Почела је нова школска година. Велики број деце, нарочити ђака првака са радосном стрепњом и неизвесношћу ишчекивали су први школски дан. Ипак, за многе од њих, тај дан је, као и велики број претходних у школи, био права мора. Неупућени ће упитати: Зашто? Одговарам и одговорно тврдим да је то зато, што је тренутно у нашим школама у току плишани ментално-морални – геноцид над српском нацијом.
Српско школство је претурило многе реформе, али је ова последња, реформа коју су католици и западна масонерија инсталирали преко Гаша Кнежевића сигурно најпогубнија за децу,тј. за српски национ. То је такав експерименти IN VIVO над децом – да нам не треба никакав непријатељ, довољно смо велики непријатељи сами себи.
Таман смо крајем осамдесетих година прошлог века помислили да је сасвим нормално да живимо у својој српској држави у којој се говори српским језиком, који се пише ћирилицoм, да је нормално што се у домовину враћа прах и дух српских великана, а у школске програме њихова дела, кад не лези враже. Некоме је било много нормалног за Србе. Потомци брозових генерала су се консолидовали, отишли у '' западни комшилук'' неко у даљи, неко у ближи и у октобру 2000. извели операцију на већ рањеном српском срцу и поставили бајпас броз-ђинђић покушавајући да национално свесне Србе оставе у меандру заборава.
Савладавши добро градиво свог мајстора, шегрти су знали како се то ради најуспешније, па је прва жртва њихове владавине била школа,тј. деца и омладина: На чело просвете је постављен човек који је са просветом имао толико заједничког колико има њихова политика са моралом, човек који је у старту исмејао све што је српско и словенско. Почела је чувена гашова реформа чије лествице су водиле у подземље, у подрум морала, у подрум националне свести и интелекта уопште, реформа којом се испод жита и данас секу наше етничке жиле и потсеца корење нашег националног генетског стабла.
Почетак стицања знања недостојан човека
Под паролом скраћивања наставних програма и растерећења ученика, из градива кључних предмета избацује се највише онога са српским предзнаком. Чак је било покушаја да се предмет српски језик промени у матерњи језик, што се и данас може видети на ученичким досијеима из тог времена. Док се у свету реформе растерећења ученика проводе тако да се из градива избацују небитне целине и чињенице код нас се избацују веома битне, а небитнима се упорно терорише српска омладина. На пример: о Николају Велимировићу, или Јустину Поповићу нема ни једне лекције у програмима из српског језика, историје, филозофије, уметности. Они се изучавају у школама у Енглеској, Француској, Русији, а у Србији се уместо њих и даље анализира Прежихов Воранц!? Све се чешће у школама преко (о чудне ли коинциденције!) ПЕПСИ (ПЕдагошко – ПСИхолошке) службе чује да је ''традиција застарела'', да се ''морал може употребљавати само у цркви ''(и учестало:''мa докле ће и та црква'') и да ''српско'' не може бити ваљано ако није скројено на западу, а све на штету већине. Како би добро утврдили градиво прогласили су руски језик, језик највеће и најљудскије књижевности на свету, за старомодан и непотребан. Варварско избацивање руског језика из српских школа се остварило веома лако помоћу ''демократски постављених'' директора.
Педагошки ''перјари'', који су деценијама као чергари ишли по милостињу од шатора до шатора политичких партија, довели су Гаша на власт кршећи закон и истерујући малолетне ученике из школа да демонстрирају и прокрче пут онима који ће се у школским програмима обрушити на српску традицију и културу. Власт им је узвратила тако што је са њима ''к'о са мечку по друмови'' ишла да онима ''који нису баш све разумели'' објасни шта је то Европа и европско образовање. Мечке су ''мудрим'' климоглавима одобравале сваку глупост коју су им мечкари ''реформом'' сервирали. У ствари Европа нам је ''увалила'' своје смеће. Тако су мечке као скарабеји почеле да српској омладини потурају европске брабоњке, наизглед невине брендове толеранције, школе без насиља, осмеха, мултикултуралности, безбедног секса и личног шприца за дрогу. Оно што се не постигне у школама постиже се на ''фестивалима''. Уместо да се помогне материјално угроженим школама, ученицима и наставницима, даје се новац офуцаним и оронулим белосветским рокерским фосилима на разним нарко – пивским фестивалима, а уместо танане и префињене српске свирале – фруле, омладини се потура труба у океану алкохола.
Ово гурање прста у национални вид Срба и бомбардоване, осиромашене, и приватизацијом опљачкане Србије траје и данас. Просвета у Србији је живи пример да никад није најгоре, да је свако следеће решење горе од оног претходног. Све у стилу ''Што пропусти старина Новаче, то дочека дели Радивоје'', власт у образовању вредно и темељно остварује оно што је зацртао братски нам запад. Када је једна жена–министар просвете одбила да буде мечка, брзо су нашли гашовог наследника.
Шта друго и очекивати од оних који су род рођени, браћа по идеологији, тј. по профиту. Тренутно су у великој љубави. Неко од њих је променио име, неко додао још једно, неки би само да држе свећу, али им ови први не дају, како се не би видело да су из истог легла и да је данас у Србији, на политичкој сцени, класични инцест. Зна се да су деца рођена из инцеста – наказе, а у то се лако уверити, када се завири у школске програме и у нове уџбенике.
Српски просветари морају схватити да је враг однео шалу и да је последњи тренутак да се нешто учини. Није ''пет до дванаест'' него је сумрак, ако не и дубока ноћ. Деца у Србији већ на почетку свог животног пута, баш у школи губе и физичко и психичко здравље и то не својом кривицом. Зар су се наши витезови, знани и незнани јунаци, жртвовали за то да њихови потомци у сопственој Отаџбини буду угњетавани дуготрајним седењем у школи, преобимним градивом и ретроградном методиком. Зар су наши дедови гинули за слободу своје Отаџбине да би данас њихови наследници излазили из школа слабог вида, још слабије воље, криве кичме и празне душе. Зар смо зато преживели робовања и извојевали сјајне победе у 19. и 20. веку, да би крајем 20. и почетком 21. века наши дечаци и девојчице умирали предозирани наркотицима по таванима, парковима и подрумима?
У некад најздравијој нацији у Европи, српској нацији, нацији која је издржала све ратне погроме, и може се слободно рећи, вишевековни геноцид – данас, у миру, огроман број деце улази у фазу пубертета и одрастања са неким обољењем и углавном без животне оријентације. Ако се томе дода да они одрастају у драматичном времену историје наше Отаџбине, у прљавом политичком, смутном времену, у коме се ни одрасли више не сналазе – није чудо што ни млади не могу наћи свој пут, што им је душа празна, мисли замршене, а што их неминовно води алкохолу, наркотицима и криминалу. То што су се млади нашли у епицентру социјалних и политичких катаклизми, што живе у држави без националне идеје, без благородних тежњи и животних циљева; то што су се незаштићени нашли пред школоагресијом, агресијом квазикултуре, политагресијом, информативном, породичном и наркоагресијом – НАША ЈE ЗАЈЕДНИЧКА КРИВИЦА.
Овако се гаси машта
Здравље наше деце је питање наше савести и зато наше образовање мора бити окренуто против уништавања дечјег здравља и да основна педагогија буде педагогија здравља.
Реформе образовања морају пре свега створити услов за образовање новог учитеља, оног који ће бити морално темељан, национално свестан и цивилизацијски одговоран за васпитање не зомбираних јединки за неко глобално друштво, него нових нараштаја ''нахрањених духовним јелима са наше националне трпезе''- како је говорио епископ Николај Велимировић, који је за време Првог светског рата у Лондонском Хајд – парку данима свирао на фрули и када се окупило највише људи да слуша свирку необичног монаха, он је на најчистијем енглеском језику објаснио Енглезима ко су Срби и шта је циљ њихове борбе на Балкану. Неколико дана касније је у лондонској катедралној цркви, својом чувеном беседом натерао енглеско племство да падне пред њим на колена.
Морамо се изборити за дан када ће се у нашем народу испилити министар образовања који ће засвирати у ту чаробну свиралу и бацити на колена заапад да саслуша ко су Срби били, и ко ће неминовно бити, ако послушају своје духовне светионике и крену њиховим стазама.
