Преговарачки процес 2007. године између Београда и Приштине је завршен. О његовим резултатима је извештен Генерални секретар ОУН. До 19. децембра, када чланови Савета безбедности треба да реше сложено питање -- дати Косову независност или препоручити странама наставак преговора -- скоро да више није преостало времена.
За Американце је независност Косова већ решена ствар. По прорачунима Вашингтона то је требало да се деси још крајем 2006. године. До «застоја» је дошло кривицом Русије. Москва је за многе неочекивано изнела другачије (своје!) гледиште, услед чега је онемогућено одобравање отцепљења Косова од Србије уз једнодушност пет сталних чланица Савета безбедности (СБ) ОУН.
Прву реакцију Запада представљало је чуђење: сви су навикли да Москва већ одавно нема своје мишљење о балканским проблемима. Потом су сви помислили да је то случајан и зато краткотрајан став. Према Москви су примењене методе убеђивања, притиска, пресинга. Саборци из Савета безбедности су неколико пута исправљали текст резолуције, изразили спремност да у покрајину пошаљу специјалну међународну групу, али им није успело да добију сагласност Москве са независношћу српског Косова под влашћу Албанаца. Били су принуђени да промене формат преговарачког процеса. Делегације Приштине и Београда су током читаве 2007. године водиле, истина не нарочито интензивне, преговоре под руководством тзв. «тројке» у коју је улазио и представник Русије.
Многи пишу да је мисија «тројке» доживела неуспех пошто су преговарачке стране од самог почетка имале опречне ставове. Дозволићу себи да се не сложим са таквом тврдњом. Да, ставови су били различити, али је сврха преговора управо у томе да их приближи и усклади. И ако једној страни обећавају независност, а другу присиљавају да се са тиме помири, онда је разумљиво што је резултате тешко постићи. Ако преговори нису успели, то не значи да је ситуација безизлазна. Просто су они били лоше организовани. А то се десило зато што је Запад покушао да најновији балкански проблем реши на стари начин, као и 90-х година: Москва по налогу из западних престоница «притиска» Србе, они чине уступке, и проблем се решава.
Током свих година балканске кризе стално су кршени принципи међународног права у том региону. Постизање компромиса увек је носило једнострани карактер и претпостављало уступке само једне стране. Притом су сви они који су регулисали кризу, по правилу једногласно гласали за предлоге увођења санкција Србији и Црној Гори, давања независности републикама СФРЈ, «кажњавања» опет Србије и Црне Горе све до бомбардовања (1994, 1995, 1999), поделе Босне и Герцеговине, оцрњивања и осуђивања Срба, учешћа НАТО у регулисању итд.
Сада је Русија смогла снаге да схвати да се решавање косовског проблема, предложено од међународних организација и НАТО, држи шаблона из 90-х година, када су се износили ултиматуми, одбацивала могућност дораде текста споразума, имитирало «очајно» помањкање времена, постављали чврсти рокови за доношење одлука (као приликом увођења санкција, приликом преговора у Дејтону, Рамбујеу) итд. и тсл. Уколико се попусти на Косову, таква пракса ће убрзо постати норма свугде. Зато је Русија заузела чврст став, устала против наметања решења, заложила се за наставак преговарачког процеса.
Данас став Москве изазива очиту раздраженост Запада. Нашој земљи пребацују «параноидалност и агресивност», безразложну тврдоглавост, непостојање конкретног плана решавања косовског питања. Па, има ли Русија план деловања на Балкану?
Ако се мисли на план у виду документа у коме би било побројано пет-шест тачака, њега заиста нема. Нема ни јасно назначене стратегије спољне политике Русије на Балкану. Међутим, она се јасно оцртава у наступима руководства земље и министарства иностраних послова, а практични кораци имају тако одређене обрисе да уопште није тешко назрети план. Упоредо с развојем преговарачког процеса и растом незадовољства Запада ставом Русије, план је прецизиран и данас се своди на следеће:
1. Не ограничавати преговарачки процес било каквим роком. Косовски проблем и даље треба решавати путем преговора.
2. Не примењивати праксу наметања решења (као у случају с планом М. Ахтисарија).
3. Донета одлука мора задовољити и Београд и Приштину.
4. Поштовање резолуције бр. 1244 СБ ОУН обавезан је захтев.
5. Не примењивати политику двоструких стандарда према преговарачким странама.
6. Доносити одлуку искључиво на основу међународног права, а не на основу жеље неке велесиле.
7. Искључити једнострано проглашење независности Косова, противправно признање те независности.
8. Случај Косова мора постати преседан и универзалан случај међународног права, а не преседан насилног откидања дела територије независне државе.
Такав план је логичан, узима у обзир интересе Србије, Русије, као и многих земаља са сличним проблемима -- Велике Британије, Шпаније, Италије, Румуније, Грчке, Турске, Грузије, Молдавије, Украјине (Крим) и др. Али та логика се из неког разлога не односи на САД, Француску, Енглеску, Немачку. Нас не чују када говоримо да ће последице признавања независности Косова бити крајње тешке за Европу. По мишљењу С. Лаврова, «доћи ће до ланчане реакције и на Балкану, и у другим регионима». Нигде не размишљају о томе да Европу управо после признавања независности Косова очекују нова жаришта сукоба: у Македонији, Црној Гори, на југу Србије (Прешево, Медвеђа и Бујановац). Албанци који у тим земљама живе сместа ће по угледу на Косово устати у борбу «за права и независност».
Ланац тих догађаја ће кроз нови талас оружаних сукоба довести до стварања неколико албанских држава на југу Европе. А затим ће те мини- и квазидржаве изразити жељу да се уједине. Присталице независности Косовске покрајине прећуткују те чињенице, премда су им познате. Просто сваки глумац најновије балканске представе има сопствени интерес: САД -- да очувају утицај у Европи, обезбеде потпуну аутономију и бесконачно дуго присуство својих војних база на Косову; ЕУ -- да обезбеди јединство својих редова и учврсти се у новој улози одговорног за решавање европских проблема. Притом је неко заинтересован за трговину дрогом, белим робљем, неко је од Албанаца примио подоста новца и сада то одрађује. Заједнички именилац свега тога је антисрпски, антиправославни и антируски став. Управо је зато толико важна доследност Русије у одбрани свог становишта.
Какве данас адуте имају стране? Шта могу предузети?
Албанци-Косовари се спремају да самостално прогласе своју независност. Већ су започели консултације са западним земљама о подршци, о гаранцијама признавања таквог чина. Истина, Американци саветују Албанцима да то не чине пре пролећа 2008. године, пошто председнички избори у Србији (јануара) и Русији (марта) могу унети исправке у ставове страна. Сем тога, Албанци показују мишиће, подсећајући на могућност да се лате оружја.
Београд изјављује да ће оспорити независност Косова у Међународном суду ОУН, да ће напустити споразуме којима је 1999. године завршен рат, да може размотрити питање упућивања своје војске у покрајину. Али ипак решавање проблема данас са Срба и Албанаца прелази на велесиле.
НАТО појачава своје присуство у оним деловима Косова где се Срби могу латити оружја. САД траже подршку Европљана за доношење одлуке мимо Савета безбедности. Европа поново покушава да се «исцењка» са Србима и обећава убрзани пример у ЕУ у замену за Косово.
И ту су наравно јако важне могућности Русије и њена тежња да делује искључиво у правним оквирима. «Русија неће кршити међународно право» -- каже С. Лавров. А то значи да ће користити своје могућности у Савету безбедности, тим пре што тамо има савезника -- Кину. Јер, није најважније декларисати неазвисност, већ стећи стварни суверенитет. А то се може постићи једино кроз СБ ОУН. У случају да европске државе и САД једнострано признају независан статус Косова, Русија може почети да отворено подржава и признаје самопроглашене републике на постсовјетском простору. Овде је важно да се не заборави да противник може одговорити признавањем република и области саме Руске Федерације које негују сепаратизам.
Као и увек у историји, о судбини малих народа на крају крајева одлучују велики, из којих је Запад Русију већ одавно искључио. Само што је то било преурањено: даљи ток светске историје умногоме зависи управо од Русије.
На основу материјала Фонда стратешке културе
Јелена Гускова
