Они себе зову Черемис Мари (мушкарци), и Чуваш Курмари (брђани). Живе у Казанској и Њижегородској губернији, више на левој него на десној страни реке Волге. Њихове настамбе се простиру чак до самог Перма. И села су им понегде издвојена, а понегде уз чувашка и руска. Финског су порекла и говоре сопственим језиком сличним финском наречју. Пошто немају слова, немају ни руком писаних ни штампаних књига. У доба татарске владавине били су им потчињени и живели јужније, између Волге и Дона. Имали су сопствене ханове чак и када су доспели под власт Руске државе, али су њихова поколења престала са Алдајем, врло приврженом и покорном руском престолу -- храбрим владаоцем. И сада немају ни кнежева, ни племића. Тада су се бавили сточарством. Али су мало-помало, подражавајући Русе и због стешњеног простора, постали земљорадници.
По изгледу и висини су негде између Руса и Татара. Немају окретности и смелости првих. А и њиховим женама мањка наочитост, бодрост и таштина Рускиња. Премда уосталом нису ружне. У својим пословима Черемиси не журе али су марљиви. И као и сви непросвећени људи, тврдоглави су и неповерљиви. Време не рачунају ни у годинама, ни у месецима. А немају ни предања о прецима и њиховим догодовштинама.
Никада не живе у градовима. У селима, у којима имају до тридесет домаћинстава, попут Руса имају стотинаре, десетаре и старешине које сви заједно бирају. Свако домаћинство се састоји из посебно изграђене избе без димњака, разбацаних стаја и омањих спремишта на ниским стубовима која им служе и као летње собе. Све те зграде су брвнаре и чине правоугаоник. А између њих нема ограде. Избе су им на хват уздигнуте изнад подрума. Степеништа су им наткривена. А унутра су, осим руских (зиданих) пећи, направљена огњишта и широки татарски полати (посебан дашчани лежај на пећи или у запећку). Врата у њихове избе су ниска. А као прозор им служе четвороугаони отвори, величине палац и по, затворени мехуром или крпом уместо стакла. Домаће ствари су им исте као и код руских сеоских домаћина.
Сви Черемиси се баве земљорадњом по обичајима руских мужика (сељака). Они који се држе многобожачког сујеверја уопште не једу свињетину. Па и они покрштени ретко кад своју савест ослободе окова тог предубеђења. У зимско доба им је лов главно занимање. Нису смели нити хитри, те зато нису ни имућни. Онај ко, на пример, има тридесетак коња и исто толико говеда па још и нешто више оваца, међу њима се сматра приличним богаташем. Жене им преду, ткају, шију и везу платнену одећу како од вуне коју сами боје тако и осталог. Али се ни у једном домаћинству не може видети чистота у држању одеће и хране. Черемиси који исповедају своју древну многобожачку веру ждеру коње, медведе, свакојаке птице, а у случају оскудице и дивље звери. Али се цркотине, ма каква она била, гнушају. Врло су вешти у домаћем и у шумском пчеларству. Такође се радо баве и рибарством. Али им занати, за које руски мужици имају велику склоност, уопште не леже. Главарину плаћају као и руски сељаци, дају регруте и таљиге. Нека села Кунгурског округа Пермске области главарину плаћају у кунама.
Мушка ношња личи на одећу руских мужика. Али косу чешљају уназад и кратко одсецају у круг. Оковратници и опшивке око рукава кошуља везени су разнобојном вуном. Огртаче од дебелог сукна од црне овчје вуне шију са широким преврнутим оковратницима. На скутима с обе стране у доњем делу остављају прорезе.
Сељанке се, удате и девојке, истоветно облаче, само оне прве мало боље. Оне носе чакшире, лапти (ликове опанке) и омотавају ноге обојцима. Лети иду само у кошуљама, испод којих носе чакшире. Кошуље су им чврсто везане око врата и руку. А уосталом, шију се тако тесно да око струка изгледају као прилепљене, и дужином досежу до колена. Оковратник, ивице и сви шавови су украшени јарко бојеном вуном. Оковратник се закопчава великом пређицом, а струк стеже појасом. Зарад лепоте, преко кошуље носе огртач и од разних бојених и каткад танких сукана горњу одећу, ивица понекад опшивених смуковом кожом. Висока, при врху сужена капа (Шурке) прави се од брезове коре, пресвлачи кожом или платном и читава покрива нанизаним царићима, ситним сребрним новчићима и змијским главама. На исти начин се покрива и ремен ширине длана који са капе виси на леђима. Понеки уместо високе капе носе широке повезе (Ошпу) ишаране новчићима и царићима. Уфимски и вјатски Черемиси за појас каче, наспрам задњег пролаза, читаве кићанке (Упинен) с уплетеним напрсцима и свакојаким звечкама које, досежући ниже колена, у ходу напријатно звече.
По руском сеоском обичају сељанке одлазе у бању да се порађају. Први мушкарац који породиљу посети даје име дечаку, а прва жена -- девојчици. И те госте потом деца увек зову очевима (Атај) и мајкама (Абај). Мушка имена су следећа: Зенгул, Киспелат, Јербалди, Иљмењ и др.; а женска: Пидлет, Астан, Насуке и др. Утувивши таква имена, често заборављају она крштена, поготово цуре. Муж жену зове Ватоју, а када жена зове мужа, каже -- Мари или Черемис! Они жене купују. А цена невесте се код њих зове Олон. Обично за невесту дају од 30 до 50, а понекад плаћају и од 80 до 100 рубаља. Код многобожаца је и дан-данас уобичајено многоженство. А пошто је покорност и рад општи усуд черемиских жена, имућни родитељи често купују жене својим шеснаестогодишњим синовима. Али цура мора имати најмање петнаест година. Мираз се даје у стоци. И зато такве јуначине када постану пунолетне већ имају прилично стоке. Никада се не жене родбином. И две сестре одједном не узимају. Али им је тим драже када после смрти једне могу да се ожене другом сестром. Свадбу уговара проводаџија, који је обично кум, после чега се женик и млада виде и размене прстење. Тај обред се код њих зове Шергас Васталтас. На дан одређен за свадбу младожења са друговима одлази код младе. И пошто воде са собом скомрахе (забављаче), таква забава наводи и остале сељане успут да се придруже младожењи. А он, плативши преостали новац за младу, дели дарове, пирује и весели се. А сутрадан одводи покривену младу у свој дом, без обзира на отпор и сузе.
У кући где ће бити свадбени пир, на сто стављају домаћег идола пред којим се Карт моли. Онда почиње ручак и весеље уз свирку на гуслама (музички инструмент сличан цитри), гајдама (Шибер) и усним оргуљама (Кобаш), раздешеном певању песама и тако даље. У међувремену младу у другој изби удешавају у одећу удате жене, то јест скидају покривач са ње. И на главу јој уместо обичне стављају свечану високу капу или повез. Женик је узима за руку и одводи у гостинску собу где она клечи током молитве Јук-туша или Карта. После тога дели своје дарове. И свим гостима приноси пиво или медовину, после чега се враћа у своју избу. Млада се увече сама свлачи. Али да спава не леже добровољно, већ је на то приморавају друге сељанке. Постеља младенаца је у закључаном приземљу. Сутрадан ујутру тамо са неколико жена, заступајући младиног оца, одлази мушкарац с добрим корбачем у руци. И ако примети да се млада у девојаштву није целомудрено понашала, припрети јој њиме, а наредног дана своје претње остварује. На исти начин, само по истеку каткад више каткад мање времена од застрашивања, мужеви кажњавају своје жене кад код њих запазе непостојаност. Код њих се и други дан после свадбе проводи у пировању. А кад на крају гости крену да се разилазе, свако кад попије последњу чашу, у њу баца неколико копејки младенцима на поклон. И међу покрштеним Черемисима су ретке свадбе без наведених многобожачких обичаја, макар и после неколико месеци или година. Отевши цуру која му се свиди и пошто она затрудни, онда оцу за кћер даје ону надокнаду коју сам пожели. И на тај начин без икаквих свадбених околишења стиче себи жену.
Своје покојнике они стављају у ковчег у најбољем оделу. Сахрана је истог дана када неко умре, а покојника испраћају како мушкарци тако и жене. На гробљу се копа гроб са запада на исток, и мртваца окрећу главом према западу. Сваком умрлом рођаци завежу у појас по неколико копејки. Сем тога, снабдевају га посуђем и другим кућним потрепштинама, такође и штапом да се брани од паса, и снопом ружиног шибља који по њиховом мишљењу штити од злодуха. Све речено се ставља са покојником у ковчег. А чим раку затрпају земљом, онда они који су испратили покојника на гроб стављају по свећу за сваког раније умрлог пријатеља и често кажу: «Живите мирно». Свако од њих онда док на гробу горе свеће поједе палачинку, и одгризавши од ње три залогаја, ставља на гроб и каже: «То ће ти затребати». На крају стављају на гроб дугачак штап за који је везана крпа попут заставе. По повратку се умију и пресвуку. Што се тиче покојникове одеће, ону рђаву бацају, а добру проветравају.
Сваком покојнику следују три помена (Шумет). Први помен је трећег дана после смрти. Окупљени пријатељи на гробу једу палачинке као и на сахрани. И одгризавши три залогаја кажу: «То нека покојник поједе!». Седмог дана после смрти окупљају се у кући где је покојник умро, и уз упаљене свеће се исто сладе палачинкама, пославши такође неколико залогаја на гроб онога коме држе помен. Трећа таква даћа се одржава четрдесетог дана после смрти. А сем тога, у сваком селу једном годишње се држе слични општи помени.
Као и скоро сви многобошци, они мисле да је човеково стање после смрти унеколико измењени наставак овдашњег живота. Те зато својим покојницима стављају домаће потрепштине, новац, храну и остало.
Они који се и даље држе свог идолопоклонства слепо се повинују својим сопственим духовницима које зову Мушани или Машани. А врховни свештеник се код њих зове Југтиш. И ти су тумачи снова, пророци, чаробњаци и кваритељи код њих врло поштовани. У садашње време није преостао велики број таквог духовништва. Али, уместо тога мирјани из сваког места одаберу себи старијег, умног човека непорочног владања кога преименују у Корту, и дају му помоћника под именом Удше.
Бог се уопште на њиховом језику каже Јума и Когојума (врховни бог). А да би му у мислима придали свакојаке доброте, под именом Јумон Ава (мати идола) његовој супрузи указују прво и највеће после бога поштовање. Остали идоли добрих особина су по њиховом мишљењу деца или рођаци она два најважнија божанска лица. И међу њима је подељено управљање светом и положај судија. Неке сматрају ожењенима, а остале нежењама. И уопште их називају божја породица (Јумон Шукче). Што се тиче имена њихових богова и представа о њиховим делима, о томе нису међусобно сагласни, пошто један мушан каже да их је много, а други мање. Притом у случају молбе за помоћ за исте ствари се обраћају разним идолима. А највише се држе следећих богова: Пурикше, Пудгурше Јуме, Кудорче Јуме под којим подразумевају олују, Пујеимбаре Јуме који је изгледа од Татара поштовани пророк, пошто они свог пророка зову Мухамед Пујембер, што ће рећи пророк. Има код њих и доста богиња, међу којима поштују Кичебу, мати сунца, Каабу и многе друге. Грешници се обраћају боговима, а грешнице богињама.
За прародитеља богова злих особина сматрају сатану (шојтан) кога не називају његовим именом, већ речју Јо. Он по њиховом мишљењу живи у води и поготово је горопадан тачно у подне. Шумске духове зову Ведаше и додељују им власт над шумама, зверима и птицама. Притом такође мисле да они могу лов учинити како успешним тако и неуспешним. Код њих има и злих богиња. Али се дешава да их под истим именом једни убрајају међу добра, а други међу зла божанства.
Идоли код њих нису јако поштовани. Али пошто се највише плаше бога грома (Кудорча) и притом верују да од њега зависи плодност земље, многи га постављају у виду лутке одевене у мушку одећу у кутију од брезове коре у посебан кутак свог дома. И не указујући му, уосталом, никакво посебно поштовање, повремено му стављају по неколико залогаја палачинки. У њиховим шумама се могу видети четвороугаоне дашчице од брезове коре ширине и дужине длана, обешене о извесно поштовано дрвеће, а без икаквог приказа на њима, које се зову Куда Вадаш. Уосталом, неки их називају идолима, а други жртвама шумским духовима. Ипак их сви поштују и канда представљају жртвенике фауна.
Службу својим боговима не служе у црквама, већ на чистим светим местима (Шке Керемет) у светим гајевима или шумама. А где таквих места нема, нађе се макар једно или неколико стабала. Притом се највећма одлучују за храст. Највеће дрво се посвећује Јуми, нешто мање од њега Јумон Ави, а остала -- неким од божанстава. Керемет је место окружено дрвећем или некаквом другом оградом. Величина му је од 10 до 20 хвати. И има три улаза: један на западу -- за долазак и одлазак; други на истоку кроз који уводе стоку намењену за жртву; а трећи на југу је за ношење воде. Испод најважнијег дрвета уместо жртвеника стоји сто. А недалеко од керемета је направљен поклопац под којим кувају жртвовану стоку. Женама је строго забрањено да прилазе керемету. А и мушкарци се морају прво опрати и обући чисто одело. А притом, кадгод је могуће, да не долазе празних руку. Многи и самог Керемета поштују као снажно и срећно божанство које зато учествује у приношеним жртвама и молитвама. Сматра се да је петак најбољи дан за молитву. И притом је увек праћен одмором од рада.
Жртвују се коњи, говеда, боља дивљач, овце, козе, свиње, гуске, патке, пшенични колачи, пиво, житно вино и медовина, како кувана тако и сирова. Најбоље су беле животиње. Пегаве никако не одговарају. А црне се само у појединим случајевима могу принети. Иначе, није битно колико су старе и ког су пола. Жртвене напитке и колаче треба да припремају цуре. Ни женама није забрањено да код куће једу остатке жртве. Време за жртвовање увек одређују духовници који уз разне шале -- преко бацања боба на сто, одмеравања појаса и остало -- питају своје богове за разне околности...
Највећи празник који се тиче читаве породице богова код њих се зове Јумон Бајран (празник), пошто су и прање тела уочи празника преузели од Татара. Такав празник се код њих, зависно од околности и имућности мирјана који купују стоку за жртвовање, прави сваке године, сваке друге, треће, а понекад и четврте године. Празник је увек у јесен. На дан одређен за жртвовање мушани или карти у керемету ложе седам ватри које се у низу простиру са северозапада на југоисток. Ватра наложена на северозападу посвећена је Јуми, она уз њу – Јумон Ави и тако даље. Уз сваку ватру се налази посебан мушак или карт и удше. И пред сваку ватру се простре комад сукна на који се стављају жртвени напици, сирова медовина и колачи. Сваки удше стаје са својом жртвеном животињом пред своју ватру. Помоћник Јуме држи ждрепца, а онај који стоји пред ватром Јумон-Аве -- краву. Остали пак имају уза се ситну стоку или птице. Мирјани стоје иза њих гологлави. Жрец Јумо, подигавши увис колач и суд с напитком, гласно изговара кратку молитву током које народ који стоји пред њим клања и говори: «Амин». После тога се моли жрец Јумон Аве, а затим сви остали. По завршетку молитве сваки удше облива своју животињу хладном водом. Ако се она стресе, то се сматра добрим знаком. А ако се деси да се она ни после седмог поливања не стресе, онда мисле да та жртва богу није по вољи. Уосталом, жртвену животињу убијају тако да њена крв шикне у ватру. И онда, очистивши их изван керемета, месо и изнутрице кувају под поклопцем или наметом.
Од куваног жртвеног меса жрец на послужавнику подиже увис божанству своме срце, плућа, јетру и главу, и моли се. А када се то заврши, онда све послужавнике односе жрецу Јуме који је врховни свештеник. Он све дели на делове и даје свакоме у својој вери усрдноме посебан део који свако сместа са страхопоштовањем поједе. После тога жрец поново изводи молитву. На исти начин од дели колаче сваком по комад, а и пиће сваком одмери. У ватру се ништа не баца. Кости се спаљују. Одерану ждрепчеву кожу вешају код керемета на дрво. А остале коже жречеви деле између себе. Остатке жртава носе кућама и једу са својим укућанима, понекад уз раскалашне забаве.
У сваком селу има још један велики празник звани Анга Соарен. Чим дође време да се земља узоре, сељаци одлазе на њиву и свако са собом носи по жељи нешто од јела и пића за жртву. Карти уз молитве и већ описано клањање мирјана приносе боговима неколике од сељачких дарова на жртву. После тога једу заједничке остатке с изузетном радошћу, пошто њихове жене и деца такође учествују у том пировању. На крају се, пошто свако узоре мањи део своје њиве, враћају у село.
Сваки домаћин има сопствени жртвени празник -- У кинде Бајран. После умивања он у својој изби на сто ставља све врсте житарица које је те године пожњео са њива, с мањом количином слада, напитака и од најсвежијег брашна испечених колача на тањирима. Онда износи једну за другом чаше вина у двориште, жртвује наспрам сунца и покорно се захваљује боговима за њихову благодат. И после тога части своје пријатеље.
Те празнике покрштени Черемиси славе већином тајно. А понекад учествују у слављима многобожаца онолико колико им успе потајно од духовништва и избегавајући њихово кажњавање.
