1922. године је Бела борба практично на читавој територији бивше Руске Империје била завршена. У Кремљу се учврстила богоборачка антируска власт на челу са Лењином и Троцким, одвијало се преформирање остатака Руске Армије генерала Врангела у иностранству, још увек у нади да предстоји искрцавање у Русији. Међутим, на маленом делу руске земље, на самом крају Далеког Истока још је живела честица бивше руске државности, живела и надала се чуду, позивајући све верне синове Русије да се окупе и понове подвиг Мињина и Пожарског, да стигну до Москве и ослободе је. Авај, томе није било суђено да се оствари, али то нимало не умањује духовни подвиг ратника Земске војске настале 1922. године у Приамурској државној творевини. Начела изградње Руске државности, одбачена 1917. године, проглашена су 1922. године за једино исправна. То је захтевало пет година борбе и небројено мноштво жртава.
У Владивостоку је 22. јуна 1922. године сазван Земски сабор, последњи у руској историји, као плод молитава и напора многих и многих Руса. Он је упио у себе њихове наде и уздања у препород Велике Самодржавне Русије. Кључну одлуку Сабора представљало је признање да Дому Романов припада право на вршење Врховне власти у Русији. У вези с тим Земски Сабор сматра да је потребно и одговара жељи становништва да на чело националне државности Приамурја стане онај Врховни Владар из породице Романов кога династија одреди. Пошто је потребно извесно време за то да Врховни Владар из Породице стигне и стане на чело Покрајине, требало је да Сабор у међувремену изабере просто Владара. Избор је пао на генерал-лајтнанта, генералштабног официра, учесника Првог светског рата, бившег команданта 2. Самосталне руске бригаде која се борила у Македонији, Михаила Константиновича Дитерихса.
Приамурска влада је од самог почетка своје владавине чинила кораке усмерене на васпостављање традиционалне државности. Сазивање Земског Сабора у Владивостоку представљало је покушај да се «прескочи» читаво историјско раздобље у животу Русије започето реформаторским преокретом Петра I, тежњу да се продре у «дубину» руске историје где се, далеко од савремене безбожности, очувао темељ народности и државности. Суочене с коначном катастрофом с којом нису могле да се помире, хиљаде Руса су кренуле у потрагу за духовним источником који је столећима целио ране Русије, изнутра и споља наношене. Тромесечна владавина генерала М.К. Дитерихса пружила је изванредне примере тог повратка. Новотарије у државном и животном устројству су једна за другом уследиле. Бела армија је преименована у Земску Војску, војсковође су почели да називају војводама, а сам М.К. Дитерихс је постао Војвода Земске Војске.
Годину дана пре Земског сабора, у Владивостоку је марта 1921. године извршен антикомунистички преврат којим је на власт дошла Приамурска привремена влада на челу са С.Д. Меркуловим. Оружане снаге Приамурске привремене владе добиле су назив «Белоустаничка армија» (БПА). Та армија је 1921. године извела одважан и смео Хабаровски поход.
За поход је издвојено изузетно мало средстава, пошто влада није имала одакле да узме значајнија средства. Ипак је одлучено да се у поход крене, уздајући се да ће упоредо с првим успесима стићи и средства.
У другој половини новембра је постигнут успех на Анучинском правцу. Осим заробљеника, заплењени су топови које БПА није имала и муниција.
После тога су настављени муњевити успеси БПА. Бољшевици су бежали, повлачећи за собом и појачање које им је послато. Само су на појединим местима јединице НРА (Народно-револуционарне армије) покушавале да организују отпор, али безуспешно. Јединицама у повлачењу су отимани топови, пушке, муниција, оклопни возови.
Крајем децембра је заузет Хабаровск. За око месец и по пређено је растојање од преко 600 врста. Локално становништво је белоустанике благонаклоно дочекивало. Армија им је на исти начин узвраћала. Одред БПА током читавог похода није ништа узимао од становништва бесплатно, генерал Молчанов (командант БПА) се борио са самовољним реквизицијама. Тако је новац трошен на све: на крмиво, запрежна кола итд.
Ускоро су искрсли проблеми. Пошто је главнина армије одмакла далеко напред, бољшевици су појачали агитацију у позадини. Саобраћај између Хабаровска и Владивостока је због рушења железничке пруге често био у прекиду. Сем тога, да би се железничка пруга могла користити, требало је обновити многе мостове и објекте срушене током борбених дејстава.
У децембру је јако захладнело. Белоустаници нису имали топлу одећу потребну за наставак успешних борбених дејстава, пошто је влада рачунала само на партизанске препаде. Заправо се није ни рачунало на толико вртоглаве успехе. Влада се није усудила да ишта затражи од предузетника са којима је и сама била повезана.
Међутим, успеси белоустаника су озбиљно узнемирили ДВР (Далекоисточна Република), а потом и владу Совјетске Русије. Настала је уобичајена галама о јапанским најамницима и бољшевици су почели да прикупљају све што год су могли ради противдејства. Почетком јануара се против Хабаровска под командом Блихера окупила јака групација с оклопним колима, која је и започела офанзиву.
Убрзо се показало да одбрана по цичи зими без топле одеће превазилази снагу Беле армије. Почетком јануара је код станице Волочајевке дошло до жестоких окршаја у којима су црвени претрпели тешке губитке. Међутим, белоустаници су имали много промрзлих, а муниција им је била на измаку. У тим тешким условима, и поред великог успеха, одлучено је да се напусти Хабаровск и организује одбрана негде ближе, пошто је било просто немогуће да га у таквим условима задрже.
Крајем фебруара је већ била на помолу потпуна ликвидација Хабаровског похода. Белоустаници су се враћали у своје касарне са топовима заплењеним од црвених.
После тога су јединице БПА углавном послужиле као основ за стварање Земске војске. Назив Земскаја Рат у коме одзвања славна руска историја предложио је козачки генерал Бородин.
Снага Земске војске није била велика, али су њени борци били одлучни да се до последњег даха боре за ослобођење Русије и васпостављање традиционалног начина живота. Пред почетак похода «на Москву» војска «војводе» Дитерихса је имала до 9.000 бајонета и сабљи, 4 оклопна воза, 24 топа, 74 митраљеза. Поволшка група белих под командом генерала Молчанова, као претходница «Земске војске», изненада је 1. септембра са два оклопна воза започела офанзиву на север да би освојила станицу Усури и обилазним маневром избила у бок и у позадину јединицама заштитнице НРА. «Земска војска» је 6. септембра заузела станицу Шмаковку и неколико села.
6. Хабаровски и Тројицкосавски коњички пук су 14. септембра одбацили беле на њихове полазне положаје и избили у рејон станице Свијагино (8 км од Спаска). Команда Земске војске је прешла у одбрану у рејону спаских утврђених положаја. Истовремено с офанзивом дуж железничке пруге, М.К. Дитерихс је ради постизања безбедности своје позадине упутио на бољшевичке партизанске одреде Анучинског и Приханкајског рејона делове Сибирске козачке групе генерала Бородина и пешадијске јединице групе генерала Смолина, укупно око 1.500 бораца са 5 топова. Црвени су се повлачили, али су 7 км од Анучина извршили одлучан противнапад на беле и нанели им озбиљан пораз. Партизани Сучанског партизанског рејона заузели су станицу Кангауз, село Владимиро-Александровскоје у рејону Сучанских рудника каменог угља и почели да напредују ка станицама Шкотово, Угољнаја, Мучнаја и граду Никољск-Усуријски. Поседујући огромну бројну надмоћ, црвени су кренули у јуриш на Спаски утврђени рејон, сматран неосвојивим. Црвени нису могли да га заобиђу -- то није дозвољавао рељеф, те су одлучили да изврше чеони јуриш на тај утврђени рејон. После изузетно крвавих борби у којима су утврђења по неколико пута прелазила из руку у руке, Земска војска је претрпела губитке од преко 2.500 убијених. За губитке црвених се једино зна да су били знатно већи.
После таквих губитака и немогућности да их надокнади, војвода Земске војске Дитерихс је донео тешку одлуку -- да престане са пружањем отпора и да преживеле ратнике и цивилне избеглице изведе ван граница покрајине коју су црвени заузели. Последњи руски избеглица је 26. октобра 1922. године увече прешао границу.
Али, Бели отпор на Далеком Истоку Русије је потрајао још пола године. У септембру 1921. године је букнуо устанак у Јакутији уз учешће око 200 официра које је предводио корнет (коњички потпоручник) Михаил Коробејњиков. Устаници су успоставили Привремену јакутску обласну народну управу, а «Јакутска народна армија» Коробејњикова се, заузевши Јакутск, обратила Привременој Приамурској влади у Владивостоку са молбом за помоћ. Црвени су упутили експедицију да угуши устанак. У лето 1922. године су ратници Коробејњикова били принуђени да под притиском надмоћнијих противничких снага напусте Јакутск и повуку се према Тихом океану. Заузели су лучке градове Ајан, Охотск и Нељкан.
Тихоокеанска флотила са 750 добровољаца под командом генерала Анатолија Пепељајева је 30. августа испловила из Владивостока да помогне устаницима. Одред Пепељајева се три дана касније искрцао у Ајану и кренуо према Јакутску. Крајем октобра, када је Пепељајев већ заузео и град Нељкан, јављено му је да је Црвена Армија избацила белогардејце из Владивостока, а Грађански рат у Русији званично завршен.
У тренутку стварања Советског Савеза, 31. децембра, омањи рејон у који су улазили Ајан, Охотск и Нељкан који су били под контролом Пепељајева, представљао је једину територију Русије у рукама белих. У фебруару је против Пепељајева упућен одред бољшевика на челу с Иваном Стродом, који је 12. фебруара поразио Пепељајевљев одред код Сасил-Сасија, а у марту су бели били сасвим истерани из Амге.
24. априла 1923. године су бродови «Ставропољ» и «Индигирка» испловили из Владивостока у Ајан с одредом црвеноармејаца Степана Вострецова. Вострецов је по приспећу у Ајан 6. априла сазнао да је Пепељајев евакуисао све своје снаге у Нељкан. Остаци Беле армије су 16. јуна претрпели два пораза у окршајима, прво код Охотска па код Ајана. Заробљени генерал Пепељајев, 103 бела официра и 230 војника послати су у Владивосток...
Тако је завршен последњи чин Беле борбе, који је ипак добра поука будућим борцима за ослобођење Русије. Чак се и из првих корака у васпостављању исконских начела руског народног живота и државности на земљи Приамурске Земске Покрајине види какав значај је Земски Сабор из 1922. године имао у историји Русије. Аморфни Бели покрет, који је раније био заснован само на порицању Совјетске власти, по први пут је током година грађанског рата уобличен у изразито религиозни и отворено монархистички, васпоставивши на огромним пространствима руске тихоокеанске крајине исконску националну Великодржавну Власт под скиптром Царског Дома Романов, а чега није било ни на Криму, ни на Дону, ни у Сибиру. Дакле, последњи одлучни покушај васпостављања исконске руске државности, који су Руси извели у Приморју, завршен је неуспехом. Да ли је могло бити другачије? Тешко да јесте. Русију су на смрт осудиле моћне међународне силе које су је препустиле убијању у рукама фанатичних крвника. Поход за васпостављање Руске Самодржавности који је генерал М.К. Дитерихс прогласио на маленом делу слободне Руске Земље само је убрзао њен слом. Није се остварила нада у то да ће независна Приамурска Земска Покрајина постати ослонац за васпостављање руске саборне државности. Господ је другачије пресудио, и тежак јарам богоборачке власти задуго је оковао Русију, поткопавши стваралачке снаге руског народа који је заслепљен и обманут згрешио. Бољшевизам је завладао читавом Русијом, ушао у њен духовни састав, и било је могуће одупрети му се једино чврстоћом и чистоћом Вере. Показало се да су временски рокови борбе дужи, а њен садржај знатно страшнији него што се Земски Сабор 1922. године надао.
