Нема на свету друге земље која би нам била ближа од Србије. Слична историја пуна драматизма и подвига, стална међусобна помоћ током векова (ако не од државе, онда од најбољих представника народа), заједничко византијско наслеђе, Православна вера, исти словенски и слични савремени језици, и оно главно -- права братска љубав.
Све то из века у век побуђује синове и кћери Русе (стари назив Русије) и Србије да једни другима помажу и кроз стотине врста гледају једни на друге с надом и вером. Козаци и руски добровољци су ратовали на страни своје браће у Балканским ратовима у XIX и XX веку, Руска Империја је у Први светски рат ушла штитећи Србе.
Србија је добрим узвратила: 1921. године је примила Руску Армију генерала Врангела од које су се одрекли «савезници» -- Енглеска и Француска. Србија је с љубављу прихватила десетине хиљада емиграната -- официра, козака, кадета, научника, студената, њихове породице и омогућила им пуновредан живот и рад. Наши земљаци су дали колосални допринос науци, култури и уметности Србије. Посмртни остаци последњег Главнокомандујућег Руске Беле Армије, Петра Николајевича Врангела почивају у руској цркви у Београду.
А 90-их година ХХ века када су земље НАТО отворено ушле у рат против Срба, подржавајући муслиманске терористе и хрватске усташе, када су званичне власти Русије и Украјине окренуле леђа словенском братству, поново су у помоћ браћи притекли добровољци и козаци.
Данас наши суграђани немају одакле са сазнају о Србији -- о њој скоро да ништа не говоре прозападна гласила. А за украјинске власти је историјска истина чак сасвим изгубила сваки смисао -- покушавајући да се одрже на власти, довијају се, експлоатишући новосклепану виртуелну митологију.
Савез Верних Козака се латио да пробије ту информациону блокаду, да омладини Русије и Украјине саопшти истину о Србији. Друштвено-политичке акције у заштиту братске земље и чланци Атамана СВК јесаула Селиванова о Србији (http://svk.rustrana.ru/stat/stat2.htm) привукли су пажњу не само најбољих представника словенске омладине код нас, него су и стигли до наше српске браће. Руководство Савеза Верних Козака је позвано у Србију. (атаман -- козачки стрешина, јесаул -- козачки капетан)
Мноштво занимљивих познанстава, важних сусрета и скупова нису дозволили козацима да се разочарају у нашу српску браћу.
Пријатно је изненадила упућеност српских родољуба, православаца у ситуацију у Украјини и Русији, њихово умеће да гледају у срж ствари и схвате ко је Словенима непријатељ, а ко верни пријатељ. Срби врло добро схватају коме иде у прилог да подстиче омразу и сеје поделе између Русије и Украјине -- деловима историјске Русе. И они то схватају не само зато што се у њиховој земљи одигравају слични процеси (на пример, у Црној Гори где је највећи црногорски господар и истовремено духовни владика Петар Његош увек говорио да је Србин, где Црногорци говоре истим тим српским језиком, где је преко половине народа и читава Црква за јединство са Србијом, проамеричкој «демократској» власти је успело да «прогура» одвајање Црне Горе од Србије). Зато у Србији посебно оштро схваташ сву трагичност и неприродност поделе Русе.
Овим материјалом отварамо циклус репортажа о Србији.
Атаман СВК код гроба генерала Врангела у Београду
