевитог пораза Југославије у априлу 1941. године. А марксистички, титовски истраживачи, који су «сами себе ослободили од немачког јарма»25) већ су у довољној мери изобличили истину.
И зашто не би смео да своје мишљење изнесе савременик, непосредни учесник догађаја. Налазећи се, како је речено на почетку, у самом средишту збивања, много тога сам видео, био сведок многих догађаја, много тога ми се урезало у памћење.
Тешко ми је било да схватим како су из руку «Врховне Команде» могле исклизнути све нити руковођења већ на самом почетку рата, препустивши копнене, ваздушне и поморске снаге земље сопственој судбини. Наравно, немогуће је и замислити да би се релативно мала Југославија са својом заосталом техником могла одупрети навали моћних противника као што су Немачка, Италија и њихови сателити. Сетимо се како су Немци поразили Британску и Француску империју у лето четрдесете године. Али је макар најздравији део земље могао пружити достојан отпор.
Зар није требало часно изаћи из пораза? Чак ни међу чисто српским официрима нисам запажао чврсту вољу и одлучност за борбу, и тај својеврстан дефетизам се преносио у војничку масу. А знамо да српски војник у добрим рукама не заостаје за нашим руским. Та, извео је мајор Марић с бојног поља код Горње Сабанте свој дивизион у критичном тренутку.
Постојала је реална шанса да се Немцима пружи отпор знатно ширих размера на прилазима Крагујевцу, под условом да се пребаце чак и мања појачања која су у Крагујевцу постојала. Мој командир, одлучан човек, видећи шта се около дешава, није своју иницијативу ширио изван граница свог одреда.
Куд су се дели храбри српски генерали? Несумњиво је међу њима било храбрих и надарених. Вероватно је њихову иницијативу угушио југословенски «Керенски» -- генерал Симовић. Како је своју војну каријеру завршио носилац Георгијевског ордена ген. Тоскић?
Али, имам ли ја право чак и на опрезну критику, када сам и сам био непосредни учесник свих описаних догађаја, као малени шраф гигантске машине. И можда није требало да чепркам по прошлости? Што је било -- било је и прошло, и зарасло у траву и маховину.
Примедбе
1) Југоармија -- југословенска армија. Исправно је рећи Југословен, а погрешно је совјетско «Југослав».
2) Таквих напада је било и током грађанског рата. Видети «Доктор Живаго» Пастернака.
3) Нека ми читаоци опросте многе србизме које стављам у наводнике и дајем потребне преводе. Али карактер рада захтева сербизме.
4) Први виши железнички инспектор у мировини, друга важна зверка у осигуравајућем друштву «Кроација» у Загребу.
5) И дан-данас се стресем кад се сетим српске «попаре» коју су нам давали за доручак.
6) Таква места су кадровски официри на све могуће начине избегавали, препуштајући их резервним.
7) Својеврсна делимична мобилизација.
8) Са свих страна окружена југословенском територијом, малена италијанска оаза се гушила. Зато су све намирнице и ствари у граду продаване «порто франко» -- бесцарински, по невероватно ниским ценама. 1972. године смо посетили тај лепи град, пређашњу престоницу Далмације, који сам некада «опседао»!
9) Презиме тог генерала сам добро запамтио.
10) Тај племенити Србин који свој родослов води од Хајдук Вељка је и поред поодмаклих година и дан-данас жив и здрав, те зато не желим да наведем његово име. Прошавши Албанску Голготу са Српском армијом, он никада није заборавио оно што је Русија за Србе учинила, и помагао је руским изгнаницима кад год је могао. Током нашег последњег сусрета у Београду 1975. године, сетивши се покојног Господара, рекао је: «Мало смо ми Срби отплатили вама Русима за оно што су нам учинили Цар Никола и Русија».
11) Клефиш, вероватно југословенски Немац, имао је фабрику у Јагодини (мислим да је сада Светозарево).
12) Шпијуноманија није била својствена само Србима, већ у истој мери и Енглезима, Французима и Американцима. И сам назив «пета колона» је стигао са Запада.
13) Наши војници су зауставили колону од три аутомобила. То су жандарми и друга лица возили краљевића Ђорђа на «безбедно» место. Многи су отрчали да га виде. Жао ми је што ја то нисам учинио. Знам да је Ђорђе преживео, стекавши Титову наклоност. У београдској Политици је дуго објављивао своје успомене пуне жучи и клевете против краља Александра («Истина о моме животу», Политика, Београд, јун, јул, август 1968. г.).
14) Арт. пуковник А.А. Христијанович, бивши наставник хемије у Донском Корпусу. Огромног раста, гломазан, дугих бркова, утеривао је страх немарним кадетима. Добио је надимак «бубашваба».
15) То је био противтенковски дивизион од 9 оруђа од 3 цола, прерађених за употребу противоклопних зрна.
16) Иза клисуре села Горња Сабанта отварала се равница у којој је лежао град Крагујевац.
17) Тај посилни, чије сам име и презиме на своју срамоту заборавио, био ми је права дадиља и спасао ми живот натеравши ме да ставим шлем. У борби је био тешко рањен. Имао је четрдесетак година, био породичан сељак, по националности Хрват, из Петриње.
18) Тај тенк је малтене читаву окупацију прележао на истом том месту.
19) Један официр ми је, сазнавши да сам Рус, рекао да је у њиховом ескадрону Богајевски, али ми није успело да се са њим сретнем.
20) Појединости трагичне погибије Алексејева сам сазнао у јулу 41. г. када нас је судбина одвела у Лапово-Станицу. Ево шта су нам испричали: инжењеријску чету у којој је био Алексејев Немци су у пуном саставу (убијено је преко 250 људи) заробили. Сви су седели без икаквог надзора сасвим близу те чворне станице, на ливади. Путем је мимо њих пролазила колона немачке војске. У то време је некакав нитков са брда нешто изнад места где је та чета седела почео да пуца на колону. Немци су, помисливши да на њих из инжењеријске чете пуцају, отворили митраљеску ватру на њих. Нико није преживео.
Јула месеца исте године отац Алексејева, као бивши официр 85. Виборгског пука Имп. Герм. и Кр. Пруског Вилхелма II, награђен немачким орденом, добио је у Београду од Немаца дозволу да тело свог сина пренесе у Београд. Присуствовао сам са оцем отварању гроба, а моја жена је одвела несрећну мајку. Тела су се већ прилично распала и ширио се страшан смрад када су почели да отварају заједничку гробницу. Отац је препознао сина по стварима у џеповима и, мислим, по прстену.
21) Рудолфа Хепкеа су зверски убили комунисти. Био је власник апотеке у богатом српском селу Јасенову, 12 км од Б.Ц. према Вршцу. Током рата се није истицао, чак је устаницима давао потребне лекове. Није, као његов брат, отишао са Немцима. «Захвални» партизански крволоци су га са женом покупили, скинули голе и стрељали.
22) У Панчеву је у то време било немирно. Искрсавали су некакви четници, пуцали у Немце, и они су били нервозни, правили рације, покушавајући да открију «виновнике».
23) Тог дана сам превалио 86 километара, од тога добру половину пешице, често по беспућу.
24) Форшпан -- обичне банатске кочије са седиштима на опругама.
25) Они не спомињу две армије генерала Малиновског и Толбухина које је Тито «позвао» да уђу у Југославију и истерају Немце. Они се не сећају гигантског војног гробља «Ослободиоцима Београда» где је више совјетских него партизанских гробова. А тамо где су Срби са својом техником иоле могли парирати немачкој, слика је испадала другачије. Сећам се карактеристичне епизоде на путу између Г. Милановца и Чачка. Неко време смо ишли у «друштву» противавионаца који су имали некакве шкодине митраљезе. Налећу 2-3 штуке, почињу да пикирају. Ми – куд који. А противавионци отварају ураганску ватру. Насумице избацивши две-три бомбе, штуке се дижу високо у небо и нестају. Војници ликују и вичу: «Живела Југославија, живела Србија...».
Павел Пагануци, Вермонт, 1981.
